Povratak
Tap.
Tap. Tap. Pečat odzvanja od papir. Obećao si sebi da nećeš biti nemaran, ne
trebaju ti komplikacije u životu. Ne samo da si propustio prethodno radno
vreme, nego si morao i da ideš kod zdravstvenog administratora pod izgovorom da
imaš problem sa plućima, a i imaš ga, ko ga nema. Sve je to bilo nepotrebno,
ali ti je trebalo opravdanje za propuštanje izvršenja radnih dužnosti. Bar
troje ljudi umrlo je tamo, čekajući da budu primljeni kod dotičnog administratora...Jedan
se nalazio ispred tebe, jedno mesto manje za čekanje u redu.
Sada,
dok stojiš za trakom i nabadaš pečatom, besom pravdaš svoj nedavni, neočekivani
izlet. Prosto, ne znaš kako drugo da gledaš na sve to. Samokritikom potiskuješ
sva ta nova otkrića koja su te pogodila kao ovaj pečat što držiš u ruci, ove
papire koje lupaš. Tap. Tap. Tap.
Naučio
si nešto novo. A to je da nisi sve video. Što se tiče nje, tu si utvrdio
gradivo. Ponovio si ga, i sada ga još bolje znaš. Voliš je. Sigurno. Ne imenuješ
ti to sa ljubav, ali to je ipak samo naziv.
Nije ti krivo što ti je umakla. Nije ti ni krivo što je nisi video ovoga
puta kada si išao na posao. Tu je ona negde, pojaviće se opet. Samo, ti to
nećeš čekati. Sam ćeš je potražiti. I to čim počne odbrojavati predstojeće
slobodno vreme. Dosta je bilo samoće! Tap. Tap. Tap.
…
Vraćaš
se u Bunker! Nećeš tek tako otići, kao prošli put kad si možda i olako napustio
to, za tebe misteriozno mesto. Pronaći ćeš je ovoga puta ili će ona tebe ili će
se već nešto desiti. Ideš direktno među ljude. Samo opušteno. Šta i da ti se
nešto desi. Zar to ne želiš? Odbrojavaš stanice, po sluhu. Ne osećaš tremu ili
strah. Samo pojačano lučenje adrenalina. Imaš želju, to je sve što je potrebno
čoveku. Ovo je tvoj tek drugi beg, koji pamtiš, od onoga što si mislio da je
život i čini se da si već počeo kapirati. Bežati od života ili u život, to još
ne možeš jasno da uvidiš, ali znaš da to želiš da uradiš sa njom. Da li si
ikada nešto bio poželeo? Da nema gužve u redu? Jeste, i to je želja. Da nema
reda? Nemoguće, kako drugačije overiti formular. Tu smo, blizu, samo poželi.
Transportet
staje. Praviš iskorak i, ovog puta, čvrsto gaziš na asfalt. Hajde sada, sve iz
početka, bez žurbe. Gde si to ti? Na ulici nema mnogo ljudi. Iz prevoza je,
pored tebe, izašao još jedan čovek i uputio se ka jednoj od zgrada. Ako me
sećanje dobro služi, to je Centar za objašnjavanje. O, Aleks. Kako si ti bio
radoznalo dete. Radoznao kao bilo koje drugo, mnogo. I kako su ti sve lepo
objasnili...
Mali
Aleks. Bio si jako lepo dete. Crne oči, gusta crna kosa, naslikano lice i
pravilna građa.
–
I za sve to nam treba dozvola? – zapitkivao si svoje Objašnjivače.
–
Za sve to i sve ostalo – odgovarali su ti. – I nisu to dozvole, to su potvde,
jer sve je dozvoljeno.
–
Ako je sve dozvoljeno, zašto to mora onda da se potvrdi?
–
Samo tako će svima sve biti jednako dozvoljeno.
–
I svi smo jednaki?
–
Svi smo jednaki, ali jednakost mora da se zasluži. Da bi se zaslužila, potrebno
je biti poslušan i zahvalan. Potrebno je imati ispunjen, potpisan i overen
formular.
–
A šta dobijamo za uzvrat?
Koliko
si samo vremena proveo između tih hladnih zidova sterilnih prostorija. Sve je
započeto u Centru za edukaciju. Tamo si naučio sve što si do sada znao, sve što
si do sada mislio da ima da se zna. Kako si mogao da zaboraviš svoju prvu
učiteljicu? Malu, debelu, smežuranu babu, sa strogim naočarima i pravičnim,
vaspitnim štapom. Njene reči nisi zaboravio: „Nebo je crveno jer je oduvek bilo
tako“, „Reke su crvene, jer je nebo crveno“,, „Pitanja su nepotrebna, jer
odgovori već postoje“, „Drveće je život, od njega se pravi papir”, “Popunjen
obrazac, čist obraz”.
Dok
hodaš pored metalnih, betonskih planina, vraćaš se u sopstvenu prošlost. Trčiš
ovim istim trotoarom. Bežiš, u sumrak crvenila. Uplašen si. Suze ti peru blago
dečije lice. Tada si poslednji put zaplakao. Ako bi dovoljno brzo mogao da
trčiš, da li bi uspeo da pobegneš? I gde? Koliko dugo još moraš bežati da bi
stigao? A onda ti put, uz škripu guma,
preprečava crni automobil, zatamljenih stakala. Ukopavaš se i posmatraš.
Vrata se otvaraju i mala, debela, smežurana baba sa strogim naočaraima lupka
pravičnim vaspitnim štapom po suvozevačevom mestu.
–
Aleks, nemaš potrebe da koristiš noge za kretanje kada imamo prevozna sredstva
– pozva te unutra.
Škripa guma, Aleks.
Tako je živa. Tako stvarna... U glavi osećaš utisnute tragove. Ježiš se od
zvuka. Pazi, Aleks! Udariće te, bacaj se u stranu! ‘Alo, majmune, ko ti dade
dozvolu! Da li si dobro, Aleks? Da li si video ovoga šabana? Vidi kako se
zaustavio, mogao te je iseći. Šta vozi to? Kakva je to limena aždaja?
Otvaraju se vrata.
–
Aleks?
Da li si čuo to? Taj
glas? Taj grubi glas? Taj grubi muški glas kako doziva tvoje ime?
–
Aleks. – ponovo se začu.
Spuštaš glavu i
ravnodušno je guraš u utrobu zveri.
–
Da. – odgovaraš.
–
Aleks, ja sam prijatelj – reče stranac. – Molim te ne boj se. Pođi za mnom.
–
Gde je ona? – pitaš.
–
Sve ću ti objasniti.
–
Hoću da je vidim.
–
I hoćeš. Ali ne još... Prvo moramo da raščistimo neke stvari. Siguran sam da i
ti to želiš.
Pusti čoveka pa da ga
saslušamo.
(nastaviće se...)
No comments:
Post a Comment