ADMINISTRATOR - Opklada

Opklada

Kapsula je odavno prestala da te radi. Sada si iscrpljen, gladan, slab i nerazumljiv. Pojeo bi celog dvoglavag fazana i kilu breskivica za desert. Sam. A onda bi se samo sručio u krevet i pozdravio od ljupke i mile svakodnevnice. Nema šta, užurbano prelaziš preko najdivnijeg travnjaka u istoriji preseravanja. I eto baš tako, staješ na pseći izmet. Obuzima te strah. Šef! Moraš kod šefa, fali mu jedan za konzolu. On garant ceo dan prelazi “Kill the poor” ili možda “Rat invasion”. I pije viski. Do sada se sigurno već ponaša kao najveći smrad. Galami, unosi nervozu, smara i pljuje dok priča. Radije bi sada otišao da overiš nešto, nego kod njega.

I dok, sav isceđen I prazan priilaziš njegovim vratima, čuješ urlanje. Po boji zvuka možeš da zaključiš da gubi.

– Crknite bedni glodari! Sve bi’ vas pobio, samo kad bi’ imao još jedan život. Gde je, buljavko?! Mico, hajde izađi da vidiš je l’ taj kreten došao s posla.

Mica ustaje sa dvoseda i polazi ka vratima. Šef pritiska pauzu i ponosno je prati  pogledom.

Vrata se otvaraju, Mica izlazi napolje i zatiče te na pragu dok se premišljaš da li da pozvoniš ili da se ubiješ.

– Ćao, Vito. Šef te čeka, gubi. A znaš kakav je kad gubi? – pita te Mica i svojim slatkim glasom za trenutak ti ublažava muke.

“Znam kakav je kad gubi. Jednako nepodnošljiv kao i kad pobeđuje.”, pomišljaš i polaziš za Micom u kuću. 

Na kraju mračnog hodnika rađa se svetlo i vi mu prilazite. Na ogromnom monitoru mišićavi čovečuljak ide ulicom.Sa svih strana ga napadaju masivni, krvoločni glodari, a on ih pali bacačem plamena. Pacova je sve više, napadaju sa svih strana. Iskaču iz kanalizacije, ispadaju s prozora, nadolaze sa svih strana krvavog asfalta. Čovečuljak se okreće na sve strane i baca plamen. Pa zastaje, pa baca bombu, drugu, treću…Pacova je sve više… i na kraju ga živog jedu. GAME OVER!!! GAME OVER!!! GAME OVER!!!

– Proklete spodobe! – baca džojstik na pod i uzima gutljaj viskija iz čašice s noćnog stočića pored fotelje. Čašica je prazna.

– Mico, dospi viskija! – naređuje i druga devojka ustaje s dvoseda odlazeći po novu flašu u kuhinju.

Ulaziš u sobu. Nema više nazad.

– Dobro veče – izgovaraš, trudeći se da to zvuči što je više moguće dostojanstveno.

– Gde si, bre, ti smrdljivko?! Je l’ se sad dolazi kući? Sedaj! – rukom potapša par puta po fotelji do njega.

I ti sedaš.

– Mico, daj još jednu čašu, imamo gosta. – zapoveda.

– Stiže – začu se glas iz kuhinje. Kakav meden glas. Tera čoveka da misli bezobrazno.

– E, ovaj, hvala, ali ja stvarno ne mogu…

 – Ćut’, bre! – saseče te. – Sigurno si ožedneo, radio si čitav dan. Mene mrzelo nešto danas da se cimam skroz do trulog grada. Uzimaj džojstik, šta čekaš. Idemo da trebimo pacove!

I ti uzimaš džojstik.

START

Sada dva lika idu ulicom. Jedan, onaj od malopre, mišićav, opasno podšišan, sav u crnom, s bacačem plamena u ruci i drugi, definisani, s kačketom na glavi u maskirnom prslku i pantalonama. Nosi pušku s laserskim nišanom. Na ulici je mračno i tiho. Gori po koji kontejner, a tu i tamo se može sresti po koji auto u plamenu. Mora biti da je hladna noć, kad tako greju. Nešto vam prilazi. Džinovski, dlakavi pacov sa crvenom tačkicom na glavi. Bum! Nema više glave. Evo ga još jedan. Bum! Bum! Bum! Nadolaze i na mestu ostaju mrtvi, ali na svakog mrtvog pojavljuje se gomila živih. Preplavili su gradske pločnike. Padaju sa krovova, izviru iz kanalizacije. Prokleti pacovi svuda! Definisani baca pušku i uzima mitraljez, a napucani odbacuje bacač plamena i uzima mino-bacač. Ra-ta-ta-ta-ta-ta-ta padaju pacovi, mecima raznešeni. Bum! Bum! Bum! Padaju mine, ostaju krateri.

– Čuvaj mi leđa! – poviče šef i u trenutku pacov mu skoči za vrat, on ispali minu sebi pod noge i mina vas obojicu raznese.

– Je l’ sam ti rekao da mi čuvaš leđa!!! – zagrmi na tebe – Nemoj da mi se zajebavaš! Što si i dolazio, ako misliš zabušavati!?

“Eh što?” – pomišljaš.

         

START

Opet idu dva tipa ulicom. Samo jedan je sada crn, a drugi je pas.Crnja nosi nož, a ker sačmaru. Opet je mrak, negde u opasnom delu grada. Grad je noćas vreo i iz njegovih pora izbija smrad. Najzad, pojavljuje se pacov. Pa onda još kamara njih. Pas puca, crnac bode i na kraju, pacovi ih žive jedu.

– Pa ja ne mogu da verujem! Pa koji si ti tuljavac!

– To je zato što ste vi prvi kontroler – napadaš ga. Hrabro od tebe.

– Molim? – iznenađeno upita šef. Zatekao si ga.

– Vi ste prvi kontroler.

– Pa? A da ti ne bi bio?

– Kad vas pojedu, onda jedu i mene. A vas uvek prvog pojedu.

– Puno ti meni razmišljaš o nebitnim stvarima.

– Nisu nebitne…

– Pa jesu, ako shvatiš da to što ti želiš, nikada nećeš dobiti. Ja sam prvi džojstik, a ti ima više da se trudiš da me ne ubiju!

– To je već malo teže.

– Pa ti si lud.

– Ja druge mogu da nateram da polude – samouvereno tvrdiš.

– Ma šta ti možeš?

– Da nateram ljude da polude – smelo mu odgovaraš.

– Može opklada? – dodaješ.

– U džojstik – predloži šef.

– U kancelaiju – e sada više nema povratka.

– Kakvu kancelariju?

– Vašu.

– A šta ja dobijam? – upita šef.

– Samo recite?

– Travnjak! – setio se.

– Kakav?

– Tvoj.

– Može. – odgovaraš posle kraćeg premišljanja.

– Imaš pola sata da nateraš tog nekog da poludi.

– Dovoljno. Ja biram žrtvu.

– Nosićeš snimač razgovora i plus, pratiće te moje Mice.

Šef ti pruža ruku. Ti je prihvataš, a on je stiska tako snažno da ti je suza kanula. Smatraš da je nameno to uradio, samo da ti nanese bol i poruči kako će ti travnjak uskoro postati kereći WC. Mica i Mica će ostati upamćene kao svedoci ove zanimljive opklade.

(nastavice se...)