Bunker
Mislio
si da je sreća raditi u javnom preduzeću, voziti se gradskim prevozom, imati
izbor između zelene i crvene kaše za jelo. Da je birokratija sreća, jer ona
čini da svi imaju jednaka prava i privilegije, samo treba popuniti papir i
sačekati malo u redu. To je u redu, jer i drugi kroz to moraju da prođu, a bez
papira čovek nije čovek. Nije slobodan jer nema izbor. Nema izbor jer nije
regulisan, legitiman i ponuđen. Ali otkud onda ona? Da li je ona regulisana,
legitimna i ponuđena?
…
I
evo je, opet sija. Ovoga puta sija drugačije. Malo razgledanja...i ofarbala je
kosu. U crveno. Da li može biti lepša? Možda kada bi se ošišala na paž?
Verovatno. I oči su joj nekako
drugačije. Nekako nisu crne, nekako su zelene, to su sočiva! I ima veće grudi,
reklo bi se. Nosi uloške kako bi joj poprsje izgledalo bujnije. Zapravo, radi
se o drugoj ženskoj osobi. Uostalom, svaki put je tako, zar ne? I dok škiljiš
preko ramena neke gromade, spreman si da provedeš nešto vremena u najlepšem pogledu na svetu.
Prevoz kreće, ubrzava, staje na sledećoj stanici, ona izlazi... Ona izlazi? Zar
već? Odsekao si se na trenutak, a onda munjevito reaguješ. Da si imao vremena
da razmisliš, shvatio bi da to uopšte ne liči na tebe – odreagovati. Sa druge strane, nisi ni imao
prilike za to, jer nije bilo potrebe za bilo kakvim reakcijama u gomili jasnoće
življenja. Instikt izbija iz svake pore i ti, ovog puta reaguješ. Opkoračavš
gromadu i pojavljuješ se sa druge strane. Tu je sada neka straija žena,
obuhvataš je i okretom od 180 stepeni menjaš mesto sa njom. Dobijaš lakat u
bradu, sasvim slučajno i padaš na pod. Puzeći nastavljaš poteru, prolaziš kroz
nečije noge. Pa još kroz nečije. Iz poteza se pridižeš na noge i ispadaš na
asfalt kroz zatvarajuća vrata. Tako ležeći shvataš da izmiče ispred tebe.
Pridižeš se i krećeš za njom.
…
Da
li si ikada šetao ovim pločnikom? Stopala su ti nekako nenaviknuta na njega. I
ovo okruženje ti deluje kao da je nekako negde daleko odavde. Iako si toliko
puta prolazio ovuda transporterom putujući na posao, nikada nisi dobio priliku
da proviriš kroz uski prorez za dovod vazduha.
S glavnog
puta, oivičenog čeličnim višespratnicama centara za edukaciju, savetovanje,
predlaganje, objašnjavanje, ubeđivanje i regrutaciju,razlivaju se uske i
beskrajno duge ulice nasukanih bunkera. Nikada nisi imao razloga da nešto
tražiš u ovom kraju i sasvim je razumljivo što ništa ni ne prepoznaješ. Mada,
evo ova zgrada pored koje upravo prolaziš, a koja ti je upala u krmelju levog
oka, budući da si fokusiran na lovinu, deluje kao da ste se već upoznali.
Zastani, pogledaj. Odakle ti je to poznato, Aleks? Pomoći ću ti da se prisetiš. Ustvari,
odmah ću ti ispričati poentu priče, naporno mi je sada da pričam celu priču, a
i tebe pažnja ne drži dugo, pogotovo ne sada. Ovde si rođen, Aleks. U ovom
kraju, u jednom od ovih bunkera, prokopanih tu odmah iza. U ovim čeličnim
ludnicama si edukovan, savetovan,
predlagali su ti, objašnjavali, ubeđivali, a onda regrutovali. Pogledaj samo tu
finu arhitekturu, te oguljene fasade i te rešetke po prozorima. Čuje li se
graja dece? Ne, to je disciplina, Aleks. A da bi bio dobar administrator moraš
prvo da budeš dobro dete. A kako postati dobro dete? Treba verovati odraslima
jer izgledaju kao da znaju šta govore. Ovde si živeo dok nisi preseljen u
administrativno naselje. Ovde su te otrgli od majke, a zatim usvojili i
odgojili, pa ti kasnije našli vezu za posao… Znam da je sve ovo za tebe samo
još jedan fleš u glavi.
Eno
je skreće. Pravac za njom! Pogledaj joj korake kako grabe ispucalim asfaltom. U
ritmu tvoga srca. Pogledaj te noge... Ko je ona? I odakle se pojavila? Gde li
se to uputila i da li tebe vodi sa sobom?
Betonski
bunkeri su svuda oko vas i tako u nedogled. Kocke sa ulaznim vratima. Korov
izbija iz pukotina. Odakle li ti je sve ovo poznato? Rekoh ti ja, ali me ti, po
običaju, ne razumeš. Zapravo, čini mi se, da me ni ne slušaš. Jednostavno, ne
čuješ. Ali, to je to mesto. Mesto u kojem si prvi put zaplakao, gde si se prvi
put nasmejao, prvi put zaigrao, a onda, ubrzo zatim, prestao da činiš sve to.
Stojiš
pred ulaznim vratima jednog od bunkera. Ona je sada negde unutra. Kakvo je ovo
mesto? Duboko udišeš, zakašljavaš se i hvataš se za kvaku. Vrata se otvaraju i
iz bunkera izlazi čovek približno tvoje, srednje, visine, jakih ramena. Pomeraš
se u stranu i za trenutak se zagledaš u njegove plave oči. Poznaješ li ovog
čoveka? A on tebe? Ne bih rekao da si ga ikada sreo negde. A opet taj pogled,
ma koliko kratak bio, rekao je toliko toga o obojici.
S
druge strane si masivnih čeličnih vrata. Ispred tebe se spuštaju stepenice i ti
njima. Mami te smrad i prigušena buka što izbija od dole. Slabo osvetljenje je
dovoljno jako da se ne bi sapleo. Gde je ona sada i sa kim? Spustio si se niz
stepenice i uleteo pravo u dimnu mrežu. Oči ti se ubrzo navikavaju i uspevaš da
nazireš oblike, a zatim i da ih sve jasnije uočavaš. Ko su svi ovi ljudi, pitaš
se. I šta rade u ovo doba na ovakvom mestu? Kao da se kriju od nekoga. Dobra su
ti pitanja, a delimično i odgovori. Primećuješ i da izgledaju srećno. Pričaju
nadglasavajući jedni druge, piju, puše. Sviđa ti se ova muzika, Aleks? Pa
naravno, zato je i ne možeš čuti na radiju.
Skeniraš
teren, tražiš je. Pretragu, prirodno, započinješ od šanka. Crna, vitka devojka,
neuredno nameštene kose, od vina izbečena, od vina rumena, za vino sedi u krilu
zbunjenog momka, glasno se cerekajući zabačene glave unazad. To nije ona.
Valjda… S druge strane šanka barmen u crnoj majici i s crnim kačketom, nešto
mrmlja i mlatara rukom iz koje se vijori krpa za poliranje. Gledaš u pravcu
njegove ruke i tamo zatičeš dva mladića kako razmenjuju udarce, a zatim se
obojica polako odvajaju od zemlje i koprcajući kreću ka tebi, jer kao pravi,
stojiš na izlazu. Iza njih ide ćelava gromada, bez vrata, noseći ih napolje.
Nesigurno se pomeraš sa prolaza i upuštaš u masu. Šta li se tebi dešava u glavi?
Za stolom pored kojeg upravo prolaziš,
možeš da primetiš kako dva tipa sede jedan naspram drugog, jedan drugom pruža
fasciklu sa nekim papirima, verovatno, a drugi prvom crnu, zavezanu kesu. Prvi
ustaje i odlazi od stola, a drugi pali cigaretu i nateže čašicu. Pa onda
naredni sto… Ma ovo nije moguće! Ludi Mačor. Dok nešto raspravlja sam sa sobom,
crni rep mu se mota oko nogu.
A
onda osećaš jedan pogled na sebi. Znaš čiji je... Čekao si ga... I sada kada je
tu, ne smeš da uzvratiš... E, jebi ga, Aleks, sada! To je to, ako sad ne pogledaš,
ko zna... Evo, pomoći ću ti ja. Levo, levo, debela kovrdžava devojka upalih
okica u kariranoj košulji što tako pohotno gleda u tebe, to nije ta, još malo
levo. Šta vidiš tamo između šanka i vrata od toaleta? Vidiš prazno mesto i
cigaretu kako još uvek gori u pepeljari. Otišla je...
Ostaješ
tako sam u gomili neznanaca. Svuda oko tebe lica izranjaju iz tame, uzimaju dah
i opet zaranjaju nazad. A ti si zalutao. Nikada se nisi osetio više usamljenim
nego sada, pored svih tih ljudi koji su ti na dohvat ruke. I tako, ostaješ
ukopan, ne mareći...
(nastaviće se...)
No comments:
Post a Comment