Zombilend

Zombilend

Srbija, 2022.

Dan je oblačan, sumoran i kišovit. Ulice su puste, zatrpane smećem, šutom, obrasle u korov. Naokolo kolone zarđalih kola, nekada su krenule negde, ali nisu daleko odmakle. Škole, bolnice, fabrike stoje nepomično i mrtvo, kao ljušture od školjki. Nema više nigde nikog, a za danas su bili zakazani izbori...

Čitava decenija je protekla kako je napredni virus počeo da hara. Sve je počelo sa buđavim sendvičom od kojeg zaraza kreće da se širi. Ne zna se sa sigurnošću ko ga je i gde prvi zagrizao, ali se zna da je istog trenutka poželeo još. Drugi su ga pratili. Toliko su se svi navadili na buđave sendviče, da se uskoro nije moglo nafilovati toliko hleba, koliko ga se trpalo i gutalo. Nedugo zatim, Srbija je u potpunosti ostala bez sendviča...

Ljudi koji su navikli da im je sendvič stalno pri ruci, sada nisu imali kud. Tumarali su ulicama prevrtali kontejnere, upadali u prodavnice, pekare, ali sve je to bilo uzaludno. Oči su im propale kroz duplje, zubi požuteli, koža izbledela, nokti popucali, pretvorili su se u zombije... Bili su gladni i sve agresivniji i onda su počeli da razbijaju glave i jedu mozgove. Pamet se raspršila na sve strane i kraj se tada jasno mogao videti. Više nije bilo zaustavljanja, virus se proširio do tačke preloma. Ko je uspeo da sačuva glavu, pobegao je za Kanadu, Nemačku, Slovačku, Maltu, Italiju, Ameriku, Rusiju, Kipar, Novi Zeland... Ko je ostao, ostao je i bez to malo pameti.

Zombiji su preplavili čitavu zemlju, na krilima pohlepe, sebičnosti, nemara, nepoštovanja, kratkovidosti. Bilo ih je sve više, a mozgova sve manje. I onda je došlo do neminovnog, počeli su da se jedu međusobno, a posle toga nije ostalo više ništa. Ni sendviča, ni mozgova, ni zombija, samo loši putevi, napuštene škole, bolnice, fabrike i zarđala kola, zaglavljena na sred puta koji je možda i vodio negde...

Danas, 2022. istoričari širom sveta uzaludno pokušavaju da saznaju šta se to ovde tačno desilo, ali sve što su do sada uspeli da zaključe je da je ruska salata bila pokvarena, bavarska kifla bajata, američki fast food jeftin, a srpska usta gladna...

Strah

Strah

Slepi miševi se boje dnevne svetlosti. Aktivni su noću, tada lete u potrazi za hranom i partnerom. Preko dana miruju, skrivajući se po pećinama, tavanima i drugim skladištima tame. Mrak je njihovo okruženje i tu su najbezbedniji. To isto važi za vampire. Betmen se ne boji ničega.

Ribe se boje suvog. Voda je njihov dom, kroz nju mogu da se kreću, u njoj mogu da dišu. Ukoliko bi se našle van vodene sredine, vrlo brzo bi dočekale kraj. Izuzetak je čorba, koja jeste tečnog agregatnog stanja, ali to ponekad jednostavno nije dovoljno.

Slonovi se boje letenja. Iako su na čvrstom tlu suvereni, slonovi se nikako ne bi snašli u vazduhu. Možda bi probali da zamahnu koji put svojim velikim klempavim ušima i da zamlataraju teškim nogama, ali to ih ne bi sprečilo da se razmažu po zemlji, jednom kad slete do nje. Izuzetak je Dambo, ali to nije provereno.

Medved, nekrunisani kralj životinja, iako prekriven gustim, debelim krznom, boji se zime i ničega drugog. Tada radije bira da odspava jedno pet meseci, nego da se maltretira po hladnoći, gaca po snegu i budi ostale životinje, koje se isto boje zime, kako bi ih pojeo. To nije slučaj sa polarnim belim, kod kojeg je stalno zima, pa kada bi spavao onda ne bi stizao ništa drugo da poradi. 

Ovce se boje klanja. Uverene kako je sve potaman i kako može biti samo bolje, uvek punog stomaka u prijatnom ljudskom društvu, one zapravo ni ne slute kakva ih sudbina čeka, sve do jednom kada jedva uspeju da izuste beee pre nego što se sve završi. Upale su u loše društvo, a baš im je ekipa delovala simpatično...

A ljudi? Mogu danju, mogu noću. Po danu se boje da ih neko ne vidi, noću strahuju da nekog ne vide. Hodaju zemljom, lete vazduhom, plivaju po vodi i boje se da ne propadnu, ne padnu i ne potonu. Aktivni su i leti i zimi, ali samo da ne bude pretoplo ili prehladno.  A loše društvo je loše društvo, kao što je ovca ovca, makar išla i na dve noge i taman kad pomisliš... a ono beeee... 

Sezona parenja

Sezona parenja

Onog trenutka kada je ustala iz fotelje i odlučila da napusti svu toplinu, sigurnost i komfor ljudskog doma, kada je izašla kroz prozor, popela se na krov, podigla rep i zamjaukala, počela je sezona parenja. Sve što joj je do jednom bilo bitno, mir, spokoj, hrana i dodir postalo je manje vredno. Ono što joj je sada potrebno, iznad svega je. Primila je poziv, sada mora da prihvati izazov, preuzme odovornost i obezbedi budućnost. Da postavi stvari na svoje mesto, bar po njenom skromnom mačijem sudu. Mjau.

Mačori su već na krovu, čekaju. Oči su im gladne, jezici isplaženi. Vrebaju. Došli su po svoje parče mesa. Tu su da grizu, komadaju, otimaju, osvajaju i pokoravaju. I sve im je dozvoljeno. Na krovu su crni, glavati krvavog brka, šareni, prgavi bez jednog uveta i beli, bez mrlje i repa. Pobednik bi se lako mogao razaznati, ali pitanje koliko života im je još preostalo. Mjau.

I tako nedeljama, bal mačaka. Na kraju, neko će dobiti po repu, neko omastiti brk. Mačori će se vratiti u svoje budžake, nastaviće da tumaraju noćima i troše živote. Maca će, iscrpljena, utehu pronaći na starom, proverenom mestu, među ljudima i svom pameću sveta koju su popili. Sva ta gužva i frka oko sezone će se sleći, sunce će granuti, pa će granuti, porivi će utihnuti i svi će imati pametnija posla na umu, ma koliko, zapravo, voleli tu sezonu, vreme kada podivljaju, oslobode strasti i zato već sada, na početku ove, nestrpljivo čekaju sledeću. Mjau.