ADMINISTRATOR - Kancelarija

Kancelarija

I sada stojiš tu ispred Glavnog štaba Administracije. Hrama izvršne, zakonodavne i sudske vlasti. Kako je to samo jedno velelepno zdanje. Ogromno parče čelika i betona. Simbol jednog vremena, betonskog doba, ojačanog čelikom.

I pre nego što uđeš, rovariš po džepu. Oprezno. Ruka ti još bridi od predhodnih potraga. Koliko puta si priznao sebi – džepovi su pretrpani! U upotrebi su dva džepa: srednje plitka ili srednje duboka, u zavisnosti da li si optimista ili pesimista. U jednom se nalze već opipani papiri. Tri formulara: za prevoz, za posao i za kupovinu. U istom džepu se nalazi i upaljač, iako si odavno prestao da pušiš, nosiš ga sa sobom ako ustreba. A i sviđa ti se, izgleda nekako starinski. Veruješ da ti donosi sreću. Osećaš se potišteno zbog toga, nastavljajući da veruješ. U istom džepu su i ključevi. Od zgrade i od stana. Na privesku, metalnoj beloj plaketi, urezano je tvoje ime, “Aleks”. To je tvoja nagrada za najboljeg Administratora odeljenja overe prehrambrenih potraživanja ili ti bonova za hranu. Plaketa i plus deset na Obrascu za vrednovanje rada ti je pripalo za titulu najboljeg Administraora overe bonova za…davno to beše…. Tako si ponosan na privezak za ključeve, a i plus deset za potrošiti ti je baš bilo leglo onomad, ubeđen si.  U drugom džepu ti se nalazi kamara nekih satih, zgužvanih formulara, ko zna za šta ti je to trebalo i nikada vise neće, ali eto… Naravno, ne pada ti na pamet  zašto to vučeš sa sobom. Tu je i izgužvani kondom kojem je istekao rok upotrebe, još dva upaljača koja si nekome ukrao, onako slučajno, hemijska olovka I džepna baterijska lampa. I koliko puta ti se desilo da od silnog čeprkanja sam sebi izbiješ neki od artikala, ne računajući upaljač koji ti nikada nije ispao, a da kasnije nisi uspeo da ga pronađeš. Tvoj srećni upaljač. I šta onda, osim ako u slučaju nisu poništeni obrasci, za koje si više srećan nego tužan kada ih izgubiš. Šta onda? Opet sve ispočetka? Procedura za dobijanje novih ključeva je jednaka napadu krda poludelih pacova.  A gde je vađenje novih obrazaca? Tako si i stekao tu čudnu naviku, prebrojavanja i opipavanja sadržaja džepova. Upravo tako, jednostavno ne želiš sebi ponovo da iskomplikuješ tu bedu od života koju vodiš.

Ovoga puta sve je tu. Ulaziš u sterilni lobi Glavnog štaba i ideš pravo na šalter koji se nazire u levom uglu naspram ulaznih vrata. To je jedini šalter i uopšte jedino NEŠTO što se nalazi u ovom bačenom prostoru. Nigde nema nikoga, s obzirom da je jedna prilika upravo prošla kroz vrata postavljena tik pored šaltera. Posle nekog vremena stižeš na red i prvi si u njemu. S druge strane nalazi se, kao i obično, Administrator-domar u plavoj, kariranoj košulji, prijatnog izraza lica. Uredno podšišan, izbrijan, tupavog pogleda. Uopšteno, tako izgleda zadovoljan čovek koji boluje od telećeg virusa. Ima tri ruke, kao posledica istog s kojim živi još od majčine utrobe. Zbog bolesti je i dobio posao, a i dobro ga radi. Ima čovek tri ruke, idu mu poslovi od ruku. Iz džepa vadiš drugi od tri Obrasca. Obrazac za posao koristi se za svaki pojedinačan odlazak za radno mesto i zahteva da bude overen na tri mesta. Prvo od tri je upravo ovo gde stojiš, na samom ulazu u firmu. Pružaš ga trorukom, jednom rukom ga prihvata, drugom potpisuje, trećom udara pečat, pa ga zatim opet  prvom vraća tebi. Zato nema gužve ne njegovom šalteru...

Zabeleženo je da je teleći virus masovni ubica broj jedan svih vremena u svetu. Sumnja se da ga je preneo jedan čoban s brda, kada se spustio u grad. On ga je, navodno, “pokupio” od jednog teleta, a to sve pre nego što je ogromni asteroid  pri udaru o zemaljsko tlo zbrisao svu telad s lica zemlje. Virus je, normalno, mutirao i prepolovio populaciju, da bi preživeli ljudi vremenom stekli imunitet na njega. To je znatno ublažilo posledice tako da se danas može desiti, da ako se dete uopšte i rodi, to učini sa, na primer, tri ruke, dve glave, jednim okom.

Odmah sa vrata staješ u novi red. Sada kad si se prijavio za posao, treba da se razvrstaš prema sektoru u kojem radiš. Ispred tebe stoji crni čovečuljak spojenih obrva s pepeljarama na očima i izrazito dugačkog nosa. On radi u Obračunu nadoknade. Oni, na osnovu pozicija, utrošene energije, higijeni prostora, razlike između fizičkog i umnog rada i ostalih parametara određuju ko će imati koliku nadoknadu za utrošeni trud. Sve to lepo zapišu na papir, ispotpišu, lupe pečat i na kraju razdele. Svaki naredni trošak će biti evidentiran, potpisan i overen na poleđini papira. Pojedinačni troškovi se oduzimaju od konačne cifre. I to je to, koliko ti piše da imaš, toliko možeš da potrošiš i nikada nema dovoljno.  Ispred Nosonje, stoji Katarina. Obla plavuša, previše pametna da istakne adute, previše glupa da misli da je pametna. Obično, dok još uvek nisi posvetio svoje misli drugoj, voleo si da posmatraš Katarinu dok čeka u redu. Čak ti je i samo čekanje u redu lakše padalo. Bezobrazan si, Aleks. Nevaljao. Gledaš u veliku guzu koleginice iz sektora za Stimulaciju. Smešno ti je, Aleks? Njen posao se sastoji na selekciji onih koji su svojim ponašanjem i delovanjem zaslužili nagradu ili ukor. Sve po zasluzi.

I uopšte, vreme sporo prolazi. Postoje dva šaltera, jedan ne radi. Zašto ih prave u paru, kada uvek samo jedan radi? Dok čekaš u redu, obično razmišljaš o glupostima. Ti uvek razmišljaš o glupostima, ustvari. Nebitno... Dobro, Katarinina zadnjica nije glupost. Kojom rukom troruki portir pere zube verovatno jeste. Koliko dugo pacov može da izdrži pod vodom, dakle bez vazduha? Ako misliš da ih daviš, nije glupost, ako misliš da im organizuješ turnir i da najbolje nagradiš, onda jeste. Danas, čekanje u redu ti lakše pada. I danas razmišljaš o njoj. I...evo te na redu. Pružaš papir, uzimaš ga nazad i nastavljaš dalje.

I tako, svako ide na svoju stranu, u svoju Kancelariju. Još samo jedan šalter, jedna overa. E tako. Sada možeš do ličnog ormarića za stvari. Otvorio si vratanca, izvadio karirani kaput, crnih i crvenih kvadratića, a odložio sivi kišni, dugačak do kolena. Iz džepa crnih, plastičnih pantalona izvadio si crvenu leptir mašnu s kukicom i okačio je na okovratnik crvene, plastične, košulje. Spreman si i sada već koračaš kroz dugački hodnik oivičen dvostrukim ormarićima za garderobu i lične stvari. I kako si nekada ponosno razmišljao o značaju posla koji si krenuo da obaviš, sada su ti misli napregnute u drugom smeru. Mada, ne bih da vređam, biću iskren, napregnute misli su prejak izraz za način na koji traćiš privilegiju razmišljanja.

Ušao si u radni prostor, ogromnu halu za štampanje i overu bonova za hranu treće klase. Duž čitave Kancelarije pruža se pokretna traka na čijem početku se nalazi ogromni štampač. Njim upravlja jedan administrator, neprekidno ubacujući papir unutra. Odštampani bonovi izlaze na drugu stranu, pravo na traku. Traka ih prvo nosi pored zvaničnih potpisivača, četvorice njih, po dva s obe strane. Hitrim pokretima zglobova stavljaju svoje izvežbane potpise na komadiće papira koji beskrajno naviru. Malo dalje od njih stoje dvojica pečatara, na svakoj strani trake po jedan. Dižu i spuštaju ruke, overavajući svaki potpisan bon. Ti si jedan od te dvojice i zauzimaš svoje mesto.  Ispečatirani bonovi dalje stižu do kontrolora grešaka. Budući da ova pozicija sa sobom nosi i najveću odgovornost, na njoj je angažovano ukupno šest administratora. Četvorica nižih koji munjevitim pogledima prelaze preko ceduljica i dvojica viših koji munjevitim pogledima prelaze preko nižih. Konačno, na kraju trake stoje dva pakera, skidaju bonove s trakei pakuju ih u koverte. Koverte će kasnije biti odnešene u PR službu, gde će biti adresirane i konačno poslate onima kojima su i namenjene. Ali, to je već drugi sektor...

Traka se pokrenula. Pre nego što su bonovi za hranu treće klase počeli da stižu do tebe zagledao si se u zid. Na zidu je, velikim crnim slovima, ispisan slogan – POPUNJEN OBRAZAC, ČIST OBRAZ. Za trenutak si ponovo bio u svom svetu. Bonovi su stigli do tebe, podigao si ruku čvrsto stiskajući pečat...