Komičar
Koliko dugo ću još
morati da pravim budalu od sebe? Pita se komičar.
Kada god me vide na ulici smeju mi se, niko da pita za zdravlje. Kao da očekuju da udarim
glavom u saobraćajni znak ili se userem u gaće. Kako sam to
dopustio? I od kada to traje? Valjda od jednog jutra. Samo sam se
probudio. Dan kao i svaki drugi, verovatno sam se tako osećao. Za
divno čudo, kada sam ustajao iz kreveta NISAM ugazio u govno i NISAM udario glavom od luster.
Samo moja ogromna spavaća soba s balkonom. Pogled na šta platim.
Moj ogromni krevet i ja. Krevet deluje prazno. A da, devojka je
otišla u zoru. Zvao sam vozača da je vrati nazad u izlog. Verovatno
sam tada, nekada, to prvi put osetio. Zmijsku kožu. Kao flaša piva
u kojoj više nema ni jedna preostala kap. Ispijena do dna. Do DNA!
Ponekad, jave mi se neke
slike. Kao ja u prošlom životu ili, možda čak pre, kao neki
stranac. Propovednik. S mikrofonom u ruci. U sali mrak, a svetlo
pozornice kao strančeva senka. On priča, a publika se iskreno smeje
i aplaudira. Slušaju ga. Sve što kaže istina je. Istina koja ima
smisla, a i smešno je. Istina
je smešna. Treba joj se smejati.
Koliko
dugo ću još morati da pravim budalu od sebe?
No comments:
Post a Comment