Rupa

Rupa

Tog jutra padala je kiša i duvao je vetar i bilo je hladno, pa je ugledni advokat Dane Tužbalić odlučio da ostane u svom krevetu. Probudio se rano ujutru, kad i obično, ali nije ustao. Ležao je u krevetu i razmišljao. Sve te godine advokatske prakse tražio je rupe u zakonu i sada je konačno  upao u jednu.  Rupa je bila duboka i nije znao kako   da izađe. Rešio je stupi u štrajk, prežderavanjem.

Prve nedelje štrajka ugojio se nekoliko kila. Po ceo dan je ležao u krevetu, gledao TV i jeo. Fino se odmorio. Prijalo mu je. Svakodnevno su ga posećivali prijatelji koji su mu pružali podršku. Donosili su mu hranu koju je on, revoltiran, trpao u sebe.

Prolazile su nedelje, pa meseci, a  Tužbalić je ostajao neumoljiv u svojoj nameri. Brzo je nabacio pedesetak kila viška, a do kraja godine i čitavih sto.  Pozvao je novinare oko svog kreveta, želeo je da se obrati javnosti. Hteo je da podeli svoj primer, da njegova reč dopre do svih drugih koji su upali u rupe.

I dok je proždirao pileća krilca, masnih ruku i masnih usta, obratio im se: „ Rupa je dublja nego što je bilo ko od nas mogao da pomisli i da bi izašli iz nje treba da sarađujemo. Svi smo mi saučesnici, a mnogi protiv svoje volje. Od tih mnogih, mnogi, opet, ni ne znaju da to ne znaju. I dok je tako, biće rupa u koje ćemo upadati.“ Na pitanje novinara dokle misli da štrajkuje prežderavanjem, Dane im je odgovorio jednim sočnim zalogajem roštilj kobasice.

Nestrpljivo je čekao sutrašnje naslove u novinama. Od uzbuđenja nije mogao da zaspi, te je noć proveo hraneći se.

Svanulo je, a on je već držao novine svojim debelim prstima. Naslovna strana jednih glasila je: „Nekada ugledni advokat, danas sere u bure“. Druge su opet obaveštavale da mu treba još pedeset kila kako bi se upisao u Ginisovu knjigu rekorda kao najdeblji advokat ikada. Treće su pisale o raskalašanom životu elite: „Dok narod gladuje, elita se prežderava“ Tužbalić je bio razočaran i upao je u depresiju, a kad je depresivan onda jede mnogo više nego inače.

Posle medijske hajke i rušenja njegovih ideala, vrlo brzo je ostao sam i zaboravljen. Posećivali su ga tek poneki avanturista ili starleta, čisto da opale jedan selfi sa njim. Hranu je naručivao iz restorana brze hrane, prao se sunđerom, novine više nije čitao.

Jednog dana mu je pozlilo. Stigli su spasioci, poneli su dizalice sa sobom. Skinuli su krov, napravili rupu na plafonu, privezali ga sajlama i probali da ga podignu. Kada je bio na pola puta izeđu kreveta i velike rupe na plafonu, konačno je video izlaz i poverovao u svoju pobedu. Još pola metra i izneće ga kroz rupu, iz rupe, a onda su sajle od tereta popucale, tresnuo je od pod, pritom napravivši rupu na njemu, kroz koju je propao u podrum, rupu ispod kuće.

Sve te godine advokatske prakse, Dane Tužbalić, tražio je rupe u zakonu i sada je konačno  upao u ne jednu, nego u tri. „Što sam tražio to sam i dobio“, pomislio je na hladnom podu podruma, a zatim zapazio bure sa kiselim kupusom.

Prevara

Prevara

Probudio sam se u pola noći. Najgore vreme za težak san, ni odmaran da ustanem, ni kadar da ponovo zaspim. Probudio me mučan smrad. Kao nešto da mi je crklo ispod kreveta. Pogledam tamo, kad ono ništa. Prašina, paučina, čak nema ni iznošenih čarapa. Čudno. Pogledam malo po sobi, sve redovno, ostao upaljen TV. Na programu noćne vesti, podsećaju one što su se tek probudili da ništa nisu propustili, obaveštavaju one što tek idu na spavanje  da će sve biti isto i kada se probude.  Smrdi mi na prevaru.

Gasim TV, smrad ostaje. Idem do kuhinje, možda se nešto pokvarilo u frižideru. Otvaram ga, unutra nema ništa. Otvaram prozore, nek se malo izluftira, nije odavno... Umesto da smrad izvetri, postaje još jači. Smrdi mi na prevaru.

Napolju zora sviće, napuštam objekat. Prošetaću malo, da se nadišem. Grad se polako budi, i dalje osećam smrad. Grad se budi sve brže, smrad se širi sve jače. Ulice se pune ljudima, putevi automobilima, a vazduh smradom. Otežano dišem, moram negde da se sklonim, ugušiću se. Smrdi mi na prevaru.

Utrčavam u kafanu, tek se otvorila. Radnik iz noćne pije pivo, a dvojica za stolom pored kafu. Na trenutak deluje bezbedno, a već sledeći smrad mi ulazi kroz oči, pa direktno na mozak. Moram da se saberem, naručujem kafu, otpijam gutljaj i vraćam ga u šoljicu. Smrdi. Smrdi mi na prevaru.

Vraćam se na ulicu, smrad se sliva niz pločnik. Ulazim u prodavnicu, treba mi sredstvo protiv smrada. Otvaram vrata, zapljuskuje me smrdljivi talas, baca na trotoar, a bujica odnosi. Smrdi mi na prevaru.

Vraćam se u stan, brzo zatvaram prozore, ali sada je kasno. Skidam smradom natopljenu odeću i utrčavam u kupatilo. Puštam vodu i trljam se. Trljam, trljam, trljam, ali smrad ne odlazi. Uvukao mi se pod kožu. Smrdim.  Prevaren sam.

Povratak u budućnost

Povratak u budućnost

Vreme nekada sporo prolazi, nekada brzo, primetio je Ajnštajn. Samo tako ga možemo osetiti, a sve ostalo u vezi s njim je obična, najobičnija birokratija. I tim tempom, sporo-brzo, pečat-potpis stigli smo do budućnosti.

Nama se budućnost dogodila neočekivano, iako smo znali da nabujalo dolazi. Uhvatila nas je u emotivnom raskoraku, nezgodnoj pozi. Dok smo nostalgično gledali u prošlost, rasipajući sadašnjost, ona se desila.

I eto te sada sediš u pocepanoj fotelji, u oronuloj, zagušljivoj kući, osećaš se na vlagu i buđ i razmišljaš o vremenskoj mašini. Dok klinci preleću rupe na putu, svojim letećim daskama, zujanje njihovih vozila ti blokira misli. Malo ti treba da potoneš u njih, a  kad kreneš da toneš ka dnu, nikad stići. Uopšte nije jednostvno dodirnuti dno. Do njega ima dugo da se tone, kroz hladne, mračne, neistražene dubine pune zubatih i okatih demona. Kada konačno dotakneš dno, primetićeš da je tvoja lađa potonula davno pre tebe, eno je tamo leži, sva u rđi i algama.

Isto je tako i s letenjem. Ako se previše pribiližiš Suncu, spržiće ti krila, a gde bi drugo leteo nego na Sunce? Nisi ti ni riba, ni ptica, čoveče. Hodaj! Hodaj i razmišljaj. Hodaj kroz razum i poželi da si lud. Što pre poludiš, duže ćeš ostati normalan.

I kako je zujanje zamaklo za ćošak, misli opet nadolaze. Gde bi stvarno išao kada bi imao vremensku mašinu? U srećna vremena? Da li ona izgledaju isto kao kada si ih napuštao, ostavljajući uspomene za sobom? Srećniji si sada u toj pocepanoj, prašnjavoj fotelji i to te izluđuje. I to je dobro...

Sve ostalo je ko će kome po što jeftinijim cenama. Jer budućnost je takva, jeftina i lako dostupna. U budućnosti je sve jeftino, pa i kvalitet. Kada budeš seo u tu vremensku mašinu, ti se vrati u budućnost jer tamo je sve moguće, ako si lud, a poludeo si još u stara, srećna vremena.