Prevara

Prevara

Probudio sam se u pola noći. Najgore vreme za težak san, ni odmaran da ustanem, ni kadar da ponovo zaspim. Probudio me mučan smrad. Kao nešto da mi je crklo ispod kreveta. Pogledam tamo, kad ono ništa. Prašina, paučina, čak nema ni iznošenih čarapa. Čudno. Pogledam malo po sobi, sve redovno, ostao upaljen TV. Na programu noćne vesti, podsećaju one što su se tek probudili da ništa nisu propustili, obaveštavaju one što tek idu na spavanje  da će sve biti isto i kada se probude.  Smrdi mi na prevaru.

Gasim TV, smrad ostaje. Idem do kuhinje, možda se nešto pokvarilo u frižideru. Otvaram ga, unutra nema ništa. Otvaram prozore, nek se malo izluftira, nije odavno... Umesto da smrad izvetri, postaje još jači. Smrdi mi na prevaru.

Napolju zora sviće, napuštam objekat. Prošetaću malo, da se nadišem. Grad se polako budi, i dalje osećam smrad. Grad se budi sve brže, smrad se širi sve jače. Ulice se pune ljudima, putevi automobilima, a vazduh smradom. Otežano dišem, moram negde da se sklonim, ugušiću se. Smrdi mi na prevaru.

Utrčavam u kafanu, tek se otvorila. Radnik iz noćne pije pivo, a dvojica za stolom pored kafu. Na trenutak deluje bezbedno, a već sledeći smrad mi ulazi kroz oči, pa direktno na mozak. Moram da se saberem, naručujem kafu, otpijam gutljaj i vraćam ga u šoljicu. Smrdi. Smrdi mi na prevaru.

Vraćam se na ulicu, smrad se sliva niz pločnik. Ulazim u prodavnicu, treba mi sredstvo protiv smrada. Otvaram vrata, zapljuskuje me smrdljivi talas, baca na trotoar, a bujica odnosi. Smrdi mi na prevaru.

Vraćam se u stan, brzo zatvaram prozore, ali sada je kasno. Skidam smradom natopljenu odeću i utrčavam u kupatilo. Puštam vodu i trljam se. Trljam, trljam, trljam, ali smrad ne odlazi. Uvukao mi se pod kožu. Smrdim.  Prevaren sam.