Kancelarija

-->

Kancelarija

-->

Iz ormarića je izvadio karirani kaput, crnih i crvenih kvadratića, a odložio sivi kišni, dugačak do kolena. Iz džepa crnih, plastičnih, pantalona izvadio je crvenu leptir mašnu s kukicom i okačio je na okovratnik crvene, plastične, košulje. Pogledao se u mutno ogledalo koje je bilo okačeno o unutrašnju stranu vrata od ormarića i malo pomerio mašnu u levu stranu, a zatim i u desnu. Prolazeći kroz dugački hodnik, oivičen dvostrukim ormarićima za garderobu i lične stvari, razmišljao je o značaju posla koji je obavljao, kao i svakog dana pre dvanaestočasovne smene. Na kraju hodnika, pre ulaska u Kancelariju, zastao je pored šaltera da ispuni i preda radni formular. Bio je četvrti u redu. S druge strane šaltera, kao i uvek, formulare je potpisivao i overavao – Kauboj.

Za razliku od ostalih administratora, Kauboj je pored uobičajene crno, crvene uniforme nosio i šešir, talasastog oboda. Za njega se pričalo da je iskoristio klauzulu u radnom ugovoru, te da je, uz odbijanje od plate, ostvario svoje pravo na estetsku slobodu i dodao jedan neformalni modni detalj standardnoj uniformi. Tek nekolicina je znala pravu istinu. Za šešir se izborio za pokeraškim stolom, u direktnom duelu protiv zamenika pomoćnika prvog sektora, a koji je opet imao moćnog dužnika u liku glavnog kontrolora odeljenja grešaka.

I tada, dok je posmatrao Kauboja, misli su mu promenile smer. Sva usredsređenost na zadatak koji mu je bio poveren i koji je ponosno obavljao, prelazila bi na čudan predosećaj u vezi čoveka sa šeširom na glavi. Kao da taj čovek ima neku tajnu koju sebično čuva. Sva ta spokojna odsutnost, ta opuštenost, tihi užitak...

Stigao je na red i predao ispunjeni formular. Kauboj je naškrabao potpis, lupio pečat, pružio mu jedan primerak, a drugi zadržao za sebe. Uradio je to mehanički, ni ne pogledavši ga.

Ušao je u Kancelariju, ogromnu halu za štampanje i overu bonova za hranu treće klase. Duž čitave Kancelarije pružala se pokretna traka na čijem početku se nalazio masivni štampač. Njim je upravljao jedan administrator, neprekidno ubacujući papir unutra. Odštampani bonovi izlazili su na drugu stranu, pravo na traku. Traka ih je prvo nosila pored zvaničnih potpisavača, četvorice njih, po dva s obe strane. Hitrim pokretima zglobova stavljali su svoje izvežbane potpise na komadiće papira koji su beskrajno navirali. Malo dalje od njih stojala su dvojica pečetara, na svakoj strani trake po jedan. Dizali su i spuštali ruke, overavajući svaki potpisan bon. On je jedan od te dvojice i ubrzo će zauzeti svoje utabano mesto. Ispečetirani bonovi su dalje stizali do kontrolora grešaka. Budući da je ova pozicija sa sobom nosila i najveću odgovornost, na njoj je bilo angažovano ukupno šest administratora. Četvorica nižih koji su munjevitim pogledima prelazili preko ceduljica i dvojica viših koji su munjevitim pogledima prelazili preko nižih. Konačno, na kraju trake stojala su dva pakera, skidajući bonove s trake i pakujući ih u koverte. Koverte će kasnije biti odnešene u PR službu, gde će biti adresirane i konačno poslate onima kojima su i namenjene. Ali, to je već drugi sektor...

…

Zauzeo je svoje mesto. Traka se pokrenula. Pre nego što su bonovi za hranu treće klase počeli da stižu do njega, zagledao se u zid naspram njega. Na zidu je, velikim crnim slovima, bio ispisan slogan – ČIST OBRAZAC, ČIST OBRAZ. Učinilo mu se da nikada pre nije primetio ove reči. Pomislio je na Kauboja. Bonovi su se našli ispred njega i on podiže ruku čvrsto stiskajući pečat...

Cena

-->

Cena

Koliko generacija je potrebno da se ideja utka u gen? I da li to uopšte tako funkcioniše, Darvine? Da li se dete rađa s potrebom za igračkom ili igrom? Ako dilema i postoji, gubi se sa prvim parčetom plastike i metala, marketinški preporučenog, adekvatno zamenjenog za novčanu protivrednost, a sve u cilju dečije radosti i sreće. Tako jedna od prvih spoznaja u životu prerasta u instikt. Stečeni instikt uspešno ograničava i potiskuje urođene, a razmišljanje i budući stavovi se oblikuju po njemu.

Dobrodošli u moderno doba, gde se život meri prosečnom potrošačkom korpom. Gde je novac jedina, apsolutna, nedodirljiva, neograničena i nedostižna vrednost. Vrednost kojoj svi teže, jednaki u tome. Jer, dete bez igračke je želi isto kao i ono s četiri petu, ono sa sto dvestotu... Ako nečemu dajete veliki značaj, kažete da je NEPROCENJIVO. Kada doživite nesvakidašnje zadovoljstvo, objasnite da ste se proveli ZA SVE PARE. Ako nekom učinite uslugu, on uljudno odgovori da vam DUGUJE, a ako vas neko prevari kažete mu: „PLATIĆEŠ MI ZA OVO!“ Greške pravdate sa: „SKUPO SAM PLATIO...“ ljude i događaje posmatrate kao robu, pa ih POTCENJUJETE i PRECENJUJETE, a da niste ni svesni koja im je prava CENA. Zato dobro znate da nešto što jako želite NEMA CENU. Nešto što smatrate beznačajnim, jednostavno ne vredi ni PET PARA, a to je danas gore nego DŽABA. Na kraju, ipak, i samo VREME JE NOVAC u prostoru koji je odavno već rasprodat...

Sva ljudska primarna i pradavna iskustva se posmatraju iz ugla novca, urezanog u moždanu koru onog dana kada ste dobili ono parče metala i plastike da se igrate s njim. Dete može da se igra kako hoće, gde god hoće, s čim god hoće... Može da se igra novom igračkom na „pogrešan“ način, često je i sama ambalaža zanimljivija od igračke upokovane u nju. Ali izbor je načinjen, put je izabran i to sve protiv sopstvene volje, koja još ni ne zna da postoji. Daj još, hoću još, ne treba mi, ali hoću. Hoću sve, koji će mi, samo daj.

Koliko košta ljudski život i da li mu opadne cena kada mu istekne rok upotrebe?

Gola istina

-->

Gola istina

Ležao je u krevetu i čekao da zazvoni alram, što je ovaj nedugo zatim i učinio. Ustao je iz kreveta i podigao sa fotelje složene gaće, čarape, pantalone i košulju, i obukao ih. Zatim je napustio spavaću sobu, došao u kuhinju, pristavio kafu i pripalio cigaretu. Posle popijene kafe stigao je i do toaleta da bi pre napuštanja stana obuo cipele, obukao mantil i pripalio još jednu cigaretu.

Dan je bio ne previše hladan, ali kišan i tmuran. Na putu za posao svratio je u svoju omiljenu kafanu, seo za sto i uzeo da prelista dnevnu štampu. Konobar mu je doneo kafu. Još jednu, onu prvu je već zaboravio. Prelazeći pogledom preko naslova, brzo okrećući stranice, skinuo je manitl i spustio ga na stolicu pored. Trgnuo je kafu i napustio lokal.

Na radnom stolu ga je čekala hrpa beskorisnih papira na koju će beskorisno potrošiti svoj trud i vreme da bi zaradio za beskoristan život koji vodi. I pre nego što je počeo da radi, oblio ga je znoj. Skinuo je košulju.

Pred kraj smene, zazvonio mu je telefon. Direktor ga je čekao u kancelariji. Dok je čekao ispred masivnih hrastovih vrata glavnokomandujućeg štaba izuo je cipele, a zatim dobio dozvolu da uđe.

Kancelariju je napustio u gaćama i čarapama. Pogledao je na sat i zaključio da je vreme da pođe kući. Izašao je iz firme, pripalio cigaretu i ugazio u baru. Izuo je čarape i bacio ih na vlažni trotoar.

Stigao je u stan i uputio se ka spavaćoj sobi. U krevetu, čekala ga je žena. Svukao je gaće i uvukao se.

Ležao je u krevetu i čekao da zazvoni alram, što je ovaj nedugo zatim i učinio. Ustao je iz kreveta i podigao sa fotelje složene gaće, čarape, pantalone i košulju, i obukao ih. Zatim je napustio spavaću sobu, došao u kuhinju, pristavio kafu i pripalio cigaretu. Posle popijene kafe stigao je i do toaleta da bi pre napuštanja stana obuo cipele, obukao mantil i pripalio još jednu cigaretu.

"Tek kada oguliš bananu shvatiš koliki si majmun" - Miloš Tica

Život i smrt loptice za golf

-->

Život i smrt loptice za golf

Loptica za golf živela je u Kinti de Lago, najelitnijem delu Portugala u kojem se i Portugalci mogu sresti, dok kose travu ili čuvaju vile u koje njihovi vlasnici dolaze ponekad za vikend. Čitavo naselje se tako i može definisati, kao vikend naselje. Samo što se umesto brvnara i kućica za odmor, tu nalaze višemilionske palate. Dan joj se sastojao od primanja udaraca i ona je to obožavala da radi. Pevači, fudbaleri, vozači formule 1 i ostali multi-milioneri i milijarderi su je razvlačili po uredno podšišanim travnjacima, preko veštačkih jezeraca, između svojih bespotrebnih kućerina. Život je bio bezbrižan i to ne komforno, već luksuzno bezbrižan. Toliko luksuzan da i patke koje plivaju po jezeru izgledaju skupo, a jezero ne smrdi na mulj i žabokrečinu, već miriše na vanilu i zlatne poluge.

Jednog jutra ju je broker s Londonske berze udario iz sve snage, neprecizno. Ponosno je letela iznad golf terena i raskošnih zgrada, posmatrajući bakice kako se voze kolima za golf ili sunčaju svoju precenjenu smežuranu kožu na balkonima svojih vikendica, pa je počela da se spušta nad obalom Atlantika, da bi konačno pala u susedan kraj. Malo dalje niz plažu, a na istoj obali, nalazi se ribarska favela. Loptica se zabila u osekom napušteni pesak, uverena da će je neko već pronaći i vratiti kući. Za nju ništa drugo nije ni postojalo.

Pronašao ju je ribar s dahom obolele jetre. Koristio je povučenu vodu i iz vlažnog peska kopao školjke koje će tog popodneva unovčiti za ručak deci i pivo sebi. Loptica je završila u džepu, a kada je opet ugledala svetlost dan, umesto očekivne slike iznenadio ju je potpuni kontrast. Male, rasklimane, pravougaone straćare, okružene improvizovanim, krezavim ogradama, tu i tamo ukrašene vetrom pocepanim portugalskim zastavama. Svuda naokolo bile su razbacane čuvarke za ribu i raširene mreže. Neuhranjeni psi su se nezainteresovano izležavali na suncu čekajući bilo šta da im se baci za jelo. Mačke ništa nisu čekale. One su se motale oko ribarevih žena koje su čistile po koju uhvaćenu ribu. 

Loptica je zažmurila, pa opet progledala, nadajući se da sanja, ali i dalje je bila u faveli, svetu koji se nalazi na ivici siromaštva i skormnosti. U svetu kojim koračaju potomci Magelanovih i Vasko da Gaminih mornara. Nekada su otkrivali kontinente, a danas školjke i po koju zalutalu golf lopticu.

Ribar je poklonio lopticu svojoj kćerci. Posle početnog ushićenja zbog dobijenog poklona, a što se ne dešava baš često, devojčica se brzo zasitila loptice, ne znajući kako da se njom igra. Doživela ju je kao strano telo, koje joj ne pripada i ništa ne znači, tako da je loptica ubrzo završila na okeanskom dnu, a devojčica se vratila svojim ljušturama od školjki.

Zažmurila je, pa opet progledala, nadajući se da sanja, ali i dalje je oko nje bio samo pesak i slana voda. Ponovo je zažmurila.

 foto: Milan Lisica

Noć živih burgera

Noć živih burgera

Nije znao gde se nalazi. Svakako je to bila šuma, ali to mu ništa ne znači. Gledao je u mahovinu, ali nije slušao na časovima Poznavanje prirode i društva. Imao je četiri puta da pogodi. U svakom slučaju nije ni znao gde treba da ide. Na jug valjda. A noć se spuštala...

Iz džepa je izvadio zgužvani isečak iz novina i odmotao ga. AUSTRALIJSKO SELO ŽESTOKO ODOLEVA MEKDONALDSU. U gornjem desnom uglu pisao je datum. 2013. godina. On sada nikako nije mogao znati koliko je prošlo od tada. Nije mogao znati ni koliko ima sati, budući da nije znao koji je mesec, pa samim tim ni da li je sat pomeren unapred ili vraćen unazad. Nije znao ni da li australijsko selo i dalje odoleva. Bio je siguran samo u jedno. U osećaj koji je nekada, pre svega što se izdešavalo, bio definisan kao nada.

Nije bitno koliko sati ima, pao je mrak. Moraće biti oprezan, Mekovi su do sada već sigurno gladni. Iako je bio u šumi, negde u planini, znao je da nije bezbedan. Dronjav, izgreban i iscrpljen bacio se u plač. Slane suze su mu se slivale preko izranjavanog lica i to ga je peklo. Od bolova je zaplakao još više i još više ga je peklo.

Tada se prisetio. Prisetio se detinjstva i rane mladosti. Restorana brze hrane. Od kada zna za sebe zna i za njih. Gde god da je išao, sretao bi ih. Nikada posebno nije voleo hamburgere i ostala sranja, ali se prisetio da su toaleti uvek bili čisti. U početku nije obraćao pažnju na njih. Niko nije. Ali restorani su se umnožavali. Otvarani su jedan preko puta drugog, jedan pored drugog, čitve ulice žutih objekata, gradovi... Hrane je preostajalo sve manje, a restorana je bilo sve više. Jednom je satima tražio neki preostali kiosk da kupi cigarete, a onda ga je prvi put ugleda. Meka, humanoidnu pljeskavicu.

Ljudi su ulazili u restorane, ali više nisu iz njih izlazili. Populacija ljudi se misteriozno smanjivala, a Mekova uvećavala. . Postali su normalna stvar, niko i nije pokušao da im se usprotivi. Šetali su ulicama, vozili gradskim prevozom. A onda više nije bilo nikakve tajne. Mekovi su javno počeli napadati ljude. Gutali bi ih na sred ulica. Nije čak ni zavladala neka bučnija panika. Više se nije imalo kud. Trag sluzi vodio je na sve strane. Za koju god kvaku da se uhvatio bila je masna. Bilo je nemoguće ne ugaziti u burgerski izmet prženih krompirića i ljudskih kostiju.

Ne seća se kada i kako se dočepao šume. Ne seća se odakle mu isečak iz novina i poslednjeg obraćanja čovečanstva. Prestao je da plače i nastavio da tumara po šumi. Prošla je ponoć, ali nije mogao da proceni da li ima 1 ili 3 sata, odnosno da li se kazaljka sa dva pomerila unazad ili unapred, i kada. U daljini je ugledao svetlost. Prišunjao se. Da li je to neka zajednica preživelih ljudi, sakrivenih daleko od naselja nekadašnje civilizacije? Pobunjeni ljudi, koji su započeli sve iz početka smišljajući plan osvete i vraćanja na presto lanca ishrane? Prišao je još bliže...

U sred šume, na nekoj planini, izronio je restoran brze hrane. Svetlost je dopirala s neonskog natpisa - i`m lovin` it. Ispred restorana tumarali su džinovski burgeri, s rukama i nogama. Otvarali su lepinje, tromo dišući. Mesnati jezici su im se vukli po zemlji. Bili su musavi i bajati, ne sjajni i sočni kao što ih se sećao s bilborda.

Odustao je od nade, ipak je on samo čovek. Kao mušica se zaputio ka svetlećoj reklami. Bio je umoran i hipnotisan. Mekovi su pobedili. Što bi njegova učiteljica rekla: “Dobra je priča, ali je tema promašena.“ Rekla bi, da je humanoidna pljeskavica nije progutala na ekskurziji. 

http://www.mondo.rs/s284237/Info/Svet/Australijsko_selo_zestoko_odoleva_Mekdonaldsu.html