ADMINISTRATOR - Pauza

Pauza

Prošao si sve redove, sve overe, svu tu zajebanciju i sada lupaš pečatom po papiru. Kako je dosadno. Većinu života si tako proveo, da li ti je to jasno. I dalje shvataš da je to dobar posao, odgajan si da ga radiš. Samo, uteha ti slabi. Slabi svakim narednim udarcem pečata.

Na pauzi odlučuješ da izađeš malo, da se izduvaš. Prethodni dan ti se još nije slegnuo, a i loše si spavao. Odluka se pokazala kao ispravna, već ti je bolje. A i kisela kiša je malo sipila, baš voliš taj miris vazduha  posle kisele kiše.

„Nebo je tužno, nebo plače! Bogovi pišaju po nama!”, začulo se, pa ponovilo. Ludi Mačor.      

Ludi Mačor je takav igrač da ga ne drži mesto, a vremena ima. Promenjivo mestimičan tip. Naravno! Ludi Mačor! Onda bi ti mogao ponuditi koji odgovor. Krećeš ka njemu. Dok koračaš po pločniku ispred velelepnog zdanja Glavnog štaba, prilaziš mu s leđa. On se okreće i pogledavši te u lice, stade se mrštiti. Zatim su mu se debele ispucale usne počele kriviti i on reče:

–  Prate te senke! Beži!

– Kakve senke? – pitaš ga, primičući mu se.

– Ne prilazi! – reče, odmičući se korak unazad.

– Hoću samo da popričam sa tobom. Imao bih par pitanja.

– Ma beži bre budalo, je l’ si gluv! Neću da se petljam sa tobom i ovako mi nije lako.

– Šta se dešava?

– Beži, sakrij se! Ako uspeš! Senka se nadvila! Senka se nadvila!

– Kako to misliš?

– Senka se nadvila. Senka se nadvila! –  povika ponovo. – Senka se nadvila! – ponovi još jednom, a zatim upali stari kasetofon, prebacujući ga na rame, pa se dade u smešni hod zabadajući levom nogom kroz vazduh, vukući desnu za sobom.  S radija se začu “šššššššššššš” i on pojača.

– Čekaj, nemoj sad da ideš.

– Senka se nadvila, ššššššššššš, senka se nadvila, šššššššššš – nastavi da upozorava, prateći levu nogu. Šššššššššššššššššššššš.

Ostaješ da stojiš, posmatrajući ga. Odustaješ od daljeg insistiranja, već sada si privukao dovoljno pažnje na sebe. I ti bi da se petljaš s budalom? Pa nisi mu, bre, ni do članaka.

…

Neko vreme, ništa se ne dešava. Tu zapravo i nije moralo proći toliko mnogo vremena, ali šta ti znaš. Možda si četiri, pet puta bio na poslu od onih čudnih susreta. Možda si i četrnaest puta bio na poslu od tada. Mozak ti je kaša i odbija da prihvata informacije do daljnjeg. Ti sam, ovako kada te čovek pogleda, izgledaš zbunjeno i praznoglavo, kao i obično.

Sada si u pušačkoj zoni Glavnog štaba, udobno zakopanoj na parkingu odmah tu ispod. Ne, nisi opet propušio, ali kao da ćeš uskoro. Za početak prija ti dim duvana, ovako pasivno. Gledaš ga kako se migolji kroz vazduh. Lako se može uočiti među milion drugih otrova u vlažnoj polutami pušačke zone. Druga stvar koje se sećaš iz vremena dok ti je dim aktivno prijao su razgovori. Spektar tema od opšte učtivosti do poverljivih informacija. Intezivna razmena reči i ideja. Upoznavanje ljudi i njihovih navika. Susreti sa strancima, njihova transformacija u poznanike, zatim iz poznanika u prijatelje, pa iz prijatelja u izdajnike. Začarani krug. Može biti da si zbog toga i ostavio pušenje. Previše prijatelja… Ali, ako se izuzme činjenica da je pušenje zdravo kao i plastika koja se udiše, jede i oblači, ostaje taj socijalni momenat negovanja drevne ljudske veštine – razgovora.

Ostavio si pušenje, nastavio si da udišeš, jedeš i oblačiš plastiku, pa ovoga puta slušaš kako sve to može da izgleda. Šest stolica je poređano oko velike improvizovane pepeljare, plastične gajbe posute šljunkom.

– Da li ste čuli na radiju izveštaj Administrativnog tima za eleminaciju pacova? –  reče, uvek dobro informisana, Katarina. Slušaš je dok joj gledaš u ogromne grudi koje ti izgledaju kao da hoće da te zagrle.

– Suzbili su ih u tri oblasti, a potpuno eleminisali u jednoj – nastavi dalje.

– Ako mene pitate, ti ljudi su heroji – reče tvoj novi kolega iz Kancelarije i puče mu bubuljica na čelu. Ti kada si bio u tim godinama, nisi imao toliko bubuljica.

– Kako nisu. I više od toga, oni su putokaz. Putokaz i dokaz kako svi treba da se ponašamo kako bi nam bilo dobro. Samo tako možemo da sačuvamo tekovine našeg društva. –  u razgovor se ubaci i troruki portir. Nikako ne možeš da skapiraš u kojoj ruci drži cigaru. Kao da je stalno šeta iz jedne u drugu u treću.

– Oni su tako hrabri – zamišljeno će Katarina.

– Nova oprema za koju su nam dobrovoljno skinuli sredstva sa nadoknade za utrošeni rad su pun pogodak. Svaka čast tim ljudima, ali sa tim puškama i eksplozivom pacovi će konačno biti uništeni.

– Gde će oni sa nama da se nadmeću, budale – u razgovor se uključi još jedan tip. Nemaš pojma ko je i iz kog sektora. Od kako si prestao da pušiš, promakli su ti neki novi ljudi.

Peti lik  je završio pljugu, ubacio ju je u pepeljaru, ustao i otišao. Jedna stolica ostade prazna. Gledaš ga kako odlazi. Izgleda da mu nije prijao razgovor.

– A šta ti misliš o tome?

Aleks, Katarina te pitala nešto.

– Izvini?

– Šta ti misliš o ratu protiv pacova?

Da li je pričanje samo po sebi svrha? Čisto da se govori nešto, kad se već može? Da li je nužno ispuniti i taj obrazac. Obrazac razgovora, utaban i proveren.  Da li je razgovor birokratija? Opet čekanje u redu, opet rutina, neudobna gužva i kao konačno, obavljena je još jedna obaveza. Gomila izrečene gluposti, promišljene gluposti, da stvar bude još besmislenija. Svođenje privilegije na lupanje pečata i škrabanje potpisa. I tako ozvaničena, trebala bi da ispuni ispuni svoju svrhu... Pa ne mora biti, ali dešava se. Drevna ljudska veština… Još ti Aleks ne želiš da pričaš trenutno, a i inače si povučeniji tip. Ne priča ti se, a neko baš  insistira na tome. Pa, imaš valjda pravo da ćutiš. Ma gde imaš, nemoj biti lud.

–  Rat k’o rat, šta tu ima da se misli... Šta ti misliš da odemo posle posla na piće, Katarina? – ovo drugo si samo pomislio.

Kakva debata... Mota ti se po glavi jedna slična vest od pre nekog vremena. Pa onda još jedna i još jedna i... I do sada bi pacovi trebali da su već odavno istrebljeni, zar ne, Aleks? Što ih više trebe, ovi se više kote. Kako bi sve bilo kako treba, oni moraju da nestanu. Ostala je još samo ta jedna stvar. I na dohvat je ruke. Samo još malo, samo još malo. I onda opet, i onda opet. Lepo je znati da smo tako blizu. Ta borba ti uliva snagu za lupanje pečata. Lupanje pečata ti uliva veru u ispravnost granica tvoga postojanja. Sve je to jako klimavo, Aleks.  Sve je u razgovoru, toj drevnoj veštini.

–  Ne mogu danas, imam nešto već ugovoreno – odgovorila bi ti da je zamišljeno izgovoreno. Ovako, uvređena tvojim kratkim i nezainteresovanim odgovorom gasi cigaretu, ustaje i odlazi.

Podižeš glavu i ispred tebe se nalazi pet praznih stolica. Na tih pet stolica je do malopre sedelo pet osoba, a sada sve izgleda kao da se ništa nije ni desilo. Čekaj, evo jedna cigareta nije dobro ugašena. Eno je, dimi se u plastičnoj gajbi, zaglavljena između dva kamena.

 (nastaviće se...)