ADMINISTRATOR

Intro

Konačno si poludeo, Aleks! Mislim, ko je lud, a ko normalan? Da li može normalan da poludi ili da se ludak unormali? Uglavnom, uspelo ti je i niko nema prava da ti sudi zbog toga. Postao si totalni ludak! Bravo momče! Hajde sada, pomeri se sa tog mesta. Utisnuli su ti se tabani u pod. Koliko dugo si stajao tu, pored te trake? Koliko je to vremena? Mnogo čoveče, baš mnogo. Znam, znam. Sporo je prolazilo, a brzo prošlo. Nego, uzmi taj pečat iz džepa i tresni ga od zid! Odlično, vidi kako se raspao. Imaš jaku ruku. Možda si ga jednostavno trebao samleti u šaci, ali ovako si skrenuo pažnju. Ljudi vole dramu.

Visoki, suvi, samo produži sa škrabuckanjem svog potpisa i dalje maštajući o pauzi i odlasku u kantinu po čašicu žestokog, kao da se ništa nije dogodilo.  Debeli, proćelavi, je blago, krajnje nezainteresovano, tek-tek podigao glavu u pravcu razbijenog pečata, zatim je usmerio pogled u tebe, a potom ponovo vratio oči ka traci, a misli ka ženi. Matori, sivi je možda već i umro, samo to ne može da se primeti po njemu. A kolega pečetar, naspram tebe, se samo okrenuo i uputio ka izlaznim vratima. Bez pečeta si beskoristan, a bez tebe i on. Što da bezveze nastavlja s poslom.  Na drugoj strani trake šestorica kontrolora se uznemiriše i kao jedan nakriviše glavu ka licu mesta.

„Nešto se desilo”, pomisliše oni.  

Mladi početnik uplašeno te pogleda. „Kako je moguće da se ovakvo nešto desi”, pomisli. Kakva sabotaža!

Kuda si pošao? Da počupaš baner? POPUNJEN OBRAZAC, ČIST OBRAZ. Svuci ga sa zida. Sada znaš da tu ničega čistog nema, osim čiste prljavštine.

–     Kuda si krenuo? –  upita novajlija. – Zar si već završio?

–     Tek sam započeo. – odgovaraš mu, ni ne gledajući u njega.

Moram ti skrenuti pažnju na taj tvoj bolesni izraz lica. Totalni ludak! Izokrenut naopačke! Samo što ti se rogovi ne počnu probijati kroz lobanju. Bes izgaženog čoveka, tek sastruganog sa cipele ti bukti iz očiju. Konačno si se prepustio osećanjima. Iskrenim, istinskim i intimnim...

E ovoga se ni ja ne bih setio. Razbiti prozor stolicom, u naletu besa. I to, ovako, usput. Kao neki bonus. Neprocenjivo! Gde ćeš sada? Napuštaš Kancelariju? Ideš u Odeljenje grešaka? U PR službu? Ne mogu te više pohvatati. Drugi čovek…

 

Ulaziš u lift. Stiskaš dugme od podruma. A da možda ne ideš u magacin? Da spališ proklete formulare? Dramatično i simbolično.  Sve spali. Spali ovo leglo bluda i šunda.  Dimni signali, poziv na pobunu...Vrata lifta se polako zatvaraju. Polako, gotovo nečujno, tiho... Gledaš u njih dok se tako polako zatvaraju...Samo što se nisu... Evo, zatvorila... zatvorila su se. Mehanizam se pokreće i lift se spušta. Da li prepoznaješ gospodina iz ogledala? Zver, što svakog časa može da izađe napolje I da te išamara samo zato što ga tako umobolno gledaš. Pogledaj tu neočešljanu crnu kosu, upaljeno lice, upale oči i pogled silovatelja. Sreća tvoja pa je to tvoj odraz.  Lift se spustio. Do drugog sprata. Krenuo si sa trećeg. Ako neko pita kakav je lift, slobodno mu reci da je jebeno spor. Kako se ne bi ohladio, dišeš jako i duboko, spontano pljuckajući oko sebe. Time održavaš bes u životu.

Lift je konačno stigao dole i ti izlaziš. Nisi uspeo da se smiriš i sada te niko ne može više zaustaviti. Kad smo kod toga prati te onaj novi klinac što potpisuje formulare. Onaj što hoće da se dokaže, kao ti nekada. Pa da ga za deset godina prebace na pečate. Pa da jednog dana postane kontrolor grešaka. Ti to više ne želiš? Samo proveravam Aleks, malo se i šalim. Pre je on stigao stepenicama nego li ti liftom pa se sakrio u mrak da te sačeka, pa je zapalio cigaretu, pa je malo čačkao nos i oduševljavao se stvarima koje je tamo pronalazio, pa si ti stigao. Izbroj do tri i iz sve snage po bradi, onako iz okreta.  Jedan... Dva... Tri! Opa, spavanje! A sada pravo u magacin. Brzo!

Da li te je uplašila istina ili ohrabrila laž? 

(nastaviće se...)