Diznilend

-->

Diznilend

Miki Maus je gej, Mini mu je samo paravan.

Paja Patak je pošten čovek i zato mu ništa ne ide od ruke. Smešan je.

Šilja je neshvaćen. Smešniji je od Paje Patka.

Proka Pronalazač je na Teslinoj talasnoj dužini, a Baja Patak na JP Morganovoj.

Sedmorica patuljaka su komunisti.

Sve princeze čekaju princa na belom konju. Beli konj je konj A klase.

Mala Sirena je emigrirala u suvlje krajeve i udala se zbog papira.

Petar Pan je ponavljač.

Alisa je probala da snima porniće, ali joj dop nije dao da ostane budna.

Pepeljuga je pratila visoku modu i svi problemi su nestali.

Lepotica se zaljubila u Zver zato što je bogat, a ne zato što ima divnu dušu.

Englezi su silovali Pokahontas.

Vini Pu?

Volt Dizni se skinuo s kokaina, postao svestan sveta oko sebe i naredio da ga zamrznu. Živeo je dugo i srećno do kraja života.

Kafanski ljudi

-->

Kafanski ljudi

Kada prvi put zakoračite u kafanu, prvi put zakoračite u svet odraslih. I dok posmatrate sve te odrasle ljude, primećujete kako su drugačiji nego što ste do sada imali priliku da ih upoznate. Oni piju pivo, vi koka kolu. Međusobno se vređaju, a prema vama se ophode s poštovanjem. To vam ostaje jedno od najvećih otkrovenja u životu. Prvi put s ocem u kafani. Ili sa strikom, ujakom, dedom, prvim komšijom...

Kako godine prolaze, vi stasavate i vreme je da samostalno počnete odlaziti na to mitsko mesto. Sada ste vi ti koji piju pivo. Lično vi postajete deo sveta odraslih i... počinjete se razočaravati. Ne u kafanu, nego u grozne istine koje tamo saznajete. Ali nazad nema, a i nije sve tako strašno – to je samo svet odraslih. Neće proći mnogo i sledeće što ćete primetiti je da su te istine mnogo groznije izvan same kafane i tada vam ona postaje oaza mira i čistilište duše.

Posle određenog pivskog staža, a i stomaka, poželećete da naručite kafu i šveps. To je možda prelomni trenutak. Upravo ste shvatili da je kafana veća i od samog piva. Kada neko obrne turu, a vama konobarica (konobar) donese šveps, onaj što plaća će početi da vas kune što je bacio pare na to smeće, ali neka ga. On samo još ne zna.

Srela se tako dva stara prijatelja posle više od dvadeset godina. Ni sami ne znaju koliko su dana i noći zajedno proveli za, i ispod kafanskih stolova. Imaju toliko toga za ispričati i šta će, kako će, odu i sednu u prvu kafanu. Jedan prijatelj je u međuvremenu prestao da pije i naručuje kafu i kiselu vodu, a drugi ga u čuđenju gleda. Posle kratkog razmišljanja dolazi do zaključka: „A da, voziš. Pametno.“

Jednog dana, kada budete napustili ovaj svet, vašu smrtovnicu će prvo zalepiti na vrata (ili drvo ispred) vaše omiljene kafane. Od kolevke pa do groba...

A da li sa druge strane imaju kafane? Sigurno da je tako.

Smrt u doba krize

-->

Smrt u doba krize

Iako na vratima piše da je pauza za doručak uveliko počela, burek još nije stigao. Iza vrata nalazi se veliki radni sto i na njemu hrpa papira, predmeta, dosijea. Neki su na čekanju, zamrznuti, drugi su opet s naznakom hitno. Tu su i molbe, žalbe, dopisi. Papiri svih oblika, veličina. Neki požuteli, s ušima na krajevima, drugi, opet, sveže otkucani, ni krv kojom su potpisani se još nije skorila.

Morali biste biti viši od dva metra pa da vidite osobu koja sedi s druge strane stola. Osoba je, zašto da nije, ali ne biste je prepoznali. Sedi tako u svojoj drvenoj stolici, oguljenoj, tvrdoj. Crveni sjaj u očima je izbledeo ili su one jednostavno propale u duplje i povukle crvenilo u dubinu lobanje. Izoranog, neuredno izbrijanog lica, u crnoj košulji s crvenom leptir mašnom pogrbljeno sedi i gleda u kamin. Gleda u vatru u kaminu. Vatra je jedini izvor svetlosti u sobi, jer prozora nema. A i zašto bi, soba je u podrumu. Kako vatra poigra, tako se po uglovima prostorije ukažu paukove mreže. Velika Smrt je zatočena u četiri zida, duboko u zemlji. Rekli su joj da je to samo privremeno, da smanje troškove. Kažu, terenski rad je luksuz u doba krize. Neće ni kompjuter da joj kupe, pa bar da elekronski šalje presude. Kažu, konzervativni su, a i poskupela struja, intenet, windows, a i svake godine treba kupovati nove delove... Dobro je i ovako, Smrt napiše presudu, a Crno Dete ode i lično uruči onome kome je namenjena. Crno Dete radi za džabe, tačnije - na praksi je.

Smrt se ne seća kada je „privremeno“ započelo. Smrt se seća inkvizicije, komunizma, svetskih ratova, Vijetnama, Pol Pota... To su bila sretna vremena, ponekad se teši. Oči su joj tada svetlele tako moćno da su mogle brodove navoditi. Jednim zamahom kose padale su glave. Crni plašt se tada ponosno vijorio i ljudi su ga se plašili. Nije bilo bitno ko je čiji sin, ko je u kojoj stranci, ko koga poznaje. Glave su padale.

A danas? Čuj neoliberalni kapitalizam. Jaoooj. Moraš skinuti plašt, rekli su joj, hoće da nas tuže. Kažu, Betmen nosi takav plašt i studio ga je zaštitio kao brend. Čuj brend. Jaoooj. Danas mrtvi imaju veća prava od živih. To sve košta, ali Smrt nema ništa od toga. Čak joj i plata kasni. Evo, sada je januar, a pre neki dan joj je isplaćena druga polovina novembra. Novembra 2011. I kome da se žali? Đavolu? Svetom Petru?

Vrata se otvoriše i u kancelariju uđe Crno Dete noseći burek u ruci. Crno Dete, Afro-amerikanac patuljastog rasta. Crnac kepec. Jaoooj.

„A gde mi je jogurt?“ - upita ga Smrt.

Zastava

Zastava

Adil je dete malteško-egipatskog para. Arapski geni su preovladali, pa često nailazi na otvoreno neprihvatanje okoline. Živi i radi na Malti, u kuhinji hotela s četiri zvezdice. Sanja dan kada će se vratiti u svoj Egipat. Arapski geni su preovladali.

Egipatska zastava ima tri boje, a Egipat burnu istoriju tokom koje se borio za svoju reku, svoje more, svoj prolaz, svoje zlato, naftu, gas. Za svoju pustinju. 

 

Prva boja je crvena i simbolizuje krv.

Adil krvari svakog dana. Glavni kuvar mu je jasno stavio do znanja da ne voli Arape. Stavio mu je do znanja da, dok je on glavni kuvar, niko u kuhinji ne voli Arape. Adil mu je odlučno odgovorio da ga to ne zanima. On samo želi da obavi svoj posao na najbolji način, a zatim da presvuče kuvarsku uniformu i nastavi svojim putem.

Glavni kuvar se zainteresovao za pica recept jednog najobičnijeg Arapina. Ovaj se pozvao na kulinarsku etiku i zadržao tajni recept za sebe. Veliki majstori ne otkrivaju svoje tajne. Glavni kuvar ga je zatvorio među četiri zida, u hladnu kuhinju, da secka povrće. Odsecite ptici krila i pustite je da leti.

Adil krvari svakoga dana, krv mu natapa dušu.

Druga boja je bela i simbolizuje mir.

Adil pali lulu i pušta je u krug. Hašiš je njegov mir. Deli ga sa crnim, žutim i belim.

Treća boja je crna i simbolizuje smrt.

U hotelu s četiri zvezdice odseo je jedan Egipćanin s porodicom. Živi u Švajcarskoj, a žena mu je Nemica. Lepo mu je tamo, dobro zarađuje, letuje na Malti. Deca su mu Švajcarci. Nema nikakvu želju da se vrati u domovinu. Ipak, želi da tamo bude sahranjen. Zašto? - pita se Adil.

Dosta je smrti bilo u Egiptu. Egipćani će početi da žive, a Adil će biti tamo. Nil teče njegovim venama. Sanja dan kada će se vratiti u svoj Egipat. Sanja dan kada će njegovi sunarodnici stati iznad sitnica koje ih dele. Adil će nastaviti da sanja...

Basna

-->

Basna

Mačka ima devet života. Pa da počnemo.

Prvi život

Novembar mesec. Prepliću se blato na zemlji i oblaci prepuni kiše na nebu. U svom oboru, svinja jede pomije od ranog jutra. Posle obilnog doručka, ušuškava se u govna i odmara od napornog obroka. Ima 170 kilograma, i raste. Taman kada ju je obuzeo govnjavi san, na bedemu obora pojavila se mačka.

• E, svinjo. Svinjo, grok, grok – oglasi se mačka. Svinjo, e. E, bre, svinjo – nastavi mačka da grebe po svinjinoj podsvesti. Najzad je probudi. Svinja tromo otvori okice i zagrokta.
• E, mačko, otkud ti? Kako si?
• Ja sam odlično, svinjo. Mnogo bolje nego što ćeš ti uskoro biti.
• I ja sam dobro. Evo baš sam se lepo najela, pa rekoh, malo da odmorim.
• Šta misliš, ti svinjo jedna, zašto tebe gazda tako lepo hrani? – upita je mačka.
• Moj gazda je dobar. On mene baš lepo hrani, zna da voli da jedem – odgovori svinja.
• E svinjo moja – reče mačka tajanstveno i nestade s bedema.

Prošlo tako nekoliko dana. Svinja se ugojila još deset kilograma.

• Svinjo, svinjo, budi se – opet će mačka.
• E zdravo mačko – reče svinja nakon što je progledala.
• Da li si ti, svinjo, ikada čula za 29. novembar?
• Naravno da sam čula – gotovo će uvređeno svinja. To je Dan Republike.
• E moja svinjo, ti samo za Tita i znaš. 29. nije Dan Republike, 29. je svinjokolja, ako me razumeš.
• Svinjo kolja – zamisli se svinja. Aaaaa, Kolja! Kolja će pevati svinjama?
• E svinjo moja. Koja si ti vreća masti i kostiju – razočarano će mačka i nestade.

Prođe tako opet nekoliko dana. Sada je već 28. Svinja nagurala skoro do 200 kilograma. Mačka se opet pojavi na bedemu svinjca.

• Zdravo mačko, otkud ti? - svinja će.
• Došla sam da se pozdravimo.
• Ideš negde?
• Ja nikuda. Ali sutra je 29.
• A da, Dan Republike.
• Svinjo, Tito je mrtav već više od treideset godina.
• Jel?
• Svinjo, sutra ideš pod nož. Razumeš? Gazda će te zaklati i pojesti.
• Mene? Gazda? Ma šta ti je mačko, nemoj da brineš. Mene gazda voli, stalno me hrani.
• E moja svinjo... Nemoj samo sutra da se iznenadiš. Odoh sada, zbogom – i mačka nestade.

Svanuo je 29. Sivo, kišovito vreme. Priziva smrt. Svinjokolja je otkazana. Gazda je imao saobračajnu nesreču. Auto je sasvim sprčen, maksimalna šteta. A gazda je, srećom, prošao samo s ogrebotinama. Ipak, dovoljno da provede dan u bolnici i otkaže klanje svinje. Vozio se jugom, išao da naoštri noževe i podleti mu mačka pod točkove.

Naravoučenije: Nikada ne gledaj u tuđi svinjac!

Drugi život

Ide mačka ulicom. Sita i srećna. Razmišlja o obroku koji je upravo smacila. Taman kada se zdravo najela spazi miša i ščepa ga. Dok joj se ručak vario u stomaku ona se igrala života i smrti s mišom. Prvo je bila život, a zatim i smrt i na kraju je progutala svoj dezert.

I sada, dok šeta ulicom, creva počinju da joj se talasaju. Mora da se olakša. Spazi jedno zgodno mesto, ispod neke jelke. Stvori se ona tako tamo, zauzme pozu i licem joj prostruja Trg oslobođenja. Ala je ovo dobro bilo, pomisli, a zatim se baci na zatrpavanje tragova. To je jače od nje. Mačka uvek zatrpa svoj izmet. Sve je to instikt, kućno vaspitanje, potreba. I dok se okretala da završi započeti posao ugleda psa. Pas je nemo jurio prema njoj ne uspevši ni da zalaje od neočekivane prilike. Samo je nešto mrmljao, upadajući sam sebi među noge. Mačka napravi par koraka, a zatim se okrene ka izmetu. Pas se sve bliže primicao. Mačka stade razmišljati. Nezatrpano govno, pas koji se približava. Pogleda u govno, pa pogleda u psa. Pogleda u govno, pa u psa. I na kraju proceni. Ako se brzo vrati i zatrpa govno imaće taman toliko vremena i da se popne uz jelku. Tamo će biti na sigurnom, a kasnije će već smisliti nešto. I tako se baci na realizaciju plana. Hitro počne nabacivati zemlju na izmet. Samo što nije gotovo i... I u tom trenutku pas je šepa i jednim trzajem otrgne od života...

Naravoučenije: Sranja se dešavaju!

Treći život

Vratila se mačka iz noćnog zezanja. Ogladnela od silnog provoda. Uđe ona u dvorište, priđe kokošinjcu i pokuca.

• Jutro koke, jel pevac tu? - upita.
• Nije, otišao je da kukuriče, zora će uskoro – odgovoriše koke.

Mačka se tada ušunja unutra i ščepa jednu kokošku. S lakoćom je raščerupa i u slast pojede.

Svidelo se mački, pa eto nje i sledećeg jutra. Jutro, koke, pevac, kukuriče, ščepa, pojede. Ponovi ona tako sve isto još par dana. Pevac, u međuvremenu, posumlja. Čini mu se kako iz dana u dan sve manje skače. Tada on objasni svojim kokama kako će sledeći put. Kada mačka pokuca, one će reći da je on već otišao, a zapravo će čekati sakriven iza vrata.

I tako je i bilo. Mačka uđe u kokošinjac, zeleti se na prvu koku i u tom času petao je zaskoči.

-Kukuriku – zapeva.

Kandžama joj se zarije u glavu i, uz mlataranje krila, počne da je kljuca po očima.

Naravoučenije: Zora će svanuti, s petlom ili bez njega!

Četvrti život

Kinezi su stigli u naš grad, kao što je to nekada činilo proleće. Otvorili su tako jednu od svojih čuvenih robnih kuća gde se može kupiti sve, od igle do lokomotive koja je, naravno, najskuplja i košta 999 dinara. U zgradi koju su Kinezi zakupili nekada se nalazila ribarnica i mačka je volela tu da svraća znajući da će uvek biti dobro počašćena.

Međutim, stvari se menjaju i stare ribarnice više nema. Mačka je, ipak, došla po svoje sledovanje. Samo, ovoga puta umesto starog ribara na ulazu je stojao mladi Kinez, kosog izraza lica. U ruci je držao parče ribe. „Vidi ga, Džeki Čen“, pomisli mačka i naivno priđe po svoju ribu.

Sledeće i poslednje čega se seća je lonac s ključalom vodom.

Naravoučenije: Proročanstvo Tarabića – Svetom će vladati žuta rasa!

(nastaviće se...)

Hodočasnik

-->

Hodočasnik

Santa Monika je sama ivica sveta. Tu Sunce konačno zalazi, da bi zatim ponovo izašlo u Japanu. Sunce je mrtvo, živelo Sunce! I tako, na doku Santa Monike svaki dan možete svedočiti spektaklu. Umiruće Sunce tone u Tihi okean, povlačeći za sobom čitavo nebo. Tone u dubine, ostavljajući zvezdani trag. Kroz nekoliko minuta već je na dnu, a okean ponovo postaje okean. Nad svetom američkom zemljom spustila se noć. 

 

I baš tu, gde Pacifik razdvaja zapad i istok, gde se Bukovski treznio, a Divac kasnih osamdesetih pomislio:”Jebote, gde sam ja došao”, u skladu žive ulični umetnici, beskućnici, turisti i srednja bela klasa. Moguće je. Ja sam pored tih ljudi proveo mesec dana.

Jedan od “tih” ljudi je i Meksikanac (recimo) Hulio, sitnih crnih očiju, jareće bradice i šeširom na glavi. Ulični slikar. Samo što umesto četkice koristi prste, umoči ih u neke tempere i onda na staklu crta okean, palme, delfine. Ja stvarno ne znam ko to kupuje. Da neka deca to prodaju, pa i hajde.

Kada sam mu rekao da sam iz Srbije, bio sam spreman da odmah i nastavim: bivša Jugoslavija, Istočna Evropa, Evropa. Za tim nije bilo potrebe.

A znači ti si Srbin, kao i Nikola Tesla – nadovezao se. Kao i Ajnštajnova žena, ona koju je pokrao. Kako se ono zvala...

Mileva Marić – oduševljeno sam mu pomogao.

U Americi ne očekujete da uopšte znaju ko je Tesla. Od onih što znaju, a što je krajnje normalno, većina otpadne na odgovor o njegovoj nacionalnosti. Ako je neko čuo za Milevu Marić, a pogotovo za njen odnos s proslavljenim naučnikom, taj onda još svašta zna.

A otkud Hulio baš u Santa Monici? Tu ga je put doveo i još uvek drži. A put je krivudav i dug.

Kao mladić radio je po kazinima Las Vegasa. Imao je mnogo lepih žena, obmanjivao se pićem i kokainom. Vozio je brza kola, pušio i jeo masnu hranu. Zabavljao se i s asistenkinjom čuvenog iluzioniste Dejvida Koperfilda. Sve je to show, sve je to Vegas. Posle Vegasa nastavljao je da divlja po svetu, pa je tako u jednom periodu živeo u zajednici s dve Holanđanke, u Parizu. Ah crna mladosti, što bi rekao jedan moj prijatelj.

Stalno je želeo više i više. Stideo se svog oca, meksičkog seljaka... Međutim, kada se zasitio poroka i materijalnih zadovoljstava ostala je velika rupa.

Tada je odlučio da potraži Isusa, izgubljenog negde u ovom haotičnom svetu.

“Odrekao sam se simetrije i kvantiteta, zarad harmonije i kvaliteta” - priča on, dinamično, a opet nekako smireno.

Tada, u tridesetim godinama života, otkrio je svoj umetnički talenat (to on samo tako tvrdi, video sam svojim očima) i od njega počeo zarađivati za najosnovnije životne potrebe. (Verovatno ljudi kupe tu njegovu sliku kada krene da im priča o Isusu, ali ja sam svojih deset dolara dao za paklicu marlbora) Živeo je u Turskoj, Grčkoj, Italiji, Tajlandu, a poslednjih sedamnaest godina je u Santa Monici. Otkako je postao hodočasnik ne upražnjava seks i zdravo se hrani. Traga za novim iskustvima. Uživa u nematerijalnom svetu, izučava istoriju, filozofiju i piše poeziju. (Srećom, nije mi čitao svoje pesme)

Tvrdi da je pronašao svoj mir, a ja mu verujem, slušajući ga. I ono što sam naučio - ma koliko bili netalentovani za crtanje prstima, nikada ne skrećite s puta kada ga jednom, konačno, pronađete.

ilustracija: Ljiljana Đerić

Akvarijum

-->

Akvarijum

-->

Gledanje u akvarijum pun ribica zna da opusti čoveka. Još kada je u njemu lepo nameštena dekoracija, neke biljčice, kamenje, potopljeni brodovi, zamkovi. A gupike, zebrice, oskari plivaju pa dodju do kraja, pa poljube vrata, pa nazad. A čistači se motaju po dnu, pa uz staklo, pa malo jedu govna. To tako zna lepo opustiti čoveka. To saznanje da, za promenu, neko drugi jede govna. 

 

A šta ribice vide kada gledaju iz akvarijuma? Somove kako se koprcaju na suvom? Kako očajnički gutaju vazduh? Vide gomile zakržljalih peraja, repova i krljušti. Vide svoje pretke koji su davno napustili akvarijum i sada više ne znaju šta da rade sa sobom. Izgledaju kao da bi se najradije vratili nazad i zaboravili sve one naporne godine evolucije, revolucije i lošeg humora. Problem je što niko neće da prizna grešku. Nikog nema da kaže:”Bili, videli, `ajmo nazad da plivamo malo.” Ili kada bi se pojavio neko pa da predloži:”A da probamo da letimo za promenu. Plivali smo, hodali smo, koliko letenje može biti teško?”

Mada, teško da akvarijumske ribice mogu baš tako da posmatraju. Pamćenje ih služi svega nekoliko sekundi. To je dovoljno da naprave krug, ugledaju vas i pomisle:”Vidi ovog soma”, pa naprave krug, ugledaju vas i pomisle:”Vidi ovog soma”... 

ilustracija: Ljiljana Đerić 

Božićna

-->

Božićna

Koliko je Božić velik praznik otkrijemo tek kada ga ne provedemo s najbližim ljudima. Tako naučimo da budemo zahvalni. A ako nam je život sakrio nekog dragog, na Božić ga možemo bar na kratko pronaći. Možemo ga dodirnuti, a zatim čvrsto zagrliti.

Čarolija. Svevremenska, ne holivudska. Za holivudsku su potrebne 3D naočare. Pogledamo 3D film i oduševimo se. Kao da zaboravimo da je sve izvan luksuznog 3D bioskopa, 3D! I u to spadaju samo dimenzije fizičkog univerzuma, koji izgleda kao Džej naspram univerzuma mašte! Vlastitog, ne Džejmsa Kamerona. I nisu nam potrebne naočare, osim ako ne vidimo dobro ili ako je sunce jako ili ako pomislimo da nam dobro stoje.

Srećan Božić svim Pravoslavnim vernicima koji ga slave po „starom“ kalendaru (mi nigde ne žurimo), a posebno pravoslavnoj braći Eritrejcima! I što bi rekao Bob Marli, Africa Unite! Neša Grba bi, pak, rekao:“Pravoslaaaaavlje dolazi s juga, Pravoslaaaavlje ispunjava želje!“

Komičar

-->

Komičar

Koliko dugo ću još morati da pravim budalu od sebe? Pita se komičar.

Kada god me vide na ulici smeju mi se, niko da pita za zdravlje. Kao da očekuju da udarim glavom u saobraćajni znak ili se userem u gaće. Kako sam to dopustio? I od kada to traje? Valjda od jednog jutra. Samo sam se probudio. Dan kao i svaki drugi, verovatno sam se tako osećao. Za divno čudo, kada sam ustajao iz kreveta NISAM ugazio u govno i NISAM udario glavom od luster. Samo moja ogromna spavaća soba s balkonom. Pogled na šta platim. Moj ogromni krevet i ja. Krevet deluje prazno. A da, devojka je otišla u zoru. Zvao sam vozača da je vrati nazad u izlog. Verovatno sam tada, nekada, to prvi put osetio. Zmijsku kožu. Kao flaša piva u kojoj više nema ni jedna preostala kap. Ispijena do dna. Do DNA!

Ponekad, jave mi se neke slike. Kao ja u prošlom životu ili, možda čak pre, kao neki stranac. Propovednik. S mikrofonom u ruci. U sali mrak, a svetlo pozornice kao strančeva senka. On priča, a publika se iskreno smeje i aplaudira. Slušaju ga. Sve što kaže istina je. Istina koja ima smisla, a i smešno je. Istina je smešna. Treba joj se smejati.

Koliko dugo ću još morati da pravim budalu od sebe?

Argentinac

-->

Argentinac

Svi moteli po Americi liče jedan na drugi. Prizemlje, jedan sprat, parking. I u njima raznog sveta, zbog pristupačnosti, ne komfora. Takav je i motel u Santa Monici.

Moja dva saputnika i ja proveli smo u njemu mesec dana. Te 2009. u finalu US opena sastali su se Federer i Del Potro. U pauzi između setova izašao sam iz sobe da se malo protegnem i pripalim cigaretu, zbog strogih pavila uživanja duvanskog dima u zatvorenim prostorima. Preko puta naše sobe koja je bila na spratu, dole, uz ivicu parkinga, stojao je lik u dresu Argentine. I on je pušio ispred svoje sobe. Drugar i ja smo mu doviknuli Del Potro, koji je u tom trenutku vodio u setovima. On je uzvratio Del Potro i pozvao nas kod njega.

Sledećeg trenutka nas dvojica smo bili u sobi nekog stranca u fudbalskom dresu Argentine, duge, crne kovrdžave kose. Ponudio nas je pićem. Votka i energetsko piće pomešani zajedno u konzervi od 0.75 litre. Zabrinuo bih se da se toga nisu setili i prodavali.

Meč je odmicao, bio je to dobar meč. Iskreno smo navijali za Del Potra. Mi, jer je bio autsajder, a on jer je bio iz njegove zemlje. I pobedio je, kakvo je to iznenađenje bilo.

Posle meča otišli smo u našu sobu i prešli na pivo.

Lik u dresu Argentine zvao se Kristijan. Upravo je bio pušten iz zatvora i od države je dobio par nedjelja besplatnog smeštaja u jeftinom motelu i nekoliko kupona za jeftinu hranu u „7-eleven“ lancu. Američki državljanin, rođen u Los Anđelesu, odrastao je u Buenos Airesu, kod majke. Sa dvadesetak godina se vratio u Ameriku i od tada vreme provodi lutajući po američkim gradovima, živeći u jeftinim motelima, na ulici i po zatvorskim ćelijama. Život provodi ugrožavajući javni red i mir, od socijalne pomoći. O ocu malo šta zna, ali ga ta tema nešto i ne dotiče. Majka mu je dobrodržeća šezdesetogodišnja dama, silikonskih grudi i s dećkom, osamdesetogodišnjim milionerom. Međutim, on je svoj put izabrao. Neprilagođen, živi dan za danom. Poseduje jedan bicikl, koji je verovatno ukrao, jedan ranac sa nekoliko krpica, a ima i mačku. Mačka živi u korpi od bicikla. Iako je beskućnik, veoma je uredan.

Sledećeg dana nam je pokucao na vrata od sobe i doneo picu, koju je zamenio za kupon. Mi smo izneli pivo. Poštena razmena. Misli da je čuo za Srbiju, ali za Jugoslaviju jeste sigurno. Kada smo mu objasnili raspad te velike zemlje, odmah se opredilio za srpsku stranu. Kako je glupavo birati između dve zaraćene strane, podjednako glupavo kao i sam rat. Bilo kako bilo, na internetu smo gledali trojku Saše Đorđevića u poslednjim trenucima meča protiv Hrvatske na Evropskom prventsvu u Barseloni 1997. godine. Bio je oduševljen. On je nama pustio golove Maradone protiv Engleske, sa Svetskog prvnestva 1986. Znali smo za te golove, ali nije bilo loše podsetiti ih se. Božija ruka i driblanje čitavog tima Engleske. Kad smo bili kod Maradone, pustili smo mu scenu iz Kusturičinog filma, kada Manu Čao peva „Život je tombola“, a Maradona plače. Dirnula ga je. Zatim smo mu pustili i „Božija ruka“ u izvođenju samog Dijega, iz pomenutog filma, a on je nama pustio originalnu verziju koju peva El Potro Rodrigo, neverovatno popularni argentinski pevač, tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći.

„Stalno je bio drogiran. Kokain“ - objasnio nam je Kristijan. „I to stalno, ali ga je narod mnogo voleo. Ja sam ga video dan pre nego što je poginuo. Bilo je to u Majamiju. Sutradan sam čuo da je nastradao, nisam mogao da poverujem.“ Zatim smo mu ustupili laptop i on je, posle dužeg vremena, poslao eletronsko pismo majci, kao i jednoj medicinskoj sestri koja je brinula o njemu dok je boravio u centru za odvikavanje od bolesti zavisnosti. Bile su mu to dve veoma drage osobe, s kojima gotovo da i nije imao kontakta, a koje su bile u dalekoj Argentini. Tog dana bio je veoma srećan. Stalno nas je grlio, zahvaljivao nam se na muzici, na mogućnosti da pošalje poruke, na pivu, čak i zato što smo s njim navijali za Del Potra. Malo je i plakao. Čaroban spoj emocija i neuračunljivosti. Onda je nestao bez reči.

Vratio se predveče i s njim je došao mali, prašnjavi, brkati Meksikanac. Delovao je kao neki fizički radnik. Kada smo ih pozvali u sobu, Meksikanac je, na našu radost, odbio da sedne na krevet i odabrao pod. Izvadili smo pet piva i podelili ih. Brka je izvadio maramicu iz džepa i obrisao limenku, a zatim otpio gutljaj. Potom je izvadio kesicu s gandžom i smotao džoint. Uzeo je dim i pustio ga u krug. Pušili smo marihuanu i ćutali. Kada smo završili džoint, Meksikanac mi je šapnuo na uvo da mora da ide, a zatim se izgubio.

„I, kakva vam je trava?“ - pitao nas je Kristijan.

„Sjajna“ - iskreno smo mu odgovorili.

„To sam vam se zahvalio za današnji dan. Znao sam da duvate, čim slušate Manu Čao.“

Sutradan, došla mu je devojka, poreklom iz Gvatemale. Ceo dan je bio s njom. Samo bi povremeno izlazio iz sobe da pripali. „Imam dar, mogu dugo da jebem, a da ne svršim“ - hvalio se.

Kristijan je bio osećajan i zanimljiv čovek. Veoma šarmantan, harizmatičan i duhovit. Doduše lud, ali ko je taj da odredi ko je lud a ko normalan. Psihijatar? Bio je samodestruktivan. Čim bi malo popio postajao je nepodnošljiv. Jednog dana se tako napio ranije nego inače i postao veoma bučan. Išao je po motelu i derao se. Vlasnik motela je dolazio kod nas i govorio nam da ga smirimo ili će zvati policiju. Argentinac nije mario za naše sugestije da se smiri. Bilo ga je briga i da se opet vrati u zatvor. „Mesi, Mesi, Mesi!“ - drao se. Na kraju, uspeo je da nas iznervira i iako mu ništa nismo rekli, osetio je da je previše. Iz poštovanja, seo je na bicikl i, bez pozdrava, zauvek otišao iz naših života.

Don Kihot koji na biciklu juriša na američki san. Odbacio je sistem i potpisao sebi presudu. Svestan toga, nikada neće priznati poraz, nastavljajući da ugrožava ustavni poredak remećenjem javnog reda i mira. Ko je lud, a ko normalan?