Šetnja
Transport se bez
gledanja kotrlja kroz grad i ti osećaš poglede. Okrećeš glavu i uzvraćaš istom
merom. Možeš da primetiš dve male glave kako vire iz majčinog krila. Kao ptići
iz gnezda. Identične su. Gledaju u tebe ispitivački. Pitanje su postavili još
dok ti nisi ni slušao, a sada čekaju odgovor. Neprijatno ti je da neko blene u
tebe, makar to bile i dve bebe. Jedna je devojčica, sudeći po roze mašni
obmotanoj oko čela. Tako su mali, a tako ozbiljni. Zašto, Aleks? Čini se da su
te do sada već pošteno prostudirali. Kada bi hteli, kao da bi ti otklonili sve
dileme. Da li su to pogledi optuživanja, sažaljenja ili saosećanja? Ili možda
pogledi nade i krajnjeg oslobođenja? Četiri sitne, pametne okice. Naduvani
obraščići i napućene usnice. Šta će se desiti sa njima? Kakva im je budućnost?
Hoće li raditi u administraciji i brati plodove naprednog ljudskog društva?
Hoće li se vucarati po ulicama, živeći pacovskim životom? A možda će jednog
dana postati vladari i živeti dugo i srećno do kraja civilizacije? Kako god, i
dalje te nemo posmatraju, pa okrećeš glavu u stranu.
Na sledećoj stanici
izlaziš. Mehanički se upućuješ ka toaletu od svog doma, prolazeći između
betonskih planina. Veče se spustilo, magla se podigla. Kao da svojim
raspoloženjem utičeš na vreme, uglavnom je tmurno. Izbijas na pravac koji te
vodi do stana. Ispred zgrade uočavaš gužvu. Rotaciona svetla terenskih
transportera te gađaju u zenice. Prekrčili su put. Sa strane se gužva masa
ljudi, a na ulazu stoje nekoliko Administratora u zelenim uniformama. Gurajući
se kroz masu, produžavaš ka ulazu.
–
‘Alo, glavonja, gde si pošao – ljubazno upita jedan od administratora.
–
Živim ovde, pa sam hteo da proverim šta se dešava – odgovaraš.
–
Živim ovde, živim ovde – nastavi administrator, rugajući ti se. Primećuješ da
mu velika zelena slina viri iz nosa, pa skrećeš pogled.
–
Pa šta ako živiš ovde. Akcija je u toku, idi tamo utopi se u masu i čekaj dok
ti se ne kaže drugačije.
–
A šta se ovde desilo? – pitaš.
–
Radoznao neki mladić. Dosadan, ali radoznao. Pacovi su počeli da propadaju kroz
plafone, eto šta se desilo. A sad se gubi, ako biste bili ljubazni.
–
Hva...
-
Marš!
I ti odlaziš, s
mokrim zvukom u ušima. To se slina zalepila za beton.
...
Kada si poslednji put
prošetao po svom kraju? Prošetaj malo, upoznaj bolje
komšiluk. Sramota je da ne poznaješ nikog od komšija. Guraš se kroz maglu. Oko
tebe su džinovski obrisi. Povremeno čuješ kašljanje, koje dopire sa svih
strana. Kada si se ti poslednji put zakašljao? Prosto nisi stizao u poslednje
vreme. U kakvom su stanju tvoja pluća sada? Verovatno u istom, kao i kada si
kašljao svakodnevno, kao poslednja budala.
Crv
je rođen! Da li si budala? Kako neko može da veruje parčetu papira? Kako neko
može da gleda druge ljude dok jedu, spavaju, kuvaju, vrše nuždu? I šta je tu
zanimljivo? Sve je izopačeno. Nema velike zavere, samo jeftina istina. Kako
neko može da pije i bludniči, a drugi da stoji u redu zarad istog. Da stoji u
dugom, beskonačnom redu koji se stalno produžava, uvija, izvija kao neka zmija
otrovnica. Živi lanac, a dovoljno je samo jedna karika da popusti.
Osećaš
se izgubljeno Aleks. Zalutao si, a tek što si zamakao iza zgrade u kojoj živiš
čitavog svog polu-svesnog života. Odjednom ti pada otreznujuća misao na pamet.
Ne pripadaš ovde! Ti si stranac, Aleks. Stranac u sopstvenom postojanju. Kako si se samo upecao. Zagrizao si udicu i
izvučen si na suvo. Dok se boriš za vazduh, život ti je već prošao pred očima.
Nema uspomena, nema sećanja. Praznina. Potpisuješ to i udaraš pečat.
Izlaziš
iz stambenih blokova, koji vire iz gustine noći. Izbijaš na široki bulevar.
Nastavljaš svoju večernju šetnju. Prija ti da koračaš. Nigde nisi čuo da je
koračanje privilegija, ali zato jesi da javni transport jeste. Ulica je pusta.
Vreme je za spavanje. Saobraćaj je utihnuo.
Ruke
su ti duboko u džepovima kaputa. Hladno je. Odavno si već skrenuo. S bulevara,
konkretno. Pratiš sopstvene korake, a oni te vode u Bunker. Koga očekuješ tamo da
sretneš? Nju, njega, bilo koga... Sebe? I opet prolaziš pored centra za
Edukaciju, za Vaspitavanje, za ovo, za ono. Sada znaš. Vrlo dobro znaš šta se ovde dogodilo.
Oduvek si znao. Samo si se pravio glupav, zaboravan i lak. Ti to nisi Aleks. Ti
si pokraden. Ukrali su ti dušu. Iščupali je iz srca. Ukrali su ti svest,
usadili novu. Ko to? Je l' su to oni što te gledaju dok spavaš, želeći ti laku
noć.
Stižeš
do Bunkera i prolaziš pored njega. Kragna od kaputa ti je podignuta, glava
sagnuta. Predugo si napolju. Šetaš po kraju. U susret ti ide grupica raspevanih
ljudi. Gegaju se uskom ulicom. Prolaze pored tebe. Nastavljaš dalje. Trudiš se
da se izgubiš u isprepletanom nizu uličica. Ionako ne znaš gde bi. Premoren si.
Magla počinje da se povlači. Gledaš oko sebe. Redovi pravilno naslaganih ulaza.
Ulaza u podzemlje. Zašto bi neko ikada i živeo tu? Ali, da.. Prepune su ljudi.
Zašto li bi se sakrivali? Možda samo žele da ih drugi ostave na miru... Gledaš
u nebo. Tako je mračno crveno. Između njega i tebe nema ničega. Ispruži ruku i
dodirni ga.
–
Zašto stalno ćutiš!? – vrišteći ga pitaš. –
Koga skrivaš?!
Šta se krije iza
crvenog neba? Moćna munja para noćnu tminu, a zatim se začu snažna grmljevina.
Konačno, isceđen se
rušiš na pločnik. Često nešto padaš u
poslednje vreme…
...
Bude te hiljade
koraka. Buka i noge što gaze oko tebe, izbegavajući te. Hitro se pridižeš.
Ulica je ispunjena ljudima. Prolaze, razgovaraju, smeju se. Gledaju svoja
posla, niko ne obraća pažnju na tebe. Osećaš se kao duh dok reke ljudi teku na
sve strane obrazujući deltu. Pridružuješ im se. Tik uz same ulaze montirane su
tezge. Na njima je poslagano raznoliko voće i
povrće. Nije valjda da to jedu? Pa to raste u otrovnoj zemlji, nikako ne može
biti zdravo. Ipak, ljudi se guraju oko tezgi. U rukama drže viljuške, knjige,
male tranzistore, kese s duvanom, ogledala, staru garderobu... Neki mašu i sa
fomularima za razmenu radnih poena za robu. Crno tržište, moj Aleks. Guraju se
oko tezgi, razmenjujući robu za robu. Nema reda, ljudi prilaze sa svih raspoloživih
strana. I nije samo voće i povrće izloženo. Tu je i med, domaći hleb, patike,
alkohol, video kasete... Provlačiš se kroz masu, ideš dalje. Koliko samo ljudi,
a nije red. Je l' da, Aleks?
Koliko
sveta, a niko nema prava. I smeju se. Pažnju ti odvlači dečak raščešljane masne
kose kako se provlači između nogu odraslih, sve do tezge. Zatim, nejakom, ali
spretnom ručicom sklanja jabuku sa tezge, da bi opet nestao u šumi nogu.
Da
li dečak raščešljane kose oseća krivicu?
Ti
je osećaš. Kao jutro posle pijane noći. Osećaš grižu savest! Praznina te guta,
prožima te jeza. Jako ti je žao i krivo zbog svega što si uradio, a ni ne sećaš
se. Osećaš stid, a odmah zatim i kajanje. Tvoj život je progutala crna rupa, ne
znaš šta se sve izdešavalo, ali znaš da si ti kriv za to!
(nastaviće se...)
No comments:
Post a Comment