ADMINISTRATOR - Požar

Požar

Troruki – uzeo, overio, vratio. Sledeći šalter i opet red. Pa na tom šalteru je stalno red. Provlačiš se kroz njega. Ljudi te zbunjeno gledaju. Neki i uplašeno. Prolaziš pored Katarine i čvrsto je stiskaš za zadnicu. Namiguje ti. Nastavljaš dalje. Put ti preprečava visoki plavi momak u kariranoj košulji s otkopčanim prvim dugmetom. Nešto ti je čudno u vezi s njim. Čupa obrve! Treseš ga o zemlju. Ideš dalje, koliki red...Probijaš se skroz do šaltera.

– Dalje – reče suva, nosata radnica šaltera. Iz mladeža na levom obrazu možeš da nabrojiš tri dlake. Uzdišeš i otimaš joj dopola izgorelu cigaretu iz usta.

– Dalje! – nastavi, paleći novu cigaretu.

Krećeš pravo ka svojoj Kancelariji. Udaraš vrata nogom u želji da ih razvališ. U tom trenutku se vrata otvaraju i nogom udaraš u stomak, i malo niže, svog nesuđenog vratara. Otvorio ti je vrata pakla. Ili raja, zavisi u šta veruješ.

Prolaziš kroz hodnik i ulaziš u pogon. Prilaziš svom radnom mestu za trakom. Niko nije primetio tvoj dolazak. Verovatno ni prethodni nedolazak, osim četvorice kontrolora i dvojice kontrolora kontrolora. Oni trenutno, na drugom kraju trake, doslovno imaju pune ruke posla. Ipak traka ne sme stati. Svi loše overeni formulari će tek doći na uvid, kada se smena završi.

POŠTENJE, ČAST, POTPIS, slogan administratora i svih slobodnih ljudi. Dok je god istinskih vrednosti i iskrenih ljudi da ih slede nema povoda za brigu. Te misli te drže i navode još od Niže birokratske škole, dakle, još od detinjstva. Potpis je mnogo veći od reči, jer je potvrđuje. Potpis je krajnja, nedvosmislena potvrda onoga što jesmo i želimo. Pod potpisom, svi smo jednaki. Naravno, ukoliko ga niko ne falsifikuje ili bude primoran. Iza potpisa stoji osoba koja garantuje za njega, ali šta se desi ako se potpisani komad papira nekada zaturi, zgužva ili zapali? Ključ je u tome da potpis vredi isto onoliko koliko i onaj koji ga piše, a to može značiti apsolutno baš ništa.

Osvrćeš se oko sebe. Gledaš u kolege. Živo te zanima ko su zapravo ti ljudi koji su privilegovani da rade nešto tako odgovorno i čestito.

Visoki, suvi, uredno potšišanih brkova i upalih obraza, škraba  svoj potpis i razmišlja o pauzi i čaši brlje koju će popiti. Debeli, proćelavi prepušten je sumnjama da ga žena vara, a vara ga jer ju je zapostavio trošeći vreme s drugim ženama. Što mu sumnje rastu, tako mu se svaki naredni potpis sve više razlikuje od prethodnog. S druge, njegove, strane trake stoji novi administrator, mlad i ambiciozan, preterano se grčeći i zamarajući kako bi se što bolje dokazao. Podsetio te je na tebe od pre desetak godina. Podsetio te je na lakovernog jadnika. Pored malog zelenog, nalazi se matori sivi, sede kose i bez ijedne crte karaktera na licu. Isceđen, sažvakan i ispljunut. Podsetio te je na tebe za desetak godina.

Da li ima u tim ljudima, ljudima u koje si se kleo, časti i poštenja ili bar zdravog razuma i da li onda njihov potpis išta znači? Ili si se malo prešao, loše procenio situaciju, vlastiti život i sve one istine koje si udisao, ne plašeći se zagađenog vazduha?

…

 Konačno si poludeo Aleks! Mislim, ko je lud, a ko normalan? Da li može normalan da poludi ili da se ludak unormali? Uglavnom, uspelo ti je i niko nema prava da ti sudi zbog toga. Možda si se samo opametio? Bravo, momče! Hajde sada, pomeri se sa tog mesta. Utisnuli su ti se tabani u pod. Koliko dugo si stajao tu, pored te trake? Koliko je to vremena? Mnogo, čoveče, baš mnogo. Znam, znam. Sporo je prolazilo, a brzo prošlo. Nego, hajde, uzmi taj pečat iz džepa i tresni ga od zid! Odlično, vidi kako se raspao. Imaš jaku ruku. Možda si ga jednostavno trebao samlesti u šaci, ali ovako si skrenuo pažnju. Ljudi vole dramu.

...

Lift je konačno stigao dole i ti izlaziš. Nisi uspeo da se smiriš i sada te niko ne može više zaustaviti. Kad smo kod toga prati te onaj novi klinac što potpisuje formulare. Onaj što hoće da se dokaže, kao ti nekada, pa da ga za deset godina prebace na pečate, pa da jednog dana postane kontolor grešaka. Ti to više ne želiš? Samo proveravam, Aleks, malo se i šalim. Pre je on stigao stepenicama nego li ti liftom pa se sakrio u mrak da te sačeka, pa je zapalio cigaretu, pa je malo čačkao nos i oduševljavao se stvarima koje je tamo pronalazio, pa si ti stigao. Izbroj do tri i iz sve snage po bradi, onako iz okreta. Jedan... Dva... Tri! Opa, spavanje! A sada, pravo u Arhivu. Brzo!

…

Ispred ulaznih vrata u Arhivu ne nalazi se ništa. Nema ni šaltera, ni čuvara, nije ni zaključano. Samo najobičnija vrata narandžaste boje. Prilaziš im, grubo ih otvaraš i lavina papira se sručava na tebe. Baca te na zemlju dalje te zatrpavajući, ne da ti da ustaneš. Našao si se u formularima do guše. Odgovaraš na poniženje tako što se silovito pridižeš, dok se obrasci slivaju sa tebe. Izranjaš iz potvrđivanja, upućivanja, usmeravanja, dozvoljavanja i počinješ da se smeješ. Nisi se smejao godinama, pa ti se nakupilo. Smeješ se glasno i iritirajuće. Toliko iritirajuće, da je možda i bolje što se tako dugo nisi smejao. Sve ti je smešno. Šutiraš papir oko sebe. Smeješ. Vrtiš se u krug sa podignutim rukama. Igraš, igraš od sreće! Iskreno uživaš u svemu tome. Zavlačiš ruku u džep, pa u drugi, pa opipavaš zadnje. Nema tvog srećnog upaljača! Nikada ga pre nisi izgubio! Proveravaš opet sve džepove i opet ga nema. Uspevaš da izbunariš nešto drugo. Upaljač, ali ne tvoj srećni. Ko zna kome, kada i gde si pokupio ovaj. Smješ se. Smeješ se sve glasnije i zadovoljnije. Kako je samo dobro! Pališ upaljač i bacaš ga na hrpu papira. Vatra odmah zahvata hiljade života, otetih i bačenih u tamo neki podrum. Toliko vrede. Hiljade potvrda o tome.

A zatim vatra počinje da se širi. Srećan si, Aleks! Oči ti se cede od smeha! Smejš se glasno i iskreno. Kažu da smeh produžava život. Sve ti toplo oko srca, doživeo si srčani udar. Opet padaš na zemlju, na lice s urezanim osmehom. Umro si od smeha, Aleks. Da li postoji srećniji način da se umre? Vatra se brzo širi. “Srećni ljudi umiru poslednji”, bila ti je poslednja misao. Čuo si to negde, nekada, i evo ga sada opet u sudnjem času. Kletva je razbijena. Nikome nećeš nedostajati, dragi prijatelju…

Vatra je sada zahvatila čitavu prostoriju. Papir baš brzo gori. Ničim izazvana katastrofa...

(nastaviće se...)

ADMINISTRATOR - Šetnja

Šetnja

Transport se bez gledanja kotrlja kroz grad i ti osećaš poglede. Okrećeš glavu i uzvraćaš istom merom. Možeš da primetiš dve male glave kako vire iz majčinog krila. Kao ptići iz gnezda. Identične su. Gledaju u tebe ispitivački. Pitanje su postavili još dok ti nisi ni slušao, a sada čekaju odgovor. Neprijatno ti je da neko blene u tebe, makar to bile i dve bebe. Jedna je devojčica, sudeći po roze mašni obmotanoj oko čela. Tako su mali, a tako ozbiljni. Zašto, Aleks? Čini se da su te do sada već pošteno prostudirali. Kada bi hteli, kao da bi ti otklonili sve dileme. Da li su to pogledi optuživanja, sažaljenja ili saosećanja? Ili možda pogledi nade i krajnjeg oslobođenja? Četiri sitne, pametne okice. Naduvani obraščići i napućene usnice. Šta će se desiti sa njima? Kakva im je budućnost? Hoće li raditi u administraciji i brati plodove naprednog ljudskog društva? Hoće li se vucarati po ulicama, živeći pacovskim životom? A možda će jednog dana postati vladari i živeti dugo i srećno do kraja civilizacije? Kako god, i dalje te nemo posmatraju, pa okrećeš glavu u stranu.

Na sledećoj stanici izlaziš. Mehanički se upućuješ ka toaletu od svog doma, prolazeći između betonskih planina. Veče se spustilo, magla se podigla. Kao da svojim raspoloženjem utičeš na vreme, uglavnom je tmurno. Izbijas na pravac koji te vodi do stana. Ispred zgrade uočavaš gužvu. Rotaciona svetla terenskih transportera te gađaju u zenice. Prekrčili su put. Sa strane se gužva masa ljudi, a na ulazu stoje nekoliko Administratora u zelenim uniformama. Gurajući se kroz masu, produžavaš ka ulazu.

– ‘Alo, glavonja, gde si pošao – ljubazno upita jedan od administratora.

– Živim ovde, pa sam hteo da proverim šta se dešava – odgovaraš.

– Živim ovde, živim ovde – nastavi administrator, rugajući ti se. Primećuješ da mu velika zelena slina viri iz nosa, pa skrećeš pogled.

– Pa šta ako živiš ovde. Akcija je u toku, idi tamo utopi se u masu i čekaj dok ti se ne kaže drugačije.

– A šta se ovde desilo? –  pitaš.

– Radoznao neki mladić. Dosadan, ali radoznao. Pacovi su počeli da propadaju kroz plafone, eto šta se desilo. A sad se gubi, ako biste bili ljubazni.

– Hva...

-       Marš!

I ti odlaziš, s mokrim zvukom u ušima. To se slina zalepila za beton.

...

Kada si poslednji put prošetao po svom kraju? Prošetaj malo, upoznaj bolje komšiluk. Sramota je da ne poznaješ nikog od komšija. Guraš se kroz maglu. Oko tebe su džinovski obrisi. Povremeno čuješ kašljanje, koje dopire sa svih strana. Kada si se ti poslednji put zakašljao? Prosto nisi stizao u poslednje vreme. U kakvom su stanju tvoja pluća sada? Verovatno u istom, kao i kada si kašljao svakodnevno, kao poslednja budala.

Crv je rođen! Da li si budala? Kako neko može da veruje parčetu papira? Kako neko može da gleda druge ljude dok jedu, spavaju, kuvaju, vrše nuždu? I šta je tu zanimljivo? Sve je izopačeno. Nema velike zavere, samo jeftina istina. Kako neko može da pije i bludniči, a drugi da stoji u redu zarad istog. Da stoji u dugom, beskonačnom redu koji se stalno produžava, uvija, izvija kao neka zmija otrovnica. Živi lanac, a dovoljno je samo jedna karika da popusti.

Osećaš se izgubljeno Aleks. Zalutao si, a tek što si zamakao iza zgrade u kojoj živiš čitavog svog polu-svesnog života. Odjednom ti pada otreznujuća misao na pamet. Ne pripadaš ovde! Ti si stranac, Aleks. Stranac u sopstvenom postojanju.  Kako si se samo upecao. Zagrizao si udicu i izvučen si na suvo. Dok se boriš za vazduh, život ti je već prošao pred očima. Nema uspomena, nema sećanja. Praznina. Potpisuješ to i udaraš pečat.

Izlaziš iz stambenih blokova, koji vire iz gustine noći. Izbijaš na široki bulevar. Nastavljaš svoju večernju šetnju. Prija ti da koračaš. Nigde nisi čuo da je koračanje privilegija, ali zato jesi da javni transport jeste. Ulica je pusta. Vreme je za spavanje. Saobraćaj je utihnuo. 

Ruke su ti duboko u džepovima kaputa. Hladno je. Odavno si već skrenuo. S bulevara, konkretno. Pratiš sopstvene korake, a oni te vode u Bunker. Koga očekuješ tamo da sretneš? Nju, njega, bilo koga... Sebe? I opet prolaziš pored centra za Edukaciju, za Vaspitavanje, za ovo, za ono. Sada  znaš. Vrlo dobro znaš šta se ovde dogodilo. Oduvek si znao. Samo si se pravio glupav, zaboravan i lak. Ti to nisi Aleks. Ti si pokraden. Ukrali su ti dušu. Iščupali je iz srca. Ukrali su ti svest, usadili novu. Ko to? Je l' su to oni što te gledaju dok spavaš, želeći ti laku noć.

Stižeš do Bunkera i prolaziš pored njega. Kragna od kaputa ti je podignuta, glava sagnuta. Predugo si napolju. Šetaš po kraju. U susret ti ide grupica raspevanih ljudi. Gegaju se uskom ulicom. Prolaze pored tebe. Nastavljaš dalje. Trudiš se da se izgubiš u isprepletanom nizu uličica. Ionako ne znaš gde bi. Premoren si. Magla počinje da se povlači. Gledaš oko sebe. Redovi pravilno naslaganih ulaza. Ulaza u podzemlje. Zašto bi neko ikada i živeo tu? Ali, da.. Prepune su ljudi. Zašto li bi se sakrivali? Možda samo žele da ih drugi ostave na miru... Gledaš u nebo. Tako je mračno crveno. Između njega i tebe nema ničega. Ispruži ruku i dodirni ga.

– Zašto stalno ćutiš!? – vrišteći ga pitaš. – Koga skrivaš?!

Šta se krije iza crvenog neba? Moćna munja para noćnu tminu, a zatim se začu snažna grmljevina.

Konačno, isceđen se rušiš na pločnik.  Često nešto padaš u poslednje vreme…

...

Bude te hiljade koraka. Buka i noge što gaze oko tebe, izbegavajući te. Hitro se pridižeš. Ulica je ispunjena ljudima. Prolaze, razgovaraju, smeju se. Gledaju svoja posla, niko ne obraća pažnju na tebe. Osećaš se kao duh dok reke ljudi teku na sve strane obrazujući deltu. Pridružuješ im se. Tik uz same ulaze montirane su tezge. Na njima je poslagano raznoliko voće i povrće. Nije valjda da to jedu? Pa to raste u otrovnoj zemlji, nikako ne može biti zdravo. Ipak, ljudi se guraju oko tezgi. U rukama drže viljuške, knjige, male tranzistore, kese s duvanom, ogledala, staru garderobu... Neki mašu i sa fomularima za razmenu radnih poena za robu. Crno tržište, moj Aleks. Guraju se oko tezgi, razmenjujući robu za robu. Nema reda, ljudi prilaze sa svih raspoloživih strana. I nije samo voće i povrće izloženo. Tu je i med, domaći hleb, patike, alkohol, video kasete... Provlačiš se kroz masu, ideš dalje. Koliko samo ljudi, a nije red. Je l' da, Aleks?

Koliko sveta, a niko nema prava. I smeju se. Pažnju ti odvlači dečak raščešljane masne kose kako se provlači između nogu odraslih, sve do tezge. Zatim, nejakom, ali spretnom ručicom sklanja jabuku sa tezge, da bi opet nestao u šumi nogu.

Da li dečak raščešljane kose oseća krivicu?

Ti je osećaš. Kao jutro posle pijane noći. Osećaš grižu savest! Praznina te guta, prožima te jeza. Jako ti je žao i krivo zbog svega što si uradio, a ni ne sećaš se. Osećaš stid, a odmah zatim i kajanje. Tvoj život je progutala crna rupa, ne znaš šta se sve izdešavalo, ali znaš da si ti kriv za to!

(nastaviće se...)

ADMINISTRATOR - Soba 42

Soba 42

Opet si za šankom u Bunkeru. Mračno je, sviđa ti se tako. Uz to, sviđa ti se i ukus piva! Sjajno, bravo za otkriće! Uvek nešto dovučeš s posla da imaš za razmenu, kao što je pakovanje praznog papira. Kada doneseš kutiju spajalica dobiješ malo pivo.

Što je najbitnije, ne treba ti nikakva dozvola, potvrda, overa. Činjenica je da ti je bez svega toga lakše. Lakše se diše, što i nije istina s obzirom da su ti pluća većim delom pošteno razjebana. Evolucija i teški metali čini svoje. Samo što ti škrge ne izrastu.

I opet ti se neko prišunjao s leđa i započeo razgovor, na tvoje opšte iznenađenje. Trebao bi se već navići na to. Samo, ovog puta je drugačije.  

–  Zdravo Aleks – čuješ obraćanje. Čuješ obraćanje najlepšom pesmom ikada otpevanom. I dok ti se usta razvlače u osmeh, a kapci lagano spuštaju osećajem blaženstva, okrećeš glavu. Tek sada, konačno sada, vidiš koliko je lepa. Duga plava kosa, krupne plave oči, napućene usne, tona šminke, oskudna haljina u simbiozi s bujnim poprsjem... Tačno si zaboravio na to koliko si zaljubljen. Zaboravio si kako je sve počelo. Zaboravio si na nju, iako je sada prvi put vidiš u životu.

– Ne možemo ovde pričati. Sutra posle posla siđi dole na portirnicu. Daj Trorukom ovaj formular. Čekaću te.

Daje ti papir u ruku. Nežno ga uzimaš, dodiriujući njene bucmaste prste. Ona odlazi, ti naručuješ još jedno pivo. Barmen ti prilazi sa „hoćeš li ti to imati da platiš“ pogledom i, uz tresak, ti spušta flašu na šank. Malu flašu ovog puta plaćaš u spajalicama. Pobedonosno otpijaš gutljaj. Eto, znao si da ćeš je ponovo videti. Sav si se ukrutio od sreće.

...

I evo te stojiš na ulazu Glavnog štaba. Kao i obično, nema reda. Ispred tebe je beskonačno prostran hol i u daljini šalter. Znaš da je troruki u pripravnosti. Krećeš na dugo putovanje duboko udahnuvši. Podižeš desnu nogu, provlačiš je kroz vazduh, pa spustaš na pod. Pa onda i levu. I tako, desna, leva. Hodaš. To je najbitnije u vezi hodanja, pomeranje nogu, podizanje i spuštanje. Bitan faktor je i tlo. Kao što kažu, čvrsto tlo po nogama. Kada je čvrsto, onda je najbolje, mada se može hodati i po mlohavom tlu. Po vodi se ne može hodati, postoje samo priče o tome. Ali zato se u vodi može plivati. To je već teže po tlu. I evo te ispred šaltera. Trudiš se da budeš sabran. Nikada ranije nisi pružio Trorukom formulare, a da to nisu bili dolazni formulari za posao. Ne znaš ni kakav je to formular, šta se njime dobija ili gubi, ni da li je pravi. Ali, sa sigurnošću znaš da moraš probati. Formular ti je u ruci. Nijednog trenutka nisi popuštao stisak. Znoj je natopio papir. Džep nije ni dolazio u obzir. I pružaš ga... Troruki ga prihvata jednom rukom, drugom potpisuje, trećom udara pečat, prvom ti vraća tvoju kopiju.

– Vrata desno – reče.

Uzimaš kopiju i sa ogromnim olakšanjem krećeš ka vratima.

– Vrata desno – začuje se opet Troruki, grubljim tonom.

Aleks, ovaj se obraća tebi. Upućuješ mu zbunjeni pogled i primećuješ tri ruke kako upiru na desno. Skrećeš pogled u preporučenom smeru i gledaš u daljinu. Sva belina zidova, poda i plafona te još više zbunjuju. Kad ono, stvarno. Tamo su vrata. Otkud pa sad tamo vrata. Koliko puta si bio za ovim šalterom, a sad odjednom na desnoj strani imaju vrata? Svašta. Šta sad, kreni ka vratima kada ti se lepo kaže. Na vratima stoji broj 42. Gledaš u formular, piše „Vrata 42”. Kako li ti je ovo samo promaklo? Sležeš ramenima.

…

Otvaraš vrata 42. Spuštaš se metalnim stepenicama. Svega nekoliko stepenika. Ulaziš u prostranu prostoriju, niskog plafona sa kojeg se rasipa zeleno neonsko svetlo. Gledaš po sobi i možeš zaključiti da je malo neuredno. U jednom ćošku razbacane kutije, a iz razbacanih kutija razbacani papiri. U drugom gomile stolica, naslaganih jedne na drugu, po pet u nizu. Naokolo svuda razbacani ormarići za lične stvare. Tu je i jedan kancelarijski sto, deluje nov. Podižeš pogled, zanima te kakva je fotelja. Da li izgleda udobno? Kad odjednom, baš se iznenađuješ. Kao kada znaš šta ćeš dobiti za rođendan, a onda kada ti uruče poklon I ti se kao iznenadiš da ne bi upropastio iznenađenje, naravno.  Kažeš: „Jaoooo, baš je divno, mnogo vam hvala“. I osmeh. Bitan je osmeh, onaj široki. Na svako „o“ od „jaoooo“, osmeh se po malo produži.  Pošto ti nemaš pojma ništa o rođendanima, poklonima i iznenađenjima, nije ni bitno, samo kažem. Bitno je da si se iznenadio.

– Jaooooo – izgovaraš, uz široki osmeh.

Evo je, Aleks. Konačno tvoja. Koliko dugo si čekao na ovo, čak par puta si bio i blizu. Ustaje iz fotelje. Miran, ne pomeraj se! Nisi ni ti mutav, Aleks, znaš da izabereš u koga ćeš se zaljubiti. Elegancija i seksipil. Puštena kosa...Tanke, široke usne... Veliki, beli zubi, sa malim razdeljkom... Na njoj ne preterano dugačka, crna haljina. Blistava koža, ne želiš da znaš čim je maže zarad nege. Duge, mršave ruke su joj naslonjene na sto. Možeš da joj zamisliš grudi ispod te haljinice, pošto joj se baš nešto ni ne primećuju, ovako na oko. A oko dalje ide na struk. A struk se samo nazire, visok neki sto. Evo je, krenula je. Zaobilazi sto. Ne ispušta te iz fokusa. Ne skida osmeh. Ne pomeraš se. Sačuvaj hladnu glavu. Prilazi ti. Na trenutak premeštaš pogled na njene noge. Kao šaraj pogledom po okolini, pa ti kao njene noge slučajno upadnu u vidokrug. Samo zažmuri, namesti usne da te poljubi i biće tvoja do kraja života, pečata ti!

…

A sad Aleks, ozbiljno. Dosta maštarenja, budi strpljiv još malo. SIgurno da će te bar poljubiti, pa ne bi te tek tako zvala. Ulaziš na vrata 42. Polako se spusti niz stepenice. Nizak plafon, širok prostor, kutije, stolice...Ma sve je isto baš kao što si i zamislio. Brzo pređi pogledom preko čitavog tog krša. Evo ga i sto, izdvojen od zaborava. Pogled gore!

– Jel ti mene to zajebavaš – besno pitaš. 

– Izvini, Aleks, moralo je ovako – reče glas.

– Jebo, izvini! Gde je?!

– VIdećeš je – progovori glas opet. U pitanju je onaj isti buljavi tip.

– Slušaj me ti...

– Slušaj ti mene – prekide te grubo. – Gde si ti? Kako si uopšte došao dovde?

– Pa imao sam formular, kako drugačije...

– Da li si uopšte pogledao taj formular? Da li uopšte ikada čitaš šta sve piše na njemu?

Kakav povod za razmišljanje. Mada, ti to stvarno ne radiš. Nikada. Imaš formular i to je to, a kako može biti. Bitno samo da je potpisano i overeno. Nema potrebe mučiti se i čitati sva ona sitna slova.

– Naravno da sam pogledao – odgovaraš.

– Na formularu piše KONTROLA ISPRAVNOSTI VAZDUHA. Ime administratora je Maksim, a ne Aleks. Formular je uredno potpisan i overen. Svaki dan si u ovoj zgradi, a ni ne znaš za ovo mesto. Troruki te je ipak uputio na ulaz jasno označen na zvanično overenom formularu, izdatom na Maksima. Ulaz s brojem na vratima 42. I evo te, stojiš tu.

– Pa? –  pitaš, čisto da kažeš nešto. Dobra konstatacija, nema šta.

– U donjem desnom uglu gde stoji potpis, Aleks, nalazi se tvoj potpis.

– Nemoguće – laknulo ti je. – Ja lupam pečate.

– A šta si radio pre nego što si lupao pečate? U kom sektoru si bio? Kako je to samo davno bilo. Gotovo da se nikada nije ni desilo. Otprilkie su ti sva sećanja takva. Takva su sva sećanja bez emocija. Ono na šta ciljam, Aleks, je pitanje. Nije pitanje gde je ona, nego gde si ti. Drugo pitanje bi moglo biti: „Kako si dospeo ovde?”. Treće pitanje bi glasilo: „Za šta nam uopšte i služe svi ti formulari.“

– Pa služe nam za sve što nam je po...

– Ma prekini više s tim glupostima! –  glasno i ljutito ti upade u pola rečenice, lupivši šakom od sto, da bi zatim nestao ispod istog. Nije zapravo nestao, nego se samo sagnuo tako da ti je izašao iz vidokruga. Onda se pojavio sa druge strane. Očigledno da se provukao ispod.

– Slušaj me, izvini što sam malo prenaglio, ali moraš saslušati. Moraš sebe preispitati, sve pažljivo –  nastavi, sad mirnijim tonom, spuštajući ti ruku na rame.

Stojiš sam u sred nekog podruma.  Zar je moguće da je Troruki pogrešio? Da li je moguće da je formular pogrešan? Pa zašto bi ga onda neko overavao i potpisivao? I to si bio ti? Čemu formular, ako nema smisla? Čemu čekanje u redu, ako ćeš na kraju poljubiti šalter, brkatu šalterušu ili, možda, ćosavog šalteraša?

– Greške se dešavaju…

– Ozbiljno – reče tip i zavuče ruku u džep. – Poklon za tebe. – i u ruku ti stavi kremu.

Kremasti izmet za negu lica.

– Hvala, ali ne koristim.

– Evo ti još jedan poklon – reče opet i dodade ti formular u drugu ruku.

Bacaš pogled.

– Nemoguće, ovo je moj formular za razmenu radnih poena za robu. Poslednja dodata stavka je Kremasti izmet za negu lica. A ja to ne koristim, niti sam ikada menjao poene za takvo nešto.

– Nemoguće? –  upita. – Ispala ti je iz džepa prošli put kada smo se videli. Ja sam izvršio razmenu. Mislim, ne treba ni meni to sranje, ne verujem u modernu medicinu. Bilo je na dohvat ruke, to je sve. I gde ti je ona sprava što sam ti dao prošli put? Nema veze i ako ti je ispala iz džepa, gledaj sad ovo!

Nekom drugom spravicom uperio je u pravcu zida iza stola i rekao klik. I kao magija, zid je počeo da se otvara. Kako se razmicao, tako je svetlost postajala sve jača. Onda su se vrata zaglavila, čulo se samo klik, klik, klik, pa su se opet pokrenula. Pa opet stala. Pa im je onda prišao i ručno ih razmakao. Ispred vas se pojavila još jedna prostorija. Prišao si joj pažljivo. Unutra su bleštali bezbrojni monitori. Zinuo si. Ti znaš za radio. I to ima previše dugmića za tvoj ukus. A u svetlećim kutijama, svega. Zakoračio si unutra. Svuda naokolo su isprepletani kablovi. Prokleti kablovi, imaš strah od njih. Kao mali si se bio upetljao i od onda ih se bojiš. Pokušavaš da ih izbegneš, ali od silnog truda, zapinješ za jedan, razmotan preko poda. Gubiš oslonac i počinješ da padaš, udaraš glavom od ivicu monitora, menjaš smer pada i sada se nalaziš umotan u kablove što vise s plafona, odmah tu pored tebe. Hvata te panika, mrziš proklete kablove.Stvarno imaš strah od njih, uopšte nije zajebancija. Sav si prebledeo i zanemeo. U životu nisam video preplašenijeg čoveka. Ni smrti se ne bi toliko uplašio. Koprcaš se, mlataraš rukama i uspevaš da se oslobodiš. Trebalo bi malo vode da popiješ…

Monitori, svuda oko tebe. Možeš da vidiš kako troruki portir čačka nos jednom i drugom rukom, a trećom lista neke papire. Na drugom monitoru možeš da vidiš napuštene gradske bulevare sa po kojim zalutalim javnim transportom. I baš sad, dok se češeš po glavi, svi monitori se prebacuju na istu sliku. Na tebe kako sediš na wc šolji.

– Nemoj zaboraviti da pustiš vodu, Aleks. –  podrugljivo se začu iz pozadine.

– Kako je ovo moguće? – pitas u neverici.

– Stalno si pod prismotrom. Je l’ ti sad jasnije?

– Je ‘l to moj stan? – pitaš, a vidiš da jeste. Čak si i ti u njemu.

– Pa da li je?

Ćutiš i gledaš. Jeste, tvoj je.

– I posmatraju me stalno, čak i dok sam u toaletu?

– Pa dobro, ti faktički i živiš u toaletu.

– Ali kako je to moguće, kad sam ja sada ovde?

– Da budem iskren, kamere ne rade već neko vreme. Nešto se tu pokvarilo i nikako da se popravi. Za početak bi trebalo odmotati sve te silne kablove... Cimanje je. Uglavnom, nije to poenta. Poenta je da je svaki tvoj korak ispraćen. Ti nemaš tajni, nemaš privatnosti, nemaš ništa osim te usrane šolje. A je l’ znaš zašto sve ovo, Aleks?!

Opet ti se ne priča. Mrziš kada to neko potencira.

– Pitam te nešto, odgovori! Nećeš da pričaš?! – napadno te uptikuje, unoseći ti se u lice.

– E, pa, mutavko, to je sve zbog tebe i tvog glupog formulara! To ih hrani, to im daje pravo, shvataš li majmunoliki čoveče! Evo, pogledaj i sam! – reče i baci ti kartonsku kutiju pod noge.

Gledaš u nju, saginješ se i otvaraš je. Unutra je hrpa papira. Izvlačiš prvi koji si dohvatio, a zatim krećeš redom.

DOLAZAK 12 – ALEKS CHT96, RAZMENA RADNIH POENA ZA ROBU 876 – ALEKS CHT96, KUPON

ZA JAVNITRANSPORT 23 – ALEKS CHT96.

Obrasci Aleks. Tvoji obrasci.

– Gomila potrvrda, Aleks. To si ti. To ti je život. Sve je zapisano, svaki tvoj korak. Kad spavaš, kad radiš, kad jedeš... To je ta tvoja sloboda. A znaš li šta je tu najtužnije? E, pa ja ću da ti kažem. Najtužnije je što nikoga nije briga za sve te formulare. Nikoga nije briga za tebe. Nebitan si. Misliš li da će neko sada to sve da sortira, da razvrstava, da čaprka po tvom životu. Niko! Nikoga nije briga! Izgleda da si ti jedini kome to nešto znači…

Upravo si shvatio da je čitav tvoj život laž. To je to, sve ti je jasno. Ti si samo jedna mala, tužna jedinka i ništa više od toga…

– Misliš li da si zaslužio bolje? Sam sebi si ovo namestio! Sve je istina i sve je laž! Lažna istina ili istinita laž, sam oduči. Moj druže... Nema nikakve teorije zavere, postoji samo jeftina stvarnost... – stranac nastavi izlaganje.

 Dosta više, šta si se napalio, pomišljaš, ali nemaš snage bilo šta da kažeš ili makar grimasu da promeniš. Tupavo, razočarano i slomljeno nastavljaš da stojiš. Nemaš snage za bilo kakvu drugu reakciju. Zatečen si, matiran. Kada je neko u pravu, u pravu je, jebi ga.

Nekoliko trenutaka, u prostoriji vlada tišina, a onda se opet začu glas.

– Zapali ih, oslobodi se!  Sa parčetom papira možeš da jedeš, putuješ, obezbediš sebi krov na glavom. Možeš i da crtaš i pišeš na njemu. A možeš i da obrišeš dupe! Ali prvo idi kući i pusti vodu, stvarno nije u redu…

Sve za šta si bio u stanju da uradiš u tom trenutku, uradio si. Rukavom si obrisao balavo lice i još jednom se počešao po glavi. Svrbi…

– Zapali!

Skroz si zaboravio na devojku zbog koje si ovde i došao dovde. Kakva crna devojka, moj Aleks...

 (nastaviće se...)

ADMINISTRATOR - Pauza

Pauza

Prošao si sve redove, sve overe, svu tu zajebanciju i sada lupaš pečatom po papiru. Kako je dosadno. Većinu života si tako proveo, da li ti je to jasno. I dalje shvataš da je to dobar posao, odgajan si da ga radiš. Samo, uteha ti slabi. Slabi svakim narednim udarcem pečata.

Na pauzi odlučuješ da izađeš malo, da se izduvaš. Prethodni dan ti se još nije slegnuo, a i loše si spavao. Odluka se pokazala kao ispravna, već ti je bolje. A i kisela kiša je malo sipila, baš voliš taj miris vazduha  posle kisele kiše.

„Nebo je tužno, nebo plače! Bogovi pišaju po nama!”, začulo se, pa ponovilo. Ludi Mačor.      

Ludi Mačor je takav igrač da ga ne drži mesto, a vremena ima. Promenjivo mestimičan tip. Naravno! Ludi Mačor! Onda bi ti mogao ponuditi koji odgovor. Krećeš ka njemu. Dok koračaš po pločniku ispred velelepnog zdanja Glavnog štaba, prilaziš mu s leđa. On se okreće i pogledavši te u lice, stade se mrštiti. Zatim su mu se debele ispucale usne počele kriviti i on reče:

–  Prate te senke! Beži!

– Kakve senke? – pitaš ga, primičući mu se.

– Ne prilazi! – reče, odmičući se korak unazad.

– Hoću samo da popričam sa tobom. Imao bih par pitanja.

– Ma beži bre budalo, je l’ si gluv! Neću da se petljam sa tobom i ovako mi nije lako.

– Šta se dešava?

– Beži, sakrij se! Ako uspeš! Senka se nadvila! Senka se nadvila!

– Kako to misliš?

– Senka se nadvila. Senka se nadvila! –  povika ponovo. – Senka se nadvila! – ponovi još jednom, a zatim upali stari kasetofon, prebacujući ga na rame, pa se dade u smešni hod zabadajući levom nogom kroz vazduh, vukući desnu za sobom.  S radija se začu “šššššššššššš” i on pojača.

– Čekaj, nemoj sad da ideš.

– Senka se nadvila, ššššššššššš, senka se nadvila, šššššššššš – nastavi da upozorava, prateći levu nogu. Šššššššššššššššššššššš.

Ostaješ da stojiš, posmatrajući ga. Odustaješ od daljeg insistiranja, već sada si privukao dovoljno pažnje na sebe. I ti bi da se petljaš s budalom? Pa nisi mu, bre, ni do članaka.

…

Neko vreme, ništa se ne dešava. Tu zapravo i nije moralo proći toliko mnogo vremena, ali šta ti znaš. Možda si četiri, pet puta bio na poslu od onih čudnih susreta. Možda si i četrnaest puta bio na poslu od tada. Mozak ti je kaša i odbija da prihvata informacije do daljnjeg. Ti sam, ovako kada te čovek pogleda, izgledaš zbunjeno i praznoglavo, kao i obično.

Sada si u pušačkoj zoni Glavnog štaba, udobno zakopanoj na parkingu odmah tu ispod. Ne, nisi opet propušio, ali kao da ćeš uskoro. Za početak prija ti dim duvana, ovako pasivno. Gledaš ga kako se migolji kroz vazduh. Lako se može uočiti među milion drugih otrova u vlažnoj polutami pušačke zone. Druga stvar koje se sećaš iz vremena dok ti je dim aktivno prijao su razgovori. Spektar tema od opšte učtivosti do poverljivih informacija. Intezivna razmena reči i ideja. Upoznavanje ljudi i njihovih navika. Susreti sa strancima, njihova transformacija u poznanike, zatim iz poznanika u prijatelje, pa iz prijatelja u izdajnike. Začarani krug. Može biti da si zbog toga i ostavio pušenje. Previše prijatelja… Ali, ako se izuzme činjenica da je pušenje zdravo kao i plastika koja se udiše, jede i oblači, ostaje taj socijalni momenat negovanja drevne ljudske veštine – razgovora.

Ostavio si pušenje, nastavio si da udišeš, jedeš i oblačiš plastiku, pa ovoga puta slušaš kako sve to može da izgleda. Šest stolica je poređano oko velike improvizovane pepeljare, plastične gajbe posute šljunkom.

– Da li ste čuli na radiju izveštaj Administrativnog tima za eleminaciju pacova? –  reče, uvek dobro informisana, Katarina. Slušaš je dok joj gledaš u ogromne grudi koje ti izgledaju kao da hoće da te zagrle.

– Suzbili su ih u tri oblasti, a potpuno eleminisali u jednoj – nastavi dalje.

– Ako mene pitate, ti ljudi su heroji – reče tvoj novi kolega iz Kancelarije i puče mu bubuljica na čelu. Ti kada si bio u tim godinama, nisi imao toliko bubuljica.

– Kako nisu. I više od toga, oni su putokaz. Putokaz i dokaz kako svi treba da se ponašamo kako bi nam bilo dobro. Samo tako možemo da sačuvamo tekovine našeg društva. –  u razgovor se ubaci i troruki portir. Nikako ne možeš da skapiraš u kojoj ruci drži cigaru. Kao da je stalno šeta iz jedne u drugu u treću.

– Oni su tako hrabri – zamišljeno će Katarina.

– Nova oprema za koju su nam dobrovoljno skinuli sredstva sa nadoknade za utrošeni rad su pun pogodak. Svaka čast tim ljudima, ali sa tim puškama i eksplozivom pacovi će konačno biti uništeni.

– Gde će oni sa nama da se nadmeću, budale – u razgovor se uključi još jedan tip. Nemaš pojma ko je i iz kog sektora. Od kako si prestao da pušiš, promakli su ti neki novi ljudi.

Peti lik  je završio pljugu, ubacio ju je u pepeljaru, ustao i otišao. Jedna stolica ostade prazna. Gledaš ga kako odlazi. Izgleda da mu nije prijao razgovor.

– A šta ti misliš o tome?

Aleks, Katarina te pitala nešto.

– Izvini?

– Šta ti misliš o ratu protiv pacova?

Da li je pričanje samo po sebi svrha? Čisto da se govori nešto, kad se već može? Da li je nužno ispuniti i taj obrazac. Obrazac razgovora, utaban i proveren.  Da li je razgovor birokratija? Opet čekanje u redu, opet rutina, neudobna gužva i kao konačno, obavljena je još jedna obaveza. Gomila izrečene gluposti, promišljene gluposti, da stvar bude još besmislenija. Svođenje privilegije na lupanje pečata i škrabanje potpisa. I tako ozvaničena, trebala bi da ispuni ispuni svoju svrhu... Pa ne mora biti, ali dešava se. Drevna ljudska veština… Još ti Aleks ne želiš da pričaš trenutno, a i inače si povučeniji tip. Ne priča ti se, a neko baš  insistira na tome. Pa, imaš valjda pravo da ćutiš. Ma gde imaš, nemoj biti lud.

–  Rat k’o rat, šta tu ima da se misli... Šta ti misliš da odemo posle posla na piće, Katarina? – ovo drugo si samo pomislio.

Kakva debata... Mota ti se po glavi jedna slična vest od pre nekog vremena. Pa onda još jedna i još jedna i... I do sada bi pacovi trebali da su već odavno istrebljeni, zar ne, Aleks? Što ih više trebe, ovi se više kote. Kako bi sve bilo kako treba, oni moraju da nestanu. Ostala je još samo ta jedna stvar. I na dohvat je ruke. Samo još malo, samo još malo. I onda opet, i onda opet. Lepo je znati da smo tako blizu. Ta borba ti uliva snagu za lupanje pečata. Lupanje pečata ti uliva veru u ispravnost granica tvoga postojanja. Sve je to jako klimavo, Aleks.  Sve je u razgovoru, toj drevnoj veštini.

–  Ne mogu danas, imam nešto već ugovoreno – odgovorila bi ti da je zamišljeno izgovoreno. Ovako, uvređena tvojim kratkim i nezainteresovanim odgovorom gasi cigaretu, ustaje i odlazi.

Podižeš glavu i ispred tebe se nalazi pet praznih stolica. Na tih pet stolica je do malopre sedelo pet osoba, a sada sve izgleda kao da se ništa nije ni desilo. Čekaj, evo jedna cigareta nije dobro ugašena. Eno je, dimi se u plastičnoj gajbi, zaglavljena između dva kamena.

 (nastaviće se...)

ADMINISTRATOR - Paranoja

Paranoja

U Bunkeru si drugi put u životu i već se osećaš domaće. Nekako ti prija čitava ta atmosfera. Prija ti okruženje svih ovih ljudi. Dok se, idući do šanka, probijaš kroz dim i gužvu, zapravo, nije ti dobro. Ti si, Aleks, naprosto šokiran! Šta je onaj čovek to govorio? Hvata te grč iza rebra, tu odmah ispod leve sise, pa ga pritiskaš rukom, kriveći leđa. Tako pogrbljen i zgrčen i dalje krčiš sebi put do šanka. Glavom ideš tamo gde se drugima nalazi guzica. I kada je izgledalo da ćeš skroz da potoneš, izbacuješ ruku na šank i propinješ se na njega. Jedva pa da je i kaša ostala od tebe, i takav, iz sve snage hvataš zalet da udahneš...

– Izvini, druže, imaš li upaljač?

Ma zaboravi na disanje, s ovakvim vazduhom možda je tako i najbolje. Skrećeš pogled na tipa plave kose, proćelavog po temenu.

– Izvini? – konačno progovaraš, poprilično smušeno i nekako metiljavo.

– Upaljač, imaš li? – ponovi, simulirajući pokretima palca na dole upotrebu istog.

– A da, imam. – zavlačiš ruku u džep dok ti je druga i dalje čvrsto prikovana za šank. – Evo, izvoli – vadiš svoj srećni upaljač.

Uzima ga, pali cigaretu, šaljući ti jedan klim glavom u znak zahvalnosti.

– Da li se mi poznajemo? – pitaš ga.

 Gleda te, uvlačeći dim.

–  Možda. Da li se poznajemo? – odgovara ti pitanjem. Istim pitanjem.

A zatim daje i odgovor.

– Imaš mi takvu facu. Kako bi ti rekao, kao da sam te već viđao. Evo, uzmi dim, da malo podođeš.  Izgledaš mi nekako usrano. - reče i pruži ti cigaru.

– Hvala, ali ostavio sam.

– Uzmi, bre, dim, čoveče, don’o vrag šalu.

– Pa... hajde, dobro – i posle mnogo ubeđivanja predao si se.

Osvežen mirisom koji je hitro osvojio tvoja čula pružaš ruku i u njoj snažno osećaš nešto što ti je sveto. Primičeš smotuljak ustima, nežno ga stežeš usnama i puštaš dim da ti sklizne do pluća. Zatim ga oslobađaš, a zapravo, on je oslobodio tebe. 

– Aleks – pružaš mu ruku, samouvereno, znajući da činiš pravu stvar.

– Vudi – predstavi se,stežući  ti ruku. – Možda se nismo znali, ali svakako smo se prepoznali.

Poljubac u glavu, tapšaj po ramenu, snažni zagrljaj. Naduvao si se kao balon.

Odakle se ti i ovaj lik znate ako se i znate?

Vraćao si se kući s posla, umoran za jedan pečat po sekundi. Tih dana je duvao vetar prašine i to već nije nimalo naivno. Napada iz svih pravaca, nema te strane gde se čovek može bar malo zakloniti i pripaliti cigaretu, tada si još pušio. Međutim, tog dotičnog momenta, vetar je bio stao, nebo se zacrvenelo  i situacija se okrenula. Čak je bilo i svetlije crveno, nego inače. Učinilo ti se kao da čuješ cvrkut ptica. I tako iz čista mira, osetio si se jako prisutno. Snažno.

U susret ti je pošao neki slučajni prolaznik radosnog osmeha na licu. Tačno znam odakle mu. Javio ti se, a i ti njemu. To je bio jedan pozdrav, zajednički pozdrav.

U toj, nenadanoj sreći, zakačili ste se rukama u prolazu. To je prosto kao da ste odustali od zagrljaja u poslednjem trenutku. Okrenuo si se ka njemu, kao da si poželeo da mu kažeš da je sasvim u redu to što ste se okrznuli. Pogled ti je skrenuo crni upaljač koji je strancu bio ispao pri mimoilaženju. Sagnuo si se da ga podigneš, a kada si se ponovo pridigao, slučajnog prolaznika više nije bilo. To je priča o tvom srećnom upaljaču.

A ovog lika si sreo i prvi put kada si bio u Bunkeru. To je priča o tome odakle se poznajete, ako se i poznajete. Od ranije mislim, pošto ste se upravo sad upoznali.

Nego, bolje ti je sada. Smešno ti je čak. Smešan ti je i onaj lik što ti je dao onu spravicu. Opipavaš džep. Pa da, ispalo ti je negde. Ili si je možda i zaboravio tamo na deponiji. Smešno ti je. I onda, u trenutku ti više ništa nije smešno. Prestravljen si i više nego što si bio do malopre. Sve najnovije informacije su ti se sjurile u jednu tačku, naglo i istovremeno.

– Moram da idem čoveče – iz tebe se čuje glas.

– Je l’ ti dobro?

– Jeste, moram da idem... – sa zebnjom se odvajaš od šanka i nestaješ u masi.

– Setio si se da imaš već nešto dogovoreno. Hajd’ nek’ ti je sa srećom, druže.

Da bi izašao na ustajali vazduh, prvo treba da se provučeš kroz gomilu. A gomila te plaši. Jako te plaši. Laktaš se kroz masu, što iz straha, a dobrim delom i da to što pre odradiš. Penješ se niz podrumske stepenice, guraš teška masivna vrata i odjednom si na slobodi. Tako ti se bar učinilo, jer je tama iščezla. A onda kreće novi nalet. Kao prvo, totalno si dezorijentisan. Slabo pamtiš nove ulice, tačnije neiskusan si u tome. Nije ti bitno koji pravac ćeš da izabereš, sve dok si u pokretu.

Kakva je ono čudna sprava? I zašto je tako privlačna? Zašto i ti da nemaš pravo na nju? Da je to u redu, postojao bi bon za nju i ona bi se mogla naći u marketu. A zašto da to nije u redu? I šta je mislio pod onim da treba zapaliti formulare? Šta bi onda, dođavola, radili? I šta ti je onaj ludak dao da pušiš? Baš je dobro, je l’ da? Upravo si imao napad postavljanja pitanja.

(nastaviće se...)

ADMINISTRATOR - Deponija

Deponija

Kada bi te neko pitao kako si došao do ove deponije na kojoj se upravo nalaziš, ne bi znao kako da objasniš, tako da nije bilo potrebe da ti se vezuju oči ili da te neko udara po glavi dok ne padneš u nesvest pa da se samo probudiš na ovom mestu. Put je bio, onako, prijatan. To se ne bi moglo reći za stranca. U kolima je vladala neprijatna tišina. Ti i da si hteo da je prekineš, nisi imao kako. Njemu je svakako odgovarala, budući da je on taj koji je trenutno zadužen za atmosferu. On je taj koji je preuzeo igru na sebe. Šta li je samo smislio?

Dakle, deponija. Tačnije, ostaci deponije. U ovo vreme više ima status spomenika kulture. Pogledaj, svuda naokolo su razbacane piramide od metala, plastike, stakla, mestimično obrasle travom. Gomile istrošenih monitora, izbledelih kućišta, telefona koji su ispričali svoje... Naokolo pozabadano mlado drveće, koje je pronašlo svoj put ka boljem životu. Prolazite dobro utabanom stazom i sada možeš da vidiš kućicu, ograđenu visokom žicom. Sve brže joj se približavate i automobil se zaustavlja. Stranac izlazi, prilazi, otvara neku kutiju okačenu na ulazna vrata, nešto pritiska, zatim zatvara kutiju i otvara vrata. Vraća se u kola i ulazite u ograđen prostor.

– Još nisu naučili kako da prežive kada ih sprži struja. – reče.

– Pacovi?

– Da, prokleti pacovi.

Dok izlaziš iz vozila, posmatraš kuću. Oronula, oguljena, bušna, jedva stoji na temeljima. I ona bi mogla biti spomenik. Ili sklonište? Sakrivena, ograđena električnom ogradom, okružena pacovima. Da li te ona čeka unutra?

Ne. Unutra te čekaju stari poderani kauč, pravougaoni izlizani drveni sto, okružen stolicama neudobnog izgleda. Na stolu se nalazi nekakav aparat, nikada pre ga nisi video i ne možeš pretpostaviti za čega služi. Iznad kauča je polica sa knjigama. Za knjige znaš, ali ne znaš da one ne moraju biti ispisane upustvima za popunjavanje formulara, procedurama za evakuaciju od otrovnih kiša ili filozofskim bljuvotinama o štetnom uticaju istorije i neophodnosti da budućnost ostane zaključana u sadašnjosti.

Kuća i nije tako mala, kao što ti se činila spolja. Ima tu još vrata, i nesumnjivo, svaka vode ka nečemu. Stranac je seo za sto, a i ti si.

– Gde je ona? – pitaš.

– Ko?

– Molim? – pitanjem odgovaraš na pitanje, dok ti krv pali vene.

– Ko je to “ona”, ovde smo samo ti I ja.

– Ali rekao si mi da ću je videti – odgovaraš, suzdružavajući se da mu ne zariješ prste u grkljan.

– A to... Da budem iskren, nisam te ni slušao. Samo sam rekao bilo šta kako bi ti ušao u kola.

Aleks, kako si mi, kako živiš? Na poslu sve u redu, tako? Lupkaš malo pečate, baš lepo. Lepo od tebe. Slobodno vreme? Spavanje, Spavanje i odlazak na posao. Raznoliko, pohvalno u svakom slučaju.  Ljubav? Da! Pronašao si ženu svog života, samo još da je ubediš. Sve što treba da uradiš je da priđeš bilo kojoj ženi na ulici, izjaviš joj ljubav i predložiš joj da se useli kod tebe u toalet. Izgleda da je taj neki fazon kod tebe. Pa šta ti onda radiš ovde, sada sa ovim buljavim prevarantom?

– Vidi dečko, stvar je mnogo veća od onoga što ti najviše možeš pomisliti. – reče buljavi prevarant.

– Ma šta pričaš ti, čoveče?! Gde je devojka?

– Koja devojka, Aleks? S plavim ili zelenim očima?

– Ma, kakvim, bre, očima? – iznervirano pitaš.

– Zaboravi... Mislim biće, biće devojaka...

– Meni treba samo jedna!

– Biće i jedna ako treba, biće, biće. Ima svega da bude. Nego slušaj.

Pretvorio si se u uho i izgubio ravnotežu. Pao si na pod, probudio si se u krevetu. Stranac ti upravo pruža čašu vode i ti je prihvataš.

– Zašto je voda žuta? – pitaš ga, u nevereci gledajući čašu.

– Koristim prečišćivač.

Sav suv, otpijaš dobar gutljaj i u sledećem trenutku bljuješ vatru.

– Šta je ovo? – poniženo i na ivici suza upitkuješ.

– A, izgleda da sam ti sipao benzin. Uvek brkam te dve flaše. Nego slušaj. Deluješ mi kao fin, ispravan momak. Takav jedan mi baš treba. Slušaj, imam zadatak za tebe. Je l’ slušaš?

Ne samo da ga ne slušaš, nego si se i sav izbalavio, izbezumio i ispolivao benzinom.

– Pošto si tako, kako da kažem, prav moraš da se pobuniš. – produži domaćin dalje – Vidiš, sva ta zajebancija oko tih papira, dozvola, uopšte gledano života u celini, mislim, šta je to? Je l’ vidiš ti tu nekakav smisao?

– Svi smo jednaki, ali jednakost mora da se zasluži. Da bi se zaslužila, potrebno je biti poslušan i zahvalan. Potrebno je imati ispunjen, potpisan i overen formular – papagajski odgovaraš.

– A šta dobijamo za uzvrat?

– Sve. Hranu, lekove, pravo da se branimo od pacova, priliku da biramo sve to.

– Sve, je l’? A da li bi izabrao ovo? Pogledaj – saginjući se, pokazao ti je malu čudnu spravu.

Zagledao si se u nju, kao što su prvi majmunoliki ljudi blenuli u vatru, a drugi majmunoliki ljudi u ženske grudi.

– Je l’ imaš pravo na ovo? A, majmunoliki čoveče? Evo, gledaj – reče i uze objašnjavati. Evo, pogledaj ekran. Vidiš ovo crveno okruglo u levom uglu. To ti je ptica. E, sad je ovako uhvatiš prstom, zategneš unazad i pustiš. Vidiš? Vidiš kako je porušila kutije i pobila one zelene tačke. To su ti svinje. Mislim, te zelene, kao neke loptice.

Usne su ti se razmakle u znak oduševljenja.

– Evo ti, zadrži. – reče i ostavi ti spravu. I ima toga još, ima svega. I žena. I tebi tvoja žena. I prave hrane, a ne smrdljive kaše. Ima i vinjaka, ma sve ima. Sve što tražim od tebe je da otvoriš oči. Da se probudiš, razumeš. Da prestaneš verovati u bajke. Da se dozoveš pameti i shvatiš da si niko bez ičega.

– Šta želiš od mene? – pitaš ga, šakom stiskajući svoju novu igračku.

– Zapali formulare. Otvori kavez, pusti majmunolike napolje.

– I videću je?

– Ma, koga sad, bre? A, curu. Naravno, naravno. Biće samo tvoja.

– Da zapalim formulare?

– Da, Aleks, zapali ih sve!

– Ali šta ćemo onda?

– Onda ćemo lako...

(nastaviće se...)