Krila
Ne znaš
koliko dugo ćeš još moći da izdržiš, bol postaje sve nepodnošljiviji. Nepoznat
i stran, dalek, ali i te kako stvaran, ubojit. Znoj teče drhtavim telom, krhkom
i lomljivom ljušturom. Stežeš pesnice, grčiš se. Grizeš se za usnu, metalni
ukus krvi… Probada sa svih strana. Misli su ti neuhvatljive, beže, urlaju,
sudaraju se i u prasku nestaju. Agonija. Osuđen si na agoniju, trajaće večno.
Do kraja, pa onda ponovo iz početka. Osuđen na patnju, uplašen od sebe, od
ljubavi.
Srce ubrzava,
a misli se slažu u savršen niz. Postaje čisto. Postaje jasno. Kost ti se
probija kroz meso, cepa ga na pola, pa ponovo izvire na drugom kraju, parajući
kožu. Krv ti se sliva niz leđa, vrela je.
Osećaš veliko olakšanje, naglo postajš lak. Stisak pesnice ti labavi, širiš
dlan. Otpuštaš vilicu, usne ti se razmiču. Bol je nestao, osećaš toplinu. Rastu
ti krila…
No comments:
Post a Comment