ADMINISTRATOR - Šetnja

Šetnja

Transport se bez gledanja kotrlja kroz grad i ti osećaš poglede. Okrećeš glavu i uzvraćaš istom merom. Možeš da primetiš dve male glave kako vire iz majčinog krila. Kao ptići iz gnezda. Identične su. Gledaju u tebe ispitivački. Pitanje su postavili još dok ti nisi ni slušao, a sada čekaju odgovor. Neprijatno ti je da neko blene u tebe, makar to bile i dve bebe. Jedna je devojčica, sudeći po roze mašni obmotanoj oko čela. Tako su mali, a tako ozbiljni. Zašto, Aleks? Čini se da su te do sada već pošteno prostudirali. Kada bi hteli, kao da bi ti otklonili sve dileme. Da li su to pogledi optuživanja, sažaljenja ili saosećanja? Ili možda pogledi nade i krajnjeg oslobođenja? Četiri sitne, pametne okice. Naduvani obraščići i napućene usnice. Šta će se desiti sa njima? Kakva im je budućnost? Hoće li raditi u administraciji i brati plodove naprednog ljudskog društva? Hoće li se vucarati po ulicama, živeći pacovskim životom? A možda će jednog dana postati vladari i živeti dugo i srećno do kraja civilizacije? Kako god, i dalje te nemo posmatraju, pa okrećeš glavu u stranu.

Na sledećoj stanici izlaziš. Mehanički se upućuješ ka toaletu od svog doma, prolazeći između betonskih planina. Veče se spustilo, magla se podigla. Kao da svojim raspoloženjem utičeš na vreme, uglavnom je tmurno. Izbijas na pravac koji te vodi do stana. Ispred zgrade uočavaš gužvu. Rotaciona svetla terenskih transportera te gađaju u zenice. Prekrčili su put. Sa strane se gužva masa ljudi, a na ulazu stoje nekoliko Administratora u zelenim uniformama. Gurajući se kroz masu, produžavaš ka ulazu.

– ‘Alo, glavonja, gde si pošao – ljubazno upita jedan od administratora.

– Živim ovde, pa sam hteo da proverim šta se dešava – odgovaraš.

– Živim ovde, živim ovde – nastavi administrator, rugajući ti se. Primećuješ da mu velika zelena slina viri iz nosa, pa skrećeš pogled.

– Pa šta ako živiš ovde. Akcija je u toku, idi tamo utopi se u masu i čekaj dok ti se ne kaže drugačije.

– A šta se ovde desilo? –  pitaš.

– Radoznao neki mladić. Dosadan, ali radoznao. Pacovi su počeli da propadaju kroz plafone, eto šta se desilo. A sad se gubi, ako biste bili ljubazni.

– Hva...

-       Marš!

I ti odlaziš, s mokrim zvukom u ušima. To se slina zalepila za beton.

...

Kada si poslednji put prošetao po svom kraju? Prošetaj malo, upoznaj bolje komšiluk. Sramota je da ne poznaješ nikog od komšija. Guraš se kroz maglu. Oko tebe su džinovski obrisi. Povremeno čuješ kašljanje, koje dopire sa svih strana. Kada si se ti poslednji put zakašljao? Prosto nisi stizao u poslednje vreme. U kakvom su stanju tvoja pluća sada? Verovatno u istom, kao i kada si kašljao svakodnevno, kao poslednja budala.

Crv je rođen! Da li si budala? Kako neko može da veruje parčetu papira? Kako neko može da gleda druge ljude dok jedu, spavaju, kuvaju, vrše nuždu? I šta je tu zanimljivo? Sve je izopačeno. Nema velike zavere, samo jeftina istina. Kako neko može da pije i bludniči, a drugi da stoji u redu zarad istog. Da stoji u dugom, beskonačnom redu koji se stalno produžava, uvija, izvija kao neka zmija otrovnica. Živi lanac, a dovoljno je samo jedna karika da popusti.

Osećaš se izgubljeno Aleks. Zalutao si, a tek što si zamakao iza zgrade u kojoj živiš čitavog svog polu-svesnog života. Odjednom ti pada otreznujuća misao na pamet. Ne pripadaš ovde! Ti si stranac, Aleks. Stranac u sopstvenom postojanju.  Kako si se samo upecao. Zagrizao si udicu i izvučen si na suvo. Dok se boriš za vazduh, život ti je već prošao pred očima. Nema uspomena, nema sećanja. Praznina. Potpisuješ to i udaraš pečat.

Izlaziš iz stambenih blokova, koji vire iz gustine noći. Izbijaš na široki bulevar. Nastavljaš svoju večernju šetnju. Prija ti da koračaš. Nigde nisi čuo da je koračanje privilegija, ali zato jesi da javni transport jeste. Ulica je pusta. Vreme je za spavanje. Saobraćaj je utihnuo. 

Ruke su ti duboko u džepovima kaputa. Hladno je. Odavno si već skrenuo. S bulevara, konkretno. Pratiš sopstvene korake, a oni te vode u Bunker. Koga očekuješ tamo da sretneš? Nju, njega, bilo koga... Sebe? I opet prolaziš pored centra za Edukaciju, za Vaspitavanje, za ovo, za ono. Sada  znaš. Vrlo dobro znaš šta se ovde dogodilo. Oduvek si znao. Samo si se pravio glupav, zaboravan i lak. Ti to nisi Aleks. Ti si pokraden. Ukrali su ti dušu. Iščupali je iz srca. Ukrali su ti svest, usadili novu. Ko to? Je l' su to oni što te gledaju dok spavaš, želeći ti laku noć.

Stižeš do Bunkera i prolaziš pored njega. Kragna od kaputa ti je podignuta, glava sagnuta. Predugo si napolju. Šetaš po kraju. U susret ti ide grupica raspevanih ljudi. Gegaju se uskom ulicom. Prolaze pored tebe. Nastavljaš dalje. Trudiš se da se izgubiš u isprepletanom nizu uličica. Ionako ne znaš gde bi. Premoren si. Magla počinje da se povlači. Gledaš oko sebe. Redovi pravilno naslaganih ulaza. Ulaza u podzemlje. Zašto bi neko ikada i živeo tu? Ali, da.. Prepune su ljudi. Zašto li bi se sakrivali? Možda samo žele da ih drugi ostave na miru... Gledaš u nebo. Tako je mračno crveno. Između njega i tebe nema ničega. Ispruži ruku i dodirni ga.

– Zašto stalno ćutiš!? – vrišteći ga pitaš. – Koga skrivaš?!

Šta se krije iza crvenog neba? Moćna munja para noćnu tminu, a zatim se začu snažna grmljevina.

Konačno, isceđen se rušiš na pločnik.  Često nešto padaš u poslednje vreme…

...

Bude te hiljade koraka. Buka i noge što gaze oko tebe, izbegavajući te. Hitro se pridižeš. Ulica je ispunjena ljudima. Prolaze, razgovaraju, smeju se. Gledaju svoja posla, niko ne obraća pažnju na tebe. Osećaš se kao duh dok reke ljudi teku na sve strane obrazujući deltu. Pridružuješ im se. Tik uz same ulaze montirane su tezge. Na njima je poslagano raznoliko voće i povrće. Nije valjda da to jedu? Pa to raste u otrovnoj zemlji, nikako ne može biti zdravo. Ipak, ljudi se guraju oko tezgi. U rukama drže viljuške, knjige, male tranzistore, kese s duvanom, ogledala, staru garderobu... Neki mašu i sa fomularima za razmenu radnih poena za robu. Crno tržište, moj Aleks. Guraju se oko tezgi, razmenjujući robu za robu. Nema reda, ljudi prilaze sa svih raspoloživih strana. I nije samo voće i povrće izloženo. Tu je i med, domaći hleb, patike, alkohol, video kasete... Provlačiš se kroz masu, ideš dalje. Koliko samo ljudi, a nije red. Je l' da, Aleks?

Koliko sveta, a niko nema prava. I smeju se. Pažnju ti odvlači dečak raščešljane masne kose kako se provlači između nogu odraslih, sve do tezge. Zatim, nejakom, ali spretnom ručicom sklanja jabuku sa tezge, da bi opet nestao u šumi nogu.

Da li dečak raščešljane kose oseća krivicu?

Ti je osećaš. Kao jutro posle pijane noći. Osećaš grižu savest! Praznina te guta, prožima te jeza. Jako ti je žao i krivo zbog svega što si uradio, a ni ne sećaš se. Osećaš stid, a odmah zatim i kajanje. Tvoj život je progutala crna rupa, ne znaš šta se sve izdešavalo, ali znaš da si ti kriv za to!

(nastaviće se...)