Jutro
Probudi se Aleks,
vreme ti je. Hajde, hajde, zakasnićeš, nije tvoj stil! Ti voliš da ideš na
posao! Samo izbaci jednu nogu iz
kreveta, onda će ti biti lakše. Ništa od kafe, ako je ne skuvaš. O, ne! Pa nema
kafe! Sve si popio, a nisi stigao da overiš vaučer, pa da uzmeš drugu!
Momentalno se razbuđuješ i shvataš da zapravo kafe ima, a i da je nema, možeš
misliti. Taj polu-san ozbiljno može uzdrmati čoveka…
Jutarnja rutina – gimnastika.
Stavljaš vodu da se greje. Naravno, prvo puštaš gas. Na šporetu, dabome. Izlaziš na terasu, prolazeći pored kreveta
koji nikada ne nameštaš, jer ne veruješ u nameštanje kreveta. S terase se pruža pogled na jutarnji smog i
maglu iz koje izviru sive, prljave zgradurine. Duboko udišeš vazduh, a zatim se
glasno iskašljavaš. Dva sprata niže čuje se isti zvuk. Vidi se ko sluša radio u
tvojoj zgradi. Pre nego što se vratiš u stan, pogledom prelećeš po horizontu.
Noćna tama polako prelazi u mutno, dnevno crvenilo.
Voda ključa i dok odlaziš da zakuvaš kafu,
pališ radio. „Posle novih merenja
zagađenja vazduha, utvrđeno je da je on dobar za disanje. Administratori za
zagađenje vazduha apeluju na sve građane da svako jutro dobro udahnu, a zatim
polako izdahnu kako bi imunitet ostao u dobroj formi.“ Imaš odličan imunitet
Aleks. Bilo bi dobro kada bi se zapitao kako baš da, svaki put kada upališ
radio, naiđeš na neki koristan savet. Gasiš
radio, to je to. Kafa je spremna. Dok se to malo `ladne, mogao si do toaleta.
Stavljaš kafu na sto, prolaziš pored frižidera, šporeta i sedaš na wc šolju.
Naravno da ima paravan, pa ko još vrši nuždu u kuhinji i kuva u spavaćoj sobi.
Odlučio si, ipak, da ga ne navučeš. I dok tako tu sediš, gledaš u nenamešten
krevet, kapljice sa tuša zakačenog iznad šolje ti se razbijaju od čelo. Koliko
dugo već planiraš da popraviš to? Jebe se tebi, Aleks.
Sve to traje desetak
minuta. I sada si već na, ovog puta izlaznim, vratima. Zavlačiš ruku u džep i
opipavaš, proveravaš koliko tamo ima papira. Jedan za prevoz, drugi za posao,
treći za kupovinu posle posla. Spreman si.
Limena konzerva mili
kroz grad. Zarđalog šestotočkaša jedino broj 222 razlikuje od ostalih, istih
koje usput srećeš.
Ne znaš šta bi ti se desilo kada bi ušao u drugi broj, verovatno bi se odvezao
na neko drugo mesto. Međutim, ova trasa ti je dobro poznata. Malo pravo, pa
desno, pa desno, pravo, levo, desno, levo, levo, pravo i stižeš. Dok si nabijen
među dragim sugrađanima, gledaš u formular za prevoz. Čekaš kontrolora da se
progura do tebe kako bi ti potpisao današnju vožnju, a onda ćeš još malo da
sačekaš i onog drugog što udara pečate. A onda ide ono pravo… Znoje ti se
dlanovi. Kroz mali odvod za vazduh, postavljen u visini tvoje glave prepoznaješ
tačno mesto gde se prevoz trenutno nalazi. Na sledećoj stanici ONA ulazi. Prevoz
staje i dodatno se popunjava ljudima. Toliko si sabijen, da prelaziš na dobro
uvežbanu tehniku disanja sa glavom na ramenu i nečijim laktom u rebrima.
Okrenut si prema vratima, škiljiš. I... Ulazi visoki, suvi muškarac, uredno
potšišanih brkova i crvenog nosa. Za njim, sa formularom u ruci, ide i mali
debeli, proćelavi u plavom radnom odelu. I... Evo je! Prelepa je, Aleks. Šta ti
se najviše tu sviđa? Usne, krupne crne oči, kosa zavezana u konjski rep ili
uopšte sve to zajedno? Držanje? Tako je elegantno, puno samopuzdanja. Kako samo
pruža to parče papira kondukteru... Mislim, samo je ispružila ruku, ne znam
kako si ti to doživeo, no dobro.
Zaboravljaš u kom položaju se trenutno nalaziš, lepa je iz svih uglova
posmatranja. Evo je, okreće glavu! Gleda te, Aleks, ili bar u tvom pravcu. Traži te pogledom. Srce
da ti se raspukne.
Izašla je. Na
sledećoj stanici izašao si i ti. Nebo je sada već jarko crveno. Dok transporter
odlazi, ti hvataš vazduh i sabiraš misli. Čini ti se da te je zapazila
krajičkom oka. Prolaziš pored Ludog Mačora. Ne primećuješ ga, ali znaš da je
tu. Tako je oduvek...
…
Šta znaš o Ludom
Mačoru? Znaš da ima dugu, plavu, masnu
kosu, da nosi zelene maskirne pantalone, da se u njegovoj pratnji uvek nalazi
desetak mačaka koje se motaju naokolo i da voli glasno i dugo da priča sam sa sobom, obraćajući se
prisutnima Na svako malo, promeni priču. „Truju
nas! Udišemo otrove! Nebo je bolesno! Sadite, ne secite drveće! Ljudi, truju
nas! Prestanite da dišete, prestanite odmah!“ . I tako već neko vreme. Pre toga
je bila aktuelna ova: „Ništa ne potpisujte! Poništite formulare, poništite vaše
živote! Oduzmite im pravo“.
Kruže priče o njegovom ludilu. Navodno, bio je
perspektivan administrator pred kojim se nalazila uspešna karijera praćena svim
lagodnostima koje kao takva nosi sa sobom. Imao je tada i vlastiti prevoz, stan
sa dve prostorije i lepu ženu. Bio je ludo zaljubljen, a onda je saznao da ga
vara s kim stigne. Nikako nije uspevao da shvati, a mučki se trudio, kako to da
je njegova atraktivna žena interesantna drugim ljudima, kada je ona njegova zakonska
partnerka, a imao je i overen formular o tome. Nije mu palo na pamet da i ona ima udela u tome, ali je u svakom slučaju poludeo i postao Ludi Mačak.
Drugi opet kažu da je
alkoholičar, a treći su ga videli kako pretura po kontejneru. Svašta.
„Pacovi su se
nakotili, trebite ih! Poješće vam dušu! Smrt glodarima!“ Ludi Mačor neće stati
dok pacovi ne budu poraženi. Njegove mačke i on neće pokleknuti. „Pogledajte
oko sebe, pacovi su svuda! I vi ste pacovi, bedni pacovi, samo nećete da
priznate, glodari jedni repati.
Razotkrio sam vas!”
Za druge, on je
gubitnik, čudak, marginalac, a svi oni su za njega budale. I šta zapravo znaš o
Ludom Mačoru? Ništa ti nemaš pojma...
(nastaviće se...)
No comments:
Post a Comment