Smrt u doba
krize
Iako na vratima piše da
je pauza za doručak uveliko počela, burek još nije stigao. Iza
vrata nalazi se veliki radni sto i na njemu hrpa papira, predmeta,
dosijea. Neki su na čekanju, zamrznuti, drugi su opet s naznakom
hitno. Tu su i molbe, žalbe, dopisi. Papiri svih oblika, veličina.
Neki požuteli, s ušima na krajevima, drugi, opet, sveže otkucani,
ni krv kojom su potpisani se još nije skorila.
Morali biste biti viši od
dva metra pa da vidite osobu koja sedi s druge strane stola. Osoba
je, zašto da nije, ali ne biste je prepoznali. Sedi tako u svojoj
drvenoj stolici, oguljenoj, tvrdoj. Crveni sjaj u očima je izbledeo
ili su one jednostavno propale u duplje i povukle crvenilo u dubinu
lobanje. Izoranog, neuredno izbrijanog lica, u crnoj košulji s
crvenom leptir mašnom pogrbljeno sedi i gleda u kamin. Gleda u vatru u kaminu. Vatra je jedini
izvor svetlosti u sobi, jer prozora nema. A i zašto bi, soba je u
podrumu. Kako vatra poigra, tako se po uglovima prostorije ukažu
paukove mreže. Velika Smrt je zatočena u četiri zida, duboko u
zemlji. Rekli su joj da je to samo privremeno, da smanje troškove.
Kažu, terenski rad je luksuz u doba krize. Neće ni kompjuter da joj
kupe, pa bar da elekronski šalje presude. Kažu, konzervativni su, a
i poskupela struja, intenet, windows, a i svake godine treba kupovati
nove delove... Dobro je i ovako, Smrt napiše presudu, a Crno Dete
ode i lično uruči onome kome je namenjena. Crno Dete radi za džabe, tačnije - na praksi je.
Smrt se ne seća kada je
„privremeno“ započelo. Smrt se seća inkvizicije, komunizma,
svetskih ratova, Vijetnama, Pol Pota... To su bila sretna vremena,
ponekad se teši. Oči su joj tada svetlele tako moćno da su mogle
brodove navoditi. Jednim zamahom kose padale su glave. Crni plašt se
tada ponosno vijorio i ljudi su ga se plašili. Nije bilo bitno ko je
čiji sin, ko je u kojoj stranci, ko koga poznaje. Glave su padale.
A danas? Čuj neoliberalni
kapitalizam. Jaoooj. Moraš skinuti plašt, rekli su joj, hoće da
nas tuže. Kažu, Betmen nosi takav plašt i studio ga je zaštitio
kao brend. Čuj brend. Jaoooj. Danas mrtvi imaju veća prava od
živih. To sve košta, ali Smrt nema ništa od toga. Čak joj i plata
kasni. Evo, sada je januar, a pre neki dan joj je isplaćena druga
polovina novembra. Novembra 2011. I kome da se žali? Đavolu? Svetom
Petru?
Vrata se otvoriše i u
kancelariju uđe Crno Dete noseći burek u ruci. Crno Dete,
Afro-amerikanac patuljastog rasta. Crnac kepec. Jaoooj.
„A gde mi je jogurt?“
- upita ga Smrt.
No comments:
Post a Comment