Argentinac

-->

Argentinac

Svi moteli po Americi liče jedan na drugi. Prizemlje, jedan sprat, parking. I u njima raznog sveta, zbog pristupačnosti, ne komfora. Takav je i motel u Santa Monici.

Moja dva saputnika i ja proveli smo u njemu mesec dana. Te 2009. u finalu US opena sastali su se Federer i Del Potro. U pauzi između setova izašao sam iz sobe da se malo protegnem i pripalim cigaretu, zbog strogih pavila uživanja duvanskog dima u zatvorenim prostorima. Preko puta naše sobe koja je bila na spratu, dole, uz ivicu parkinga, stojao je lik u dresu Argentine. I on je pušio ispred svoje sobe. Drugar i ja smo mu doviknuli Del Potro, koji je u tom trenutku vodio u setovima. On je uzvratio Del Potro i pozvao nas kod njega.

Sledećeg trenutka nas dvojica smo bili u sobi nekog stranca u fudbalskom dresu Argentine, duge, crne kovrdžave kose. Ponudio nas je pićem. Votka i energetsko piće pomešani zajedno u konzervi od 0.75 litre. Zabrinuo bih se da se toga nisu setili i prodavali.

Meč je odmicao, bio je to dobar meč. Iskreno smo navijali za Del Potra. Mi, jer je bio autsajder, a on jer je bio iz njegove zemlje. I pobedio je, kakvo je to iznenađenje bilo.

Posle meča otišli smo u našu sobu i prešli na pivo.

Lik u dresu Argentine zvao se Kristijan. Upravo je bio pušten iz zatvora i od države je dobio par nedjelja besplatnog smeštaja u jeftinom motelu i nekoliko kupona za jeftinu hranu u „7-eleven“ lancu. Američki državljanin, rođen u Los Anđelesu, odrastao je u Buenos Airesu, kod majke. Sa dvadesetak godina se vratio u Ameriku i od tada vreme provodi lutajući po američkim gradovima, živeći u jeftinim motelima, na ulici i po zatvorskim ćelijama. Život provodi ugrožavajući javni red i mir, od socijalne pomoći. O ocu malo šta zna, ali ga ta tema nešto i ne dotiče. Majka mu je dobrodržeća šezdesetogodišnja dama, silikonskih grudi i s dećkom, osamdesetogodišnjim milionerom. Međutim, on je svoj put izabrao. Neprilagođen, živi dan za danom. Poseduje jedan bicikl, koji je verovatno ukrao, jedan ranac sa nekoliko krpica, a ima i mačku. Mačka živi u korpi od bicikla. Iako je beskućnik, veoma je uredan.

Sledećeg dana nam je pokucao na vrata od sobe i doneo picu, koju je zamenio za kupon. Mi smo izneli pivo. Poštena razmena. Misli da je čuo za Srbiju, ali za Jugoslaviju jeste sigurno. Kada smo mu objasnili raspad te velike zemlje, odmah se opredilio za srpsku stranu. Kako je glupavo birati između dve zaraćene strane, podjednako glupavo kao i sam rat. Bilo kako bilo, na internetu smo gledali trojku Saše Đorđevića u poslednjim trenucima meča protiv Hrvatske na Evropskom prventsvu u Barseloni 1997. godine. Bio je oduševljen. On je nama pustio golove Maradone protiv Engleske, sa Svetskog prvnestva 1986. Znali smo za te golove, ali nije bilo loše podsetiti ih se. Božija ruka i driblanje čitavog tima Engleske. Kad smo bili kod Maradone, pustili smo mu scenu iz Kusturičinog filma, kada Manu Čao peva „Život je tombola“, a Maradona plače. Dirnula ga je. Zatim smo mu pustili i „Božija ruka“ u izvođenju samog Dijega, iz pomenutog filma, a on je nama pustio originalnu verziju koju peva El Potro Rodrigo, neverovatno popularni argentinski pevač, tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći.

„Stalno je bio drogiran. Kokain“ - objasnio nam je Kristijan. „I to stalno, ali ga je narod mnogo voleo. Ja sam ga video dan pre nego što je poginuo. Bilo je to u Majamiju. Sutradan sam čuo da je nastradao, nisam mogao da poverujem.“ Zatim smo mu ustupili laptop i on je, posle dužeg vremena, poslao eletronsko pismo majci, kao i jednoj medicinskoj sestri koja je brinula o njemu dok je boravio u centru za odvikavanje od bolesti zavisnosti. Bile su mu to dve veoma drage osobe, s kojima gotovo da i nije imao kontakta, a koje su bile u dalekoj Argentini. Tog dana bio je veoma srećan. Stalno nas je grlio, zahvaljivao nam se na muzici, na mogućnosti da pošalje poruke, na pivu, čak i zato što smo s njim navijali za Del Potra. Malo je i plakao. Čaroban spoj emocija i neuračunljivosti. Onda je nestao bez reči.

Vratio se predveče i s njim je došao mali, prašnjavi, brkati Meksikanac. Delovao je kao neki fizički radnik. Kada smo ih pozvali u sobu, Meksikanac je, na našu radost, odbio da sedne na krevet i odabrao pod. Izvadili smo pet piva i podelili ih. Brka je izvadio maramicu iz džepa i obrisao limenku, a zatim otpio gutljaj. Potom je izvadio kesicu s gandžom i smotao džoint. Uzeo je dim i pustio ga u krug. Pušili smo marihuanu i ćutali. Kada smo završili džoint, Meksikanac mi je šapnuo na uvo da mora da ide, a zatim se izgubio.

„I, kakva vam je trava?“ - pitao nas je Kristijan.

„Sjajna“ - iskreno smo mu odgovorili.

„To sam vam se zahvalio za današnji dan. Znao sam da duvate, čim slušate Manu Čao.“

Sutradan, došla mu je devojka, poreklom iz Gvatemale. Ceo dan je bio s njom. Samo bi povremeno izlazio iz sobe da pripali. „Imam dar, mogu dugo da jebem, a da ne svršim“ - hvalio se.

Kristijan je bio osećajan i zanimljiv čovek. Veoma šarmantan, harizmatičan i duhovit. Doduše lud, ali ko je taj da odredi ko je lud a ko normalan. Psihijatar? Bio je samodestruktivan. Čim bi malo popio postajao je nepodnošljiv. Jednog dana se tako napio ranije nego inače i postao veoma bučan. Išao je po motelu i derao se. Vlasnik motela je dolazio kod nas i govorio nam da ga smirimo ili će zvati policiju. Argentinac nije mario za naše sugestije da se smiri. Bilo ga je briga i da se opet vrati u zatvor. „Mesi, Mesi, Mesi!“ - drao se. Na kraju, uspeo je da nas iznervira i iako mu ništa nismo rekli, osetio je da je previše. Iz poštovanja, seo je na bicikl i, bez pozdrava, zauvek otišao iz naših života.

Don Kihot koji na biciklu juriša na američki san. Odbacio je sistem i potpisao sebi presudu. Svestan toga, nikada neće priznati poraz, nastavljajući da ugrožava ustavni poredak remećenjem javnog reda i mira. Ko je lud, a ko normalan?