ADMINISTRATOR - Deponija

Deponija

Kada bi te neko pitao kako si došao do ove deponije na kojoj se upravo nalaziš, ne bi znao kako da objasniš, tako da nije bilo potrebe da ti se vezuju oči ili da te neko udara po glavi dok ne padneš u nesvest pa da se samo probudiš na ovom mestu. Put je bio, onako, prijatan. To se ne bi moglo reći za stranca. U kolima je vladala neprijatna tišina. Ti i da si hteo da je prekineš, nisi imao kako. Njemu je svakako odgovarala, budući da je on taj koji je trenutno zadužen za atmosferu. On je taj koji je preuzeo igru na sebe. Šta li je samo smislio?

Dakle, deponija. Tačnije, ostaci deponije. U ovo vreme više ima status spomenika kulture. Pogledaj, svuda naokolo su razbacane piramide od metala, plastike, stakla, mestimično obrasle travom. Gomile istrošenih monitora, izbledelih kućišta, telefona koji su ispričali svoje... Naokolo pozabadano mlado drveće, koje je pronašlo svoj put ka boljem životu. Prolazite dobro utabanom stazom i sada možeš da vidiš kućicu, ograđenu visokom žicom. Sve brže joj se približavate i automobil se zaustavlja. Stranac izlazi, prilazi, otvara neku kutiju okačenu na ulazna vrata, nešto pritiska, zatim zatvara kutiju i otvara vrata. Vraća se u kola i ulazite u ograđen prostor.

– Još nisu naučili kako da prežive kada ih sprži struja. – reče.

– Pacovi?

– Da, prokleti pacovi.

Dok izlaziš iz vozila, posmatraš kuću. Oronula, oguljena, bušna, jedva stoji na temeljima. I ona bi mogla biti spomenik. Ili sklonište? Sakrivena, ograđena električnom ogradom, okružena pacovima. Da li te ona čeka unutra?

Ne. Unutra te čekaju stari poderani kauč, pravougaoni izlizani drveni sto, okružen stolicama neudobnog izgleda. Na stolu se nalazi nekakav aparat, nikada pre ga nisi video i ne možeš pretpostaviti za čega služi. Iznad kauča je polica sa knjigama. Za knjige znaš, ali ne znaš da one ne moraju biti ispisane upustvima za popunjavanje formulara, procedurama za evakuaciju od otrovnih kiša ili filozofskim bljuvotinama o štetnom uticaju istorije i neophodnosti da budućnost ostane zaključana u sadašnjosti.

Kuća i nije tako mala, kao što ti se činila spolja. Ima tu još vrata, i nesumnjivo, svaka vode ka nečemu. Stranac je seo za sto, a i ti si.

– Gde je ona? – pitaš.

– Ko?

– Molim? – pitanjem odgovaraš na pitanje, dok ti krv pali vene.

– Ko je to “ona”, ovde smo samo ti I ja.

– Ali rekao si mi da ću je videti – odgovaraš, suzdružavajući se da mu ne zariješ prste u grkljan.

– A to... Da budem iskren, nisam te ni slušao. Samo sam rekao bilo šta kako bi ti ušao u kola.

Aleks, kako si mi, kako živiš? Na poslu sve u redu, tako? Lupkaš malo pečate, baš lepo. Lepo od tebe. Slobodno vreme? Spavanje, Spavanje i odlazak na posao. Raznoliko, pohvalno u svakom slučaju.  Ljubav? Da! Pronašao si ženu svog života, samo još da je ubediš. Sve što treba da uradiš je da priđeš bilo kojoj ženi na ulici, izjaviš joj ljubav i predložiš joj da se useli kod tebe u toalet. Izgleda da je taj neki fazon kod tebe. Pa šta ti onda radiš ovde, sada sa ovim buljavim prevarantom?

– Vidi dečko, stvar je mnogo veća od onoga što ti najviše možeš pomisliti. – reče buljavi prevarant.

– Ma šta pričaš ti, čoveče?! Gde je devojka?

– Koja devojka, Aleks? S plavim ili zelenim očima?

– Ma, kakvim, bre, očima? – iznervirano pitaš.

– Zaboravi... Mislim biće, biće devojaka...

– Meni treba samo jedna!

– Biće i jedna ako treba, biće, biće. Ima svega da bude. Nego slušaj.

Pretvorio si se u uho i izgubio ravnotežu. Pao si na pod, probudio si se u krevetu. Stranac ti upravo pruža čašu vode i ti je prihvataš.

– Zašto je voda žuta? – pitaš ga, u nevereci gledajući čašu.

– Koristim prečišćivač.

Sav suv, otpijaš dobar gutljaj i u sledećem trenutku bljuješ vatru.

– Šta je ovo? – poniženo i na ivici suza upitkuješ.

– A, izgleda da sam ti sipao benzin. Uvek brkam te dve flaše. Nego slušaj. Deluješ mi kao fin, ispravan momak. Takav jedan mi baš treba. Slušaj, imam zadatak za tebe. Je l’ slušaš?

Ne samo da ga ne slušaš, nego si se i sav izbalavio, izbezumio i ispolivao benzinom.

– Pošto si tako, kako da kažem, prav moraš da se pobuniš. – produži domaćin dalje – Vidiš, sva ta zajebancija oko tih papira, dozvola, uopšte gledano života u celini, mislim, šta je to? Je l’ vidiš ti tu nekakav smisao?

– Svi smo jednaki, ali jednakost mora da se zasluži. Da bi se zaslužila, potrebno je biti poslušan i zahvalan. Potrebno je imati ispunjen, potpisan i overen formular – papagajski odgovaraš.

– A šta dobijamo za uzvrat?

– Sve. Hranu, lekove, pravo da se branimo od pacova, priliku da biramo sve to.

– Sve, je l’? A da li bi izabrao ovo? Pogledaj – saginjući se, pokazao ti je malu čudnu spravu.

Zagledao si se u nju, kao što su prvi majmunoliki ljudi blenuli u vatru, a drugi majmunoliki ljudi u ženske grudi.

– Je l’ imaš pravo na ovo? A, majmunoliki čoveče? Evo, gledaj – reče i uze objašnjavati. Evo, pogledaj ekran. Vidiš ovo crveno okruglo u levom uglu. To ti je ptica. E, sad je ovako uhvatiš prstom, zategneš unazad i pustiš. Vidiš? Vidiš kako je porušila kutije i pobila one zelene tačke. To su ti svinje. Mislim, te zelene, kao neke loptice.

Usne su ti se razmakle u znak oduševljenja.

– Evo ti, zadrži. – reče i ostavi ti spravu. I ima toga još, ima svega. I žena. I tebi tvoja žena. I prave hrane, a ne smrdljive kaše. Ima i vinjaka, ma sve ima. Sve što tražim od tebe je da otvoriš oči. Da se probudiš, razumeš. Da prestaneš verovati u bajke. Da se dozoveš pameti i shvatiš da si niko bez ičega.

– Šta želiš od mene? – pitaš ga, šakom stiskajući svoju novu igračku.

– Zapali formulare. Otvori kavez, pusti majmunolike napolje.

– I videću je?

– Ma, koga sad, bre? A, curu. Naravno, naravno. Biće samo tvoja.

– Da zapalim formulare?

– Da, Aleks, zapali ih sve!

– Ali šta ćemo onda?

– Onda ćemo lako...

(nastaviće se...)