Soba
42
Opet si za šankom u
Bunkeru. Mračno je, sviđa ti se tako. Uz to, sviđa ti se i ukus piva! Sjajno,
bravo za otkriće! Uvek nešto dovučeš s posla da imaš za razmenu, kao što je
pakovanje praznog papira. Kada doneseš kutiju spajalica dobiješ malo pivo.
Što je najbitnije, ne
treba ti nikakva dozvola, potvrda, overa. Činjenica je da ti je bez svega toga
lakše. Lakše se diše, što i nije istina s obzirom da su ti pluća većim delom
pošteno razjebana. Evolucija i teški metali čini svoje. Samo što ti škrge ne
izrastu.
I opet ti se neko
prišunjao s leđa i započeo razgovor, na tvoje opšte iznenađenje. Trebao bi se
već navići na to. Samo, ovog puta je drugačije.
–
Zdravo Aleks – čuješ obraćanje. Čuješ
obraćanje najlepšom pesmom ikada otpevanom. I dok ti se usta razvlače u osmeh,
a kapci lagano spuštaju osećajem blaženstva, okrećeš glavu. Tek sada, konačno
sada, vidiš koliko je lepa. Duga plava kosa, krupne plave oči, napućene usne,
tona šminke, oskudna haljina u simbiozi s bujnim poprsjem... Tačno si zaboravio
na to koliko si zaljubljen. Zaboravio si kako je sve počelo. Zaboravio si na
nju, iako je sada prvi put vidiš u životu.
–
Ne možemo ovde pričati. Sutra posle posla siđi dole na portirnicu. Daj Trorukom
ovaj formular. Čekaću te.
Daje ti papir u ruku.
Nežno ga uzimaš, dodiriujući njene bucmaste prste. Ona odlazi, ti naručuješ još
jedno pivo. Barmen ti prilazi sa „hoćeš li ti to imati da platiš“ pogledom i,
uz tresak, ti spušta flašu na šank. Malu flašu ovog puta plaćaš u spajalicama.
Pobedonosno otpijaš gutljaj. Eto, znao si da ćeš je ponovo videti. Sav si se
ukrutio od sreće.
...
I evo te stojiš na
ulazu Glavnog štaba. Kao i obično, nema reda. Ispred tebe je beskonačno
prostran hol i u daljini šalter. Znaš da je troruki u pripravnosti. Krećeš na
dugo putovanje duboko udahnuvši. Podižeš desnu nogu, provlačiš je kroz vazduh,
pa spustaš na pod. Pa onda i levu. I tako, desna, leva. Hodaš. To je najbitnije
u vezi hodanja, pomeranje nogu, podizanje i spuštanje. Bitan faktor je i tlo.
Kao što kažu, čvrsto tlo po nogama. Kada je čvrsto, onda je najbolje, mada se
može hodati i po mlohavom tlu. Po vodi se ne može hodati, postoje samo priče o
tome. Ali zato se u vodi može plivati. To je već teže po tlu. I evo te ispred
šaltera. Trudiš se da budeš sabran. Nikada ranije nisi pružio Trorukom
formulare, a da to nisu bili dolazni formulari za posao. Ne znaš ni kakav je to
formular, šta se njime dobija ili gubi, ni da li je pravi. Ali, sa sigurnošću
znaš da moraš probati. Formular ti je u ruci. Nijednog trenutka nisi popuštao
stisak. Znoj je natopio papir. Džep nije ni dolazio u obzir. I pružaš ga...
Troruki ga prihvata jednom rukom, drugom potpisuje, trećom udara pečat, prvom
ti vraća tvoju kopiju.
–
Vrata desno – reče.
Uzimaš kopiju i sa
ogromnim olakšanjem krećeš ka vratima.
– Vrata desno – začuje se opet Troruki, grubljim tonom.
Aleks, ovaj se obraća
tebi. Upućuješ mu zbunjeni pogled i primećuješ tri ruke kako upiru na desno.
Skrećeš pogled u preporučenom smeru i gledaš u daljinu. Sva belina zidova, poda
i plafona te još više zbunjuju. Kad ono, stvarno. Tamo su vrata. Otkud pa sad
tamo vrata. Koliko puta si bio za ovim šalterom, a sad odjednom na desnoj strani
imaju vrata? Svašta. Šta sad, kreni ka vratima kada ti se lepo kaže. Na vratima
stoji broj 42. Gledaš u formular, piše „Vrata
42”. Kako li ti je ovo samo promaklo? Sležeš ramenima.
…
Otvaraš vrata 42.
Spuštaš se metalnim stepenicama. Svega nekoliko stepenika. Ulaziš u prostranu
prostoriju, niskog plafona sa kojeg se rasipa zeleno neonsko svetlo. Gledaš po
sobi i možeš zaključiti da je malo neuredno. U jednom ćošku razbacane kutije, a
iz razbacanih kutija razbacani papiri. U drugom gomile stolica, naslaganih
jedne na drugu, po pet u nizu. Naokolo svuda razbacani ormarići za lične
stvare. Tu je i jedan kancelarijski sto, deluje nov. Podižeš pogled, zanima te
kakva je fotelja. Da li izgleda udobno? Kad odjednom, baš se iznenađuješ. Kao
kada znaš šta ćeš dobiti za rođendan, a onda kada ti uruče poklon I ti se kao
iznenadiš da ne bi upropastio iznenađenje, naravno. Kažeš: „Jaoooo, baš je divno, mnogo vam
hvala“. I osmeh. Bitan je osmeh, onaj široki. Na svako „o“ od „jaoooo“, osmeh
se po malo produži. Pošto ti nemaš pojma
ništa o rođendanima, poklonima i iznenađenjima, nije ni bitno, samo kažem.
Bitno je da si se iznenadio.
–
Jaooooo – izgovaraš, uz široki osmeh.
Evo je, Aleks.
Konačno tvoja. Koliko dugo si čekao na ovo, čak par puta si bio i blizu. Ustaje
iz fotelje. Miran, ne pomeraj se! Nisi ni ti mutav, Aleks, znaš da izabereš u
koga ćeš se zaljubiti. Elegancija i seksipil. Puštena kosa...Tanke, široke
usne... Veliki, beli zubi, sa malim razdeljkom... Na njoj ne preterano dugačka,
crna haljina. Blistava koža, ne želiš da znaš čim je maže zarad nege. Duge,
mršave ruke su joj naslonjene na sto. Možeš da joj zamisliš grudi ispod te
haljinice, pošto joj se baš nešto ni ne primećuju, ovako na oko. A oko dalje
ide na struk. A struk se samo nazire, visok neki sto. Evo je, krenula je.
Zaobilazi sto. Ne ispušta te iz fokusa. Ne skida osmeh. Ne pomeraš se. Sačuvaj
hladnu glavu. Prilazi ti. Na trenutak premeštaš pogled na njene noge. Kao šaraj
pogledom po okolini, pa ti kao njene noge slučajno upadnu u vidokrug. Samo
zažmuri, namesti usne da te poljubi i biće tvoja do kraja života, pečata ti!
…
A sad Aleks,
ozbiljno. Dosta maštarenja, budi strpljiv još malo. SIgurno da će te bar
poljubiti, pa ne bi te tek tako zvala. Ulaziš na vrata 42. Polako se spusti niz
stepenice. Nizak plafon, širok prostor, kutije, stolice...Ma sve je isto baš
kao što si i zamislio. Brzo pređi pogledom preko čitavog tog krša. Evo ga i
sto, izdvojen od zaborava. Pogled gore!
–
Jel ti mene to zajebavaš – besno pitaš.
–
Izvini, Aleks, moralo je ovako – reče glas.
–
Jebo, izvini! Gde je?!
–
VIdećeš je – progovori glas opet. U pitanju je onaj isti buljavi tip.
–
Slušaj me ti...
–
Slušaj ti mene – prekide te grubo. – Gde si ti? Kako si uopšte došao dovde?
–
Pa imao sam formular, kako drugačije...
–
Da li si uopšte pogledao taj formular? Da li uopšte ikada čitaš šta sve piše na
njemu?
Kakav povod za
razmišljanje. Mada, ti to stvarno ne radiš. Nikada. Imaš formular i to je to, a
kako može biti. Bitno samo da je potpisano i overeno. Nema potrebe mučiti se i
čitati sva ona sitna slova.
–
Naravno da sam pogledao – odgovaraš.
–
Na formularu piše KONTROLA ISPRAVNOSTI VAZDUHA. Ime administratora je Maksim, a
ne Aleks. Formular je uredno potpisan i overen. Svaki dan si u ovoj zgradi, a
ni ne znaš za ovo mesto. Troruki te je ipak uputio na ulaz jasno označen na
zvanično overenom formularu, izdatom na Maksima. Ulaz s brojem na vratima 42. I
evo te, stojiš tu.
–
Pa? – pitaš, čisto da kažeš nešto. Dobra
konstatacija, nema šta.
–
U donjem desnom uglu gde stoji potpis, Aleks, nalazi se tvoj potpis.
–
Nemoguće – laknulo ti je. – Ja lupam pečate.
–
A šta si radio pre nego što si lupao pečate? U kom sektoru si bio? Kako je to
samo davno bilo. Gotovo da se nikada nije ni desilo. Otprilkie su ti sva
sećanja takva. Takva su sva sećanja bez emocija. Ono na šta ciljam, Aleks, je
pitanje. Nije pitanje gde je ona, nego gde si ti. Drugo pitanje bi moglo biti: „Kako
si dospeo ovde?”. Treće pitanje bi glasilo: „Za šta nam uopšte i služe svi ti
formulari.“
–
Pa služe nam za sve što nam je po...
–
Ma prekini više s tim glupostima! – glasno i ljutito ti upade u pola rečenice,
lupivši šakom od sto, da bi zatim nestao ispod istog. Nije zapravo nestao, nego
se samo sagnuo tako da ti je izašao iz vidokruga. Onda se pojavio sa druge strane.
Očigledno da se provukao ispod.
–
Slušaj me, izvini što sam malo prenaglio, ali moraš saslušati. Moraš sebe
preispitati, sve pažljivo – nastavi, sad
mirnijim tonom, spuštajući ti ruku na rame.
Stojiš sam u sred
nekog podruma. Zar je moguće da je Troruki
pogrešio? Da li je moguće da je formular pogrešan? Pa zašto bi ga onda neko
overavao i potpisivao? I to si bio ti? Čemu formular, ako nema smisla? Čemu
čekanje u redu, ako ćeš na kraju poljubiti šalter, brkatu šalterušu ili, možda,
ćosavog šalteraša?
–
Greške se dešavaju…
–
Ozbiljno – reče tip i zavuče ruku u džep. – Poklon za tebe. – i u ruku ti stavi
kremu.
Kremasti izmet za
negu lica.
–
Hvala, ali ne koristim.
–
Evo ti još jedan poklon – reče opet i dodade ti formular u drugu ruku.
Bacaš pogled.
–
Nemoguće, ovo je moj formular za razmenu radnih poena za robu. Poslednja dodata
stavka je Kremasti izmet za negu lica. A ja to ne koristim, niti sam ikada
menjao poene za takvo nešto.
–
Nemoguće? – upita. – Ispala ti je iz
džepa prošli put kada smo se videli. Ja sam izvršio razmenu. Mislim, ne treba
ni meni to sranje, ne verujem u modernu medicinu. Bilo je na dohvat ruke, to je
sve. I gde ti je ona sprava što sam ti dao prošli put? Nema veze i ako ti je
ispala iz džepa, gledaj sad ovo!
Nekom drugom
spravicom uperio je u pravcu zida iza stola i rekao klik. I kao magija, zid je
počeo da se otvara. Kako se razmicao, tako je svetlost postajala sve jača. Onda
su se vrata zaglavila, čulo se samo klik, klik, klik, pa su se opet pokrenula.
Pa opet stala. Pa im je onda prišao i ručno ih razmakao. Ispred vas se pojavila
još jedna prostorija. Prišao si joj pažljivo. Unutra su bleštali bezbrojni
monitori. Zinuo si. Ti znaš za radio. I to ima previše dugmića za tvoj ukus. A
u svetlećim kutijama, svega. Zakoračio si unutra. Svuda naokolo su isprepletani
kablovi. Prokleti kablovi, imaš strah od njih. Kao mali si se bio upetljao i od
onda ih se bojiš. Pokušavaš da ih izbegneš, ali od silnog truda, zapinješ za
jedan, razmotan preko poda. Gubiš oslonac i počinješ da padaš, udaraš glavom od
ivicu monitora, menjaš smer pada i sada se nalaziš umotan u kablove što vise s
plafona, odmah tu pored tebe. Hvata te panika, mrziš proklete kablove.Stvarno
imaš strah od njih, uopšte nije zajebancija. Sav si prebledeo i zanemeo. U
životu nisam video preplašenijeg čoveka. Ni smrti se ne bi toliko uplašio. Koprcaš
se, mlataraš rukama i uspevaš da se oslobodiš. Trebalo bi malo vode da popiješ…
Monitori, svuda oko
tebe. Možeš da vidiš kako troruki portir čačka nos jednom i drugom rukom, a
trećom lista neke papire. Na drugom monitoru možeš da vidiš napuštene gradske
bulevare sa po kojim zalutalim javnim transportom. I baš sad, dok se češeš po
glavi, svi monitori se prebacuju na istu sliku. Na tebe kako sediš na wc šolji.
–
Nemoj zaboraviti da pustiš vodu, Aleks. – podrugljivo se začu iz pozadine.
–
Kako je ovo moguće? – pitas u neverici.
–
Stalno si pod prismotrom. Je l’ ti sad jasnije?
–
Je ‘l to moj stan? – pitaš, a vidiš da jeste. Čak si i ti u njemu.
–
Pa da li je?
Ćutiš
i gledaš. Jeste, tvoj je.
–
I posmatraju me stalno, čak i dok sam u toaletu?
–
Pa dobro, ti faktički i živiš u toaletu.
–
Ali kako je to moguće, kad sam ja sada ovde?
–
Da budem iskren, kamere ne rade već neko vreme. Nešto
se tu pokvarilo i nikako da se popravi. Za početak bi trebalo odmotati sve te
silne kablove... Cimanje je. Uglavnom, nije to poenta. Poenta je da je svaki
tvoj korak ispraćen. Ti nemaš tajni, nemaš privatnosti, nemaš ništa osim te
usrane šolje. A je l’ znaš zašto sve ovo, Aleks?!
Opet
ti se ne priča. Mrziš kada to neko potencira.
–
Pitam te nešto, odgovori! Nećeš da pričaš?! – napadno te uptikuje, unoseći ti
se u lice.
–
E, pa, mutavko, to je sve zbog tebe i tvog glupog formulara! To ih hrani, to im
daje pravo, shvataš li majmunoliki čoveče! Evo, pogledaj i sam! – reče i baci
ti kartonsku kutiju pod noge.
Gledaš
u nju, saginješ se i otvaraš je. Unutra je hrpa papira. Izvlačiš prvi koji si
dohvatio, a zatim krećeš redom.
DOLAZAK
12 – ALEKS CHT96, RAZMENA RADNIH POENA ZA ROBU 876 – ALEKS CHT96, KUPON
ZA
JAVNITRANSPORT 23 – ALEKS CHT96.
Obrasci
Aleks. Tvoji obrasci.
– Gomila potrvrda, Aleks. To si ti. To
ti je život. Sve je zapisano, svaki tvoj korak. Kad spavaš, kad radiš, kad
jedeš... To je ta tvoja sloboda. A znaš li šta je tu najtužnije? E, pa ja ću da
ti kažem. Najtužnije je što nikoga nije briga za sve te formulare. Nikoga nije
briga za tebe. Nebitan si. Misliš li da će neko sada to sve da sortira, da
razvrstava, da čaprka po tvom životu. Niko! Nikoga nije briga! Izgleda da si ti
jedini kome to nešto znači…
Upravo
si shvatio da je čitav tvoj život laž. To je to, sve ti je jasno. Ti si samo
jedna mala, tužna jedinka i ništa više od toga…
– Misliš li da si zaslužio bolje? Sam sebi si ovo
namestio! Sve je istina i sve je laž! Lažna istina ili istinita laž, sam oduči.
Moj druže... Nema nikakve teorije zavere, postoji samo jeftina stvarnost... –
stranac nastavi izlaganje.
Dosta više, šta si se napalio, pomišljaš, ali
nemaš snage bilo šta da kažeš ili makar grimasu da promeniš. Tupavo, razočarano
i slomljeno nastavljaš da stojiš. Nemaš snage za bilo kakvu drugu reakciju.
Zatečen si, matiran. Kada je neko u pravu, u pravu je, jebi ga.
Nekoliko
trenutaka, u prostoriji vlada tišina, a onda se opet začu glas.
–
Zapali ih, oslobodi se! Sa parčetom papira
možeš da jedeš, putuješ, obezbediš sebi krov na glavom. Možeš i da crtaš i
pišeš na njemu. A možeš i da obrišeš dupe! Ali prvo idi kući i pusti vodu,
stvarno nije u redu…
Sve za šta si bio u
stanju da uradiš u tom trenutku, uradio si. Rukavom si obrisao balavo lice i
još jednom se počešao po glavi. Svrbi…
–
Zapali!
Skroz si zaboravio na
devojku zbog koje si ovde i došao dovde. Kakva
crna devojka, moj Aleks...
(nastaviće se...)
No comments:
Post a Comment