Sirena

Sirena

Nebo je plavo, s belim flekama. Pretpostavljaš da je to nebo. Ti znaš samo za crveno, ali sviđa ti se plava boja. Nekako ide uz nebo. To belo su oblaci, Nađa. Ležiš na pesku. Osećaš da je svako zrno komadić tebe, pogotovo  ona što su ti zapala u gaćice. Stapaš se sa njim, izabrala si da budeš pesak, pa kuda te vetar rasprši. A pesak, opet, dalje od mesta na kom ležiš zaranja u lagunu. Pogled ti se ograničava na stenovita brda.

Ustala si i odlučila se za šetnju. Pod nogama ti je prijatno, stopala ti zaranjaju u plažu, a onda izranjaju dok se pesak sliva s njih, nežno te milujući… Komfor je nešto čemu svakako treba težiti. Krenula si ka stenovitom brdu.

Dolaziš do same granice zone komfora. Svaki naredni korak utisnuće se u špicasti, bodljikavi kamen. Da li to želiš sebi? Da zameniš mekani pesak za oštri krš. Ako želiš da izvidiš šta se nalazi s druge strane, onda svakako želiš…

Penješ se uz brdo, a put je definitivno trnovit. Tvoja nežna stopala krvare, ali negde znaš da sada ne smeš odustati. Bol je deo bića, nemoj ga se odricati. Ne još uvek. Prvo ga moraš osetiti, razumeti i naučiti se suživotu sa njim. Poverenje je od presudnog značaja. I tako se penješ…

Već si odmakla, kad upadaš u rupu. Odakle sada rupa? E, pa nisi je videla, ona je tu pre tebe. Srećom pa nije duboka, inače bi se gadno prešla. Ovako samo si se ugruvala, a i voda je ublažila pad. Plitka voda, pa sada kad si se pridigla, stojiš u njoj, do pasa. Oko tebe je mrak. Tlo je neudobno, oštro i bode ti stopala, baš kao i do malopre.  Biće da stojiš na vrhu nekog podvodnog grebena. Preplašena si i otežano dišeš. Uveliko si prešla grancu, napustila zonu komfora. I šta sad? Nema više plavog neba, kao da ga nikada nije ni bilo.

Pogled ti privlači slabašna svetlost koja dopire iz vode, odmah tu pored tebe. Nazad ne možeš, rupa i nije toliko plitka koliko si sudila po padu. Iskoračuješ sa stene na kojoj stojiš i zaranjaš.

Pod vodom si, osetiš je celim telom. Prija ti, da li si opet pronašla svoju zonu? Otvaraš oči. Voda je slana i so ih nagriza, ali svetlost te toliko privlači da ni ne pomišljaš da ih zatvoriš. Roniš ka pukotini iz koje se rađa. Biće da dopire s druge strane kamenog brda. Ispred tebe, u vodenoj izmaglici, ukazuje se plavičasti horizont. Tako te mami. Tamo, s te druge strane, mora biti da se nalazi neki drugi, novi, neotrkriveni svet. Krećeš da plivaš ka njemu, ali obuzima te strah i okrećeš se nazad. Strah od nepoznatog, mističnog i velikog. Izranjaš u tamu. Pluća su ti ostala bez vazduha, pa duboko udišeš, ponovo ih puneći.

Ne želiš da se vratiš na bodljikavu stenu. Želiš da dosegneš plavi horizont! Koliko je dugačak prolaz? Da li ćeš imati dovoljno vazduha za njegovo preronjavanje? Šta te čeka na drugoj strani? Upumpavaš vazduh u sebe i vraćaš se dole. Želiš…

Ulaziš u pukotinu. Roniš, snažno se odbacujući nogama i grabeći rukama. Svetlost postaje sve blještavija. Osećaš kako te privlači k sebi. Stigla si do kraja podvodnog tunela… I šta sad? Svetlost je na dohvat ruke, ali vazduha ponestaje…

Stigla si do svetlosti i sada plivaš kroz nju. Ispod tebe vidi se dno. S njega se vijori šuma zelenih algi, a iznad njih jata riba mimoilaze se u haotičnoj sinhroniji, iznad se nazire pučina. Zalihe vazduha se bliže kraju. I dok se upućuješ ka površini, izgledaš kao sirena. Prelepa si.

Pobedonosno izranjaš. Plavo nebo opet je tu. Tu je i  jarko sunce i svetlucava pučina, dokle god ti pogled dopire. Beskonačna je! Iza tebe, ostala je prokleta stenčuga. Ispred tebe, pruža se novi horizont. Između si ti, Nađa, morska sirena i plivaš ka zalasku.