Ego

Ego

Nanosi ti patnju, da bi umanjio svoj bol. Nabija ti krivicu za svoje neuspehe. Zavidi ti na svojim nedostacima. Misli da mu duguješ, dok neprestano uzima. Mrzi te, jer ne zna da voli. Prezire te jer živiš san, a on ne zna kako.

I evo te, bauljaš po mraku, dezorjentisan. Ništa se ne vidi, ne vidiš svoje pružene ruke. Ne vidiš svoje noge, pa ti je hod nesiguran i klimav. Udaraš malim prstom od sto, kako to boli. Rušiš vazu sa stola. Rušiš šolju sa pozdravima sa Tare. Oko tebe odjednom srča. I onda napipavaš šalter. Pališ svetlo. Vidiš ga. Nisi ga tako zamišljao...

Mislio si da je ogroman. Da je strašan, zato si ga i slušao. Zato si ga se i bojao. Zato si ga puštao i slepo pratio, dok te je on gurao od sebe, znajući da nemaš gde. Zato si se plašio da te ne uvredi, ponizi, rasplače...da te ne pogleda.

I sada stoji ispred tebe, slinav i upišan, upalih očiju i krivih zuba. Trese se. Bolestan je. I šta sada da mu radiš? Da mu opizdiš šamarčinu pa da ga zalepiš za zid? Zbog njega si polomio vazu iz dinastije Ming. Možda nije dinastija Ming, ali je svakako kineska. Ili da mu okreneš leđa i samo izađeš iz sobe, sada kada si upalio svetlo, vidiš gde su vrata? Ali zbog njega si slomio vazu, kinesku.

Nije to više ni bitno, samo te zajebava...