Hodočasnik

-->

Hodočasnik

Santa Monika je sama ivica sveta. Tu Sunce konačno zalazi, da bi zatim ponovo izašlo u Japanu. Sunce je mrtvo, živelo Sunce! I tako, na doku Santa Monike svaki dan možete svedočiti spektaklu. Umiruće Sunce tone u Tihi okean, povlačeći za sobom čitavo nebo. Tone u dubine, ostavljajući zvezdani trag. Kroz nekoliko minuta već je na dnu, a okean ponovo postaje okean. Nad svetom američkom zemljom spustila se noć. 

 

I baš tu, gde Pacifik razdvaja zapad i istok, gde se Bukovski treznio, a Divac kasnih osamdesetih pomislio:”Jebote, gde sam ja došao”, u skladu žive ulični umetnici, beskućnici, turisti i srednja bela klasa. Moguće je. Ja sam pored tih ljudi proveo mesec dana.

Jedan od “tih” ljudi je i Meksikanac (recimo) Hulio, sitnih crnih očiju, jareće bradice i šeširom na glavi. Ulični slikar. Samo što umesto četkice koristi prste, umoči ih u neke tempere i onda na staklu crta okean, palme, delfine. Ja stvarno ne znam ko to kupuje. Da neka deca to prodaju, pa i hajde.

Kada sam mu rekao da sam iz Srbije, bio sam spreman da odmah i nastavim: bivša Jugoslavija, Istočna Evropa, Evropa. Za tim nije bilo potrebe.

A znači ti si Srbin, kao i Nikola Tesla – nadovezao se. Kao i Ajnštajnova žena, ona koju je pokrao. Kako se ono zvala...

Mileva Marić – oduševljeno sam mu pomogao.

U Americi ne očekujete da uopšte znaju ko je Tesla. Od onih što znaju, a što je krajnje normalno, većina otpadne na odgovor o njegovoj nacionalnosti. Ako je neko čuo za Milevu Marić, a pogotovo za njen odnos s proslavljenim naučnikom, taj onda još svašta zna.

A otkud Hulio baš u Santa Monici? Tu ga je put doveo i još uvek drži. A put je krivudav i dug.

Kao mladić radio je po kazinima Las Vegasa. Imao je mnogo lepih žena, obmanjivao se pićem i kokainom. Vozio je brza kola, pušio i jeo masnu hranu. Zabavljao se i s asistenkinjom čuvenog iluzioniste Dejvida Koperfilda. Sve je to show, sve je to Vegas. Posle Vegasa nastavljao je da divlja po svetu, pa je tako u jednom periodu živeo u zajednici s dve Holanđanke, u Parizu. Ah crna mladosti, što bi rekao jedan moj prijatelj.

Stalno je želeo više i više. Stideo se svog oca, meksičkog seljaka... Međutim, kada se zasitio poroka i materijalnih zadovoljstava ostala je velika rupa.

Tada je odlučio da potraži Isusa, izgubljenog negde u ovom haotičnom svetu.

“Odrekao sam se simetrije i kvantiteta, zarad harmonije i kvaliteta” - priča on, dinamično, a opet nekako smireno.

Tada, u tridesetim godinama života, otkrio je svoj umetnički talenat (to on samo tako tvrdi, video sam svojim očima) i od njega počeo zarađivati za najosnovnije životne potrebe. (Verovatno ljudi kupe tu njegovu sliku kada krene da im priča o Isusu, ali ja sam svojih deset dolara dao za paklicu marlbora) Živeo je u Turskoj, Grčkoj, Italiji, Tajlandu, a poslednjih sedamnaest godina je u Santa Monici. Otkako je postao hodočasnik ne upražnjava seks i zdravo se hrani. Traga za novim iskustvima. Uživa u nematerijalnom svetu, izučava istoriju, filozofiju i piše poeziju. (Srećom, nije mi čitao svoje pesme)

Tvrdi da je pronašao svoj mir, a ja mu verujem, slušajući ga. I ono što sam naučio - ma koliko bili netalentovani za crtanje prstima, nikada ne skrećite s puta kada ga jednom, konačno, pronađete.

ilustracija: Ljiljana Đerić