Laste beže na jug

Laste  beže na jug

Volimo laste i radujemo se kada nam s proleća dođu. Ipak, ranije kao da ih je bilo više. To je, možda, ipak nostalgija, pre će biti da je nas bilo više.

Ono što znam, ja ih nisam nešto viđao ovog, varljivog, leta. Kao da su se skrivale, kao da im nije bilo do letenja. Sada, kada je ponovo došao septembar, kada je ponovo počela školska godina (ranije kao da je bilo više đaka), laste, ponovo, idu na jug, jer na jugu je blaža klima i prijatan morski vazduh.

Znam to, jer sam ih konačno video. Video sam ih u jatima kako preleću šumovita brda Fruške Gore, ne gledajući za sobom. Bile su dopadljive, pune elana, dok su tako bežale. Prvo ih nema nigde, a onda masovna (e)migracija.  

I nisu jedine. Sada, kada je ponovo počela školska godina, još selica se priprema za put. Ove selice nemaju ništa sa školskom godinom, školu su odavno završile. Nemaju mnogo veze ni s lastama, jer za razliku od njih, ne lete nužno na jug. Za njih je dobar i istok, a još bolji sever i zapad. Razleću se na sve strane. Razlika je u tome i što će se laste vratiti, sigurno hoće. I ako se broj lasta koje se vraćaju, možda, smanjuje, broj ovih drugih što ih čekaju, to svakako čini. Više ništa nije vredno čekanja, pa ni laste.

Vrapci će ostati, njima su dovoljne mrvice hleba. I golubovi su tu, šire zarazu i ne pomeraju se biciklistima sa biciklističkih staza. Ostaće i veličanstveni, opasno ugroženi orlovi belorepani, bar dok ne izumru svi do poslednjeg.

A mislili ste da je zabavno gađati ptice vazdušnom puškom...