ADMINISTRATOR - Paranoja

Paranoja

U Bunkeru si drugi put u životu i već se osećaš domaće. Nekako ti prija čitava ta atmosfera. Prija ti okruženje svih ovih ljudi. Dok se, idući do šanka, probijaš kroz dim i gužvu, zapravo, nije ti dobro. Ti si, Aleks, naprosto šokiran! Šta je onaj čovek to govorio? Hvata te grč iza rebra, tu odmah ispod leve sise, pa ga pritiskaš rukom, kriveći leđa. Tako pogrbljen i zgrčen i dalje krčiš sebi put do šanka. Glavom ideš tamo gde se drugima nalazi guzica. I kada je izgledalo da ćeš skroz da potoneš, izbacuješ ruku na šank i propinješ se na njega. Jedva pa da je i kaša ostala od tebe, i takav, iz sve snage hvataš zalet da udahneš...

– Izvini, druže, imaš li upaljač?

Ma zaboravi na disanje, s ovakvim vazduhom možda je tako i najbolje. Skrećeš pogled na tipa plave kose, proćelavog po temenu.

– Izvini? – konačno progovaraš, poprilično smušeno i nekako metiljavo.

– Upaljač, imaš li? – ponovi, simulirajući pokretima palca na dole upotrebu istog.

– A da, imam. – zavlačiš ruku u džep dok ti je druga i dalje čvrsto prikovana za šank. – Evo, izvoli – vadiš svoj srećni upaljač.

Uzima ga, pali cigaretu, šaljući ti jedan klim glavom u znak zahvalnosti.

– Da li se mi poznajemo? – pitaš ga.

 Gleda te, uvlačeći dim.

–  Možda. Da li se poznajemo? – odgovara ti pitanjem. Istim pitanjem.

A zatim daje i odgovor.

– Imaš mi takvu facu. Kako bi ti rekao, kao da sam te već viđao. Evo, uzmi dim, da malo podođeš.  Izgledaš mi nekako usrano. - reče i pruži ti cigaru.

– Hvala, ali ostavio sam.

– Uzmi, bre, dim, čoveče, don’o vrag šalu.

– Pa... hajde, dobro – i posle mnogo ubeđivanja predao si se.

Osvežen mirisom koji je hitro osvojio tvoja čula pružaš ruku i u njoj snažno osećaš nešto što ti je sveto. Primičeš smotuljak ustima, nežno ga stežeš usnama i puštaš dim da ti sklizne do pluća. Zatim ga oslobađaš, a zapravo, on je oslobodio tebe. 

– Aleks – pružaš mu ruku, samouvereno, znajući da činiš pravu stvar.

– Vudi – predstavi se,stežući  ti ruku. – Možda se nismo znali, ali svakako smo se prepoznali.

Poljubac u glavu, tapšaj po ramenu, snažni zagrljaj. Naduvao si se kao balon.

Odakle se ti i ovaj lik znate ako se i znate?

Vraćao si se kući s posla, umoran za jedan pečat po sekundi. Tih dana je duvao vetar prašine i to već nije nimalo naivno. Napada iz svih pravaca, nema te strane gde se čovek može bar malo zakloniti i pripaliti cigaretu, tada si još pušio. Međutim, tog dotičnog momenta, vetar je bio stao, nebo se zacrvenelo  i situacija se okrenula. Čak je bilo i svetlije crveno, nego inače. Učinilo ti se kao da čuješ cvrkut ptica. I tako iz čista mira, osetio si se jako prisutno. Snažno.

U susret ti je pošao neki slučajni prolaznik radosnog osmeha na licu. Tačno znam odakle mu. Javio ti se, a i ti njemu. To je bio jedan pozdrav, zajednički pozdrav.

U toj, nenadanoj sreći, zakačili ste se rukama u prolazu. To je prosto kao da ste odustali od zagrljaja u poslednjem trenutku. Okrenuo si se ka njemu, kao da si poželeo da mu kažeš da je sasvim u redu to što ste se okrznuli. Pogled ti je skrenuo crni upaljač koji je strancu bio ispao pri mimoilaženju. Sagnuo si se da ga podigneš, a kada si se ponovo pridigao, slučajnog prolaznika više nije bilo. To je priča o tvom srećnom upaljaču.

A ovog lika si sreo i prvi put kada si bio u Bunkeru. To je priča o tome odakle se poznajete, ako se i poznajete. Od ranije mislim, pošto ste se upravo sad upoznali.

Nego, bolje ti je sada. Smešno ti je čak. Smešan ti je i onaj lik što ti je dao onu spravicu. Opipavaš džep. Pa da, ispalo ti je negde. Ili si je možda i zaboravio tamo na deponiji. Smešno ti je. I onda, u trenutku ti više ništa nije smešno. Prestravljen si i više nego što si bio do malopre. Sve najnovije informacije su ti se sjurile u jednu tačku, naglo i istovremeno.

– Moram da idem čoveče – iz tebe se čuje glas.

– Je l’ ti dobro?

– Jeste, moram da idem... – sa zebnjom se odvajaš od šanka i nestaješ u masi.

– Setio si se da imaš već nešto dogovoreno. Hajd’ nek’ ti je sa srećom, druže.

Da bi izašao na ustajali vazduh, prvo treba da se provučeš kroz gomilu. A gomila te plaši. Jako te plaši. Laktaš se kroz masu, što iz straha, a dobrim delom i da to što pre odradiš. Penješ se niz podrumske stepenice, guraš teška masivna vrata i odjednom si na slobodi. Tako ti se bar učinilo, jer je tama iščezla. A onda kreće novi nalet. Kao prvo, totalno si dezorijentisan. Slabo pamtiš nove ulice, tačnije neiskusan si u tome. Nije ti bitno koji pravac ćeš da izabereš, sve dok si u pokretu.

Kakva je ono čudna sprava? I zašto je tako privlačna? Zašto i ti da nemaš pravo na nju? Da je to u redu, postojao bi bon za nju i ona bi se mogla naći u marketu. A zašto da to nije u redu? I šta je mislio pod onim da treba zapaliti formulare? Šta bi onda, dođavola, radili? I šta ti je onaj ludak dao da pušiš? Baš je dobro, je l’ da? Upravo si imao napad postavljanja pitanja.

(nastaviće se...)