Istina

Istina

Istina je individualna stvar, tako da danas imamo preko sedam milijardi različitih istina.

Istina je po svojoj prirodi prosta, pa samim tim i nenametljiva, čim počnete da pričate i postavljate pitanja o nečemu tako jednostavnom, ono nepovratno počinje da se komplikuje i nameće, baš kao i većina stvari na koje ste danas pomislili, uradili, videli ili pročitali, uključujući i ovu rečenicu, koja je mogla, a svakako trebala biti kratka i jasna ili je to možda samo moja istina?

Svi ljudi sve znaju, ali puni su tajni i tako mnoge istine ostaju neizrečene. Opet, istini, samoj po sebi, nije ni potrebno da je neko izgovori ili čuje. Ona je istinita, pa je istinita. Ljudi vole kada čuju istinu, neshvatajući da i oni znaju jednu. I u tom okeanu istina, prihvataju samo tu jednu, najglasniju. Čim doznaju za drugu, nevoljno okreću glavu. Ako se i usude da je pogledaju, onda su spremni čitav život da vagaju između te prve i te druge istine, pa ako na kraju i prevagnu u korist druge, sva vlastita razočarenja prepisaće toj lažnoj prvoj u koju su se slepo kleli u prošlom životu. A mi ovde spominjemo okean istina, univerzum. A istina je prosta, bilo ružna ili lepa. Univerzum, a tako jednostavan, bio ružan ili lep.

Za istinu se svakako vredi boriti, jer bez borbe nema života i to je istina. Istina je stvar izbora i rezlutat gledanja, razmišljanja, ručka i načina na koji si ulovio taj ručak. Prosto.

Jugosloven

Jugosloven

Začet na Istri, rođen u Mariboru, iz mešovitog je braka Makedonke i Srbijanca. Oženio je Bosanku, živi u Vojvodini, lenj je da ode do Crne Gore. Potiče iz vojne porodice, naočit je i razborit, sklon porocima.

Uvek je tu za komšiju, spreman da pomogne.

-         Komšija, može pomoć, samo da unesemo veš mašinu?

-         Naravno komšija!

-         Hvala.

-         Nema na čemu.

-         Kako nema?

-         Ma nema, šta ima..

-         Ma kako šta ima, nemoj zajebavati komšija...

-         Nemoj ti mene, znaš!

-         Ako ćeš tako pomagati, bolje da te nisam ni zvao!

-         Ma slušaj ti...

Zatim kreće razmena teških reči, a potom i šaka. Nakon nesporazuma, odlaze na sud da tuže jedan drugog, posle ročišta idu u bolnicu na previjanje glava, a kasnije i do kafane, da razmisle, zaborave, ismeju se i isplaču.

Kazaljke na zidnom satu nije navio od kada je kupio mobilni i vreme je za njega, tada, stalo. Za Jugoslovena je odavno prošla ponoć, ali nikako da svane. Zarobljen između dve kazaljke čeka kraj vremena, zatvorenih očiju, ljut na sebe, pretvoren u mit.

Čovek koji je krao upaljače

Čovek koji je krao upaljače

Neki kažu da je imao brkove i da je nosio naočare, dok drugi opet tvrde da je nosio šešir i mirisao na brion. Neki, pak, veruju da je igrao hokej za superligaša, a može se čuti i da se drogirao. Po nekima, opet, u pitanju je bio crnac ili čak homoseksualac, najblaže rečeno.

Šta je on radio? To niko nikada nije video, ali krao je upaljače.  On bi prilazio pušačima, započinjao razgovor, zatim bi izvlačio cigaretu iz kutije, ljubazno tražio upaljač od kolege pušača da je pripali, a zatim bi odlazio. I upaljač s njim.  Za neke je to bila krađa, za druge ružna navika, a za Čoveka koji je krao upaljače samo splet okolnosti.

Ko je on bio? Poznato je da upaljači nemaju ni noge, ni krila pa im je zbog toga otežano kretanje. Da bi jedan upaljač stigao od tačke A do tačke B, potrebno je da ga neko prenese. Tada bi na scenu zakoračio Čovek koji je krao upaljače i preuzeo bi stvar u svoje ruke, konkretno upaljač. Upaljač bi neko vreme provodio kod njega, paleći cigarete i čameći po džepovima, da bi prvom ukazanom prilikom menjao prenosioca. Čovek koji je krao upaljače bio je, dakle, prenosilac upaljača s mesta na mesto, s vremena na vreme.

Odakle mu ime? Pa krao je upaljače, tako su bar tvrdili oni koji su čuli za njega. Jednom su ga optužili da je ukrao upaljač, iako to niko nije video. Nije se branio, nije se ni trudio.

-         Ja sam ukrao upaljač! – iz pozadine istupi kratkovidi brka.

-         Ne, ja sam! – pridruži mu se izbrijani šeširdžja, a za njim redom: superligaški hokejaš, drogoš, student stomatologije iz Čada i na kraju homoseksualac, najblaže rečeno.

I dokle god je bilo upaljača, bilo je i kleptomana, raznoraznih sumnjivih rasejanih, zaboravnih, zaljubljenih, neopreznih, lopova, kolekcionara i pušača.

Sirena

Sirena

Nebo je plavo, s belim flekama. Pretpostavljaš da je to nebo. Ti znaš samo za crveno, ali sviđa ti se plava boja. Nekako ide uz nebo. To belo su oblaci, Nađa. Ležiš na pesku. Osećaš da je svako zrno komadić tebe, pogotovo  ona što su ti zapala u gaćice. Stapaš se sa njim, izabrala si da budeš pesak, pa kuda te vetar rasprši. A pesak, opet, dalje od mesta na kom ležiš zaranja u lagunu. Pogled ti se ograničava na stenovita brda.

Ustala si i odlučila se za šetnju. Pod nogama ti je prijatno, stopala ti zaranjaju u plažu, a onda izranjaju dok se pesak sliva s njih, nežno te milujući… Komfor je nešto čemu svakako treba težiti. Krenula si ka stenovitom brdu.

Dolaziš do same granice zone komfora. Svaki naredni korak utisnuće se u špicasti, bodljikavi kamen. Da li to želiš sebi? Da zameniš mekani pesak za oštri krš. Ako želiš da izvidiš šta se nalazi s druge strane, onda svakako želiš…

Penješ se uz brdo, a put je definitivno trnovit. Tvoja nežna stopala krvare, ali negde znaš da sada ne smeš odustati. Bol je deo bića, nemoj ga se odricati. Ne još uvek. Prvo ga moraš osetiti, razumeti i naučiti se suživotu sa njim. Poverenje je od presudnog značaja. I tako se penješ…

Već si odmakla, kad upadaš u rupu. Odakle sada rupa? E, pa nisi je videla, ona je tu pre tebe. Srećom pa nije duboka, inače bi se gadno prešla. Ovako samo si se ugruvala, a i voda je ublažila pad. Plitka voda, pa sada kad si se pridigla, stojiš u njoj, do pasa. Oko tebe je mrak. Tlo je neudobno, oštro i bode ti stopala, baš kao i do malopre.  Biće da stojiš na vrhu nekog podvodnog grebena. Preplašena si i otežano dišeš. Uveliko si prešla grancu, napustila zonu komfora. I šta sad? Nema više plavog neba, kao da ga nikada nije ni bilo.

Pogled ti privlači slabašna svetlost koja dopire iz vode, odmah tu pored tebe. Nazad ne možeš, rupa i nije toliko plitka koliko si sudila po padu. Iskoračuješ sa stene na kojoj stojiš i zaranjaš.

Pod vodom si, osetiš je celim telom. Prija ti, da li si opet pronašla svoju zonu? Otvaraš oči. Voda je slana i so ih nagriza, ali svetlost te toliko privlači da ni ne pomišljaš da ih zatvoriš. Roniš ka pukotini iz koje se rađa. Biće da dopire s druge strane kamenog brda. Ispred tebe, u vodenoj izmaglici, ukazuje se plavičasti horizont. Tako te mami. Tamo, s te druge strane, mora biti da se nalazi neki drugi, novi, neotrkriveni svet. Krećeš da plivaš ka njemu, ali obuzima te strah i okrećeš se nazad. Strah od nepoznatog, mističnog i velikog. Izranjaš u tamu. Pluća su ti ostala bez vazduha, pa duboko udišeš, ponovo ih puneći.

Ne želiš da se vratiš na bodljikavu stenu. Želiš da dosegneš plavi horizont! Koliko je dugačak prolaz? Da li ćeš imati dovoljno vazduha za njegovo preronjavanje? Šta te čeka na drugoj strani? Upumpavaš vazduh u sebe i vraćaš se dole. Želiš…

Ulaziš u pukotinu. Roniš, snažno se odbacujući nogama i grabeći rukama. Svetlost postaje sve blještavija. Osećaš kako te privlači k sebi. Stigla si do kraja podvodnog tunela… I šta sad? Svetlost je na dohvat ruke, ali vazduha ponestaje…

Stigla si do svetlosti i sada plivaš kroz nju. Ispod tebe vidi se dno. S njega se vijori šuma zelenih algi, a iznad njih jata riba mimoilaze se u haotičnoj sinhroniji, iznad se nazire pučina. Zalihe vazduha se bliže kraju. I dok se upućuješ ka površini, izgledaš kao sirena. Prelepa si.

Pobedonosno izranjaš. Plavo nebo opet je tu. Tu je i  jarko sunce i svetlucava pučina, dokle god ti pogled dopire. Beskonačna je! Iza tebe, ostala je prokleta stenčuga. Ispred tebe, pruža se novi horizont. Između si ti, Nađa, morska sirena i plivaš ka zalasku. 

Isti

Isti

Drugim ljudima, glasnim posmatračima i nemim saučesnicima, život izvesnog Janka Dangubića izgledao je uzaludno. Svakog dana, uznemireno se muvao, spopadajući preplašene prolaznike na trgu. Prvo bi im prilazio, pa zatim precizno odmeravao, a  pogled zatim privodio kraju na njihovim zbunjenim licima. Ljudi bi se osetili neprijatno kada im je Dangubić presecao put, zureći u njih svojim krupnim, ispitivačkim očima.

Ljudi nisi znali šta to Janka muči, niti su pokušali da razumeju. Nije ih zanimalo, a opet, davali bi sebi za pravo da se uvrede njegovim ponašanjem i ishitreno daju sud. Pojma nisu imali... Janko je bio daleko ispred njih, bio je u potrazi. I tako svakog dana. I nedeljom. Kad bi padala kiša, oblačio bi kabanicu, kišobran nije voleo da nosi. 

Janko je tražio sebi Istog, znajući da ovaj negde već postoji. Hiljade i hiljade pogledanih lica bio je samo način da se dođe do njega. Bio je to veoma iscrpljujući način. Sve te face koje je pregledao, ni neprijatelju ih ne bi podmetnuo, a opet, potreba za Istim bivala je sve nužnija.  Janko je znao da kad pronađe sebi Istog, ništa više neće biti isto. Imao je toliko pitanja i spremnih odgovora, trebao mu je samo neko da ga razume i potvrdi. To je mogao samo Isti i nedoumice bi odmah nestale.

Dan je bio oblačan, Dangubić je obukao kabanicu, iako nije navukao kapuljaču jer kiša nije padala. Za svaki slučaj, ipak je bilo mestimično kišovito,  a on nije mogao znati da li će kiša biti na istom mestu gde i on.  Za sebi Istog je znao. To saznanje se krčkalo u njemu, još od kada se prvi put upoznao sa strahom, a dečak je bio. I onda ga je zapazio kako prelazi ulicu. Prišao mu je.

-      Ti si Isti ja – rekao mu je. Stranac se nije iznenadio, jer nije ni bio stran. Bio je Isti. Nedoumice su nestale.

-         Vidi, stvarno – reče, pa dodade – Šta ćemo sad?

    Janko ga je gledao. To je bio on, nema greške. Šta će sada? Konačno je sreo Istog, kao što je, ponavljam, već odavno znao. Ono što nije znao, a nije ni razmišljao o tome pa nije ni mogao, bilo je – šta ćemo sad? Osetio je olakšanje zbog konačnog susreta, ali i teret zbog buduće saradnje. Nedoumice su se ponovo pojavile.

-         Idemo da nađemo nama Istog – posle malo razmišljanja, sa sigurnošću, predloži.

I tako dva Ista, krenuše da potraže trećeg, sebi Istog.