Pet para priča 2: Špijuni

Pet para priča 2: Špijuni

Poštar je sedeo ispred pošte. Bio je nervozan i paranoičan. Život bi dao za službu i sada je bio uznemiren. Služba je bila ugrožena i trebalo je paničiti.

Baštovan je izašao iz pošte, platio je račune. Račune je trebalo platiti i baštovan ih je platio. Razbio je kasicu prasicu i izazvao gnev brkate službenice. Grabljice su mu bile zadenute za plave, za broj manje radne pantalone.

-       Razbio sam kasicu prasicu, sad nemam para da kupim drugu – reče Baštovan.

-       Pogledaj onu ženu tamo – uznemireno reče Poštar, pogledom upirući na stariju gospođu koja je sedela na klupi pored.

-      Gde ću sada da držim pare? – zapita se Baštovan.

-       Ona žena, to je muškarac. Pogledaj, nosi periku i ima gomilu šminke na licu! Pa ne može žena da bude tako gadna!

-       Zašto sam i razbijao kasicu?

-       Špijun! A pogledaj onog tamo što prosi. Jel vidiš kako je pop samo prošao pored njega, ni ne pogledavši ga? Šta ti to govori? Špijuni! Rade u paru!

-       Da nisam razbio kasicu, ne bi imao da platim račune...

-       A vidiš li ti ovu žensku u crvenoj haljini?

-       Jel i ona špijun?

-       Nije, ali je dooobra. A onaj tamo suvi?

-       Špijun?

-       Ne, al na teškim drogama!

-       Da nisam platio račune, imao bi kasicu!

...

Starija gospođa se podvrgla plastičnoj operaciji i postala stariji gospodin. Ili je bilo obrnuto.

Pop je otvorio teretanu s posnim režimom ishrane, a prosjak se odselio za Italiju da prodaje pečeno kestenje.

Atraktivna devojka se dobro udala.

Suvi na teškim drogama učlanio se u političku stranku i postao lokalni sektretar za zaštitu životne sredine.

Poštar je ostao veran službi, a Baštovan je kupio novu kasicu prasicu, da bi je kasnije opet razbio kako bi mogao da plati račune.

PRETHODNE AVANTURE POŠTARA I BAŠTOVANA: http://mrdjodjo.blogspot.com/2013/03/pet-para-prica.html

Laste beže na jug

Laste  beže na jug

Volimo laste i radujemo se kada nam s proleća dođu. Ipak, ranije kao da ih je bilo više. To je, možda, ipak nostalgija, pre će biti da je nas bilo više.

Ono što znam, ja ih nisam nešto viđao ovog, varljivog, leta. Kao da su se skrivale, kao da im nije bilo do letenja. Sada, kada je ponovo došao septembar, kada je ponovo počela školska godina (ranije kao da je bilo više đaka), laste, ponovo, idu na jug, jer na jugu je blaža klima i prijatan morski vazduh.

Znam to, jer sam ih konačno video. Video sam ih u jatima kako preleću šumovita brda Fruške Gore, ne gledajući za sobom. Bile su dopadljive, pune elana, dok su tako bežale. Prvo ih nema nigde, a onda masovna (e)migracija.  

I nisu jedine. Sada, kada je ponovo počela školska godina, još selica se priprema za put. Ove selice nemaju ništa sa školskom godinom, školu su odavno završile. Nemaju mnogo veze ni s lastama, jer za razliku od njih, ne lete nužno na jug. Za njih je dobar i istok, a još bolji sever i zapad. Razleću se na sve strane. Razlika je u tome i što će se laste vratiti, sigurno hoće. I ako se broj lasta koje se vraćaju, možda, smanjuje, broj ovih drugih što ih čekaju, to svakako čini. Više ništa nije vredno čekanja, pa ni laste.

Vrapci će ostati, njima su dovoljne mrvice hleba. I golubovi su tu, šire zarazu i ne pomeraju se biciklistima sa biciklističkih staza. Ostaće i veličanstveni, opasno ugroženi orlovi belorepani, bar dok ne izumru svi do poslednjeg.

A mislili ste da je zabavno gađati ptice vazdušnom puškom...