ADMINISTRATOR - Prva runda

Prva runda

I kucnuo je čas. Čas da se izludi Aleks. Biraš taktiku 2x15 minuta. Čekaćeš ga u Bunkeru, pojaviće se već. Sigurno! Mora da se vrati na mesto zločina. Ciljaš na to da je sada već dovoljno izbačen iz koloseka svakodnevnice i da je spreman da iskorači. Isprepadaćeš ga! Odvućeš ga u jazbinu. Prošli put ga je mamac navukao u Bunker, samo što nije uspeo da ga zagrize. Izmigoljio mu se, sad se vraća po svoj zalogaj.

Terenski posao zahteva terensko vozilo. Uzimaš “Ladu”. Imaš ukusa, to ti se mora priznati. Daješ gas. Sada nastupa tvojih petnaest minuta. U retrovizoru uočavaš svoju pratnju. Mice, lojalne su, nema šta. Uvek u korak iza. Malo ti je to zastrašujuće, ali pošto odlično ceniš ulog koji je u igri, prelaziš preko toga. Mada, opet… Neko te uhodi, posmatra svaki tvoj korak, bulji u tebe, nemo te posmatra. Zvuči poznato, Vito?

I dok “Lada” proždire prostor ispred sebe, bližiš se Bunkeru. Lepo ćeš se zavaliti, negde u tami, čekaćeš da Aleks… Koči, koči! Evo ga! Poranio je…

Uz škripu guma, “Lada” se ukopava. Zamalo da ga ubiješ k’o zeca. Sreća njegova pa je tako munjevito odskočio. Ima dobar refleks, sećaš se. Kao mali stalno je negde trčao, skakako, penjao se… A i ti voziš kao majmun. Sreća tvoja pa ti ne treba dozvola. Otvaraš vrata.

– Aleks? – obraćaš mu se izveštačenim, promuklim glasom. Jako si tajnovit, Vitke, svaka cast.

I dalje stoji ukopan.

– Aleks! – ponavljaš kako bi ga malo trgao iz šoka.

Kao da malo dolazi sebi. Provlači glavu kroz otvorena vrata. To je on! I dok mu sjaj u očima u potpunosti ne izbledi, to će biti on!

– Da – konačno se odaziva.

– Aleks, ja sam prijatelj – govoriš mu, a da on ni ne sanja koliko je to mogla biti istina. – Molim te, ne boj se. Pođi za mnom – navlačiš ga u kola.

– Gde je ona? – upituje. Dobro i pita. Ko si sad pa ti, njemu žensko treba.

– Sve ću ti objasniti – možeš se kladiti da hoćeš.

– Hoću da je vidim – uporan je, jer ponoviću opet, ti i nisi baš isto k’o i neka li ženska.

– I hoćeš. Ali ne još... Prvo moramo da raščistimo neke stvari. Siguran sam da i ti to želiš.

I ušao je u kola. Tek tako. Ovo bi trebalo glatko da prođe. Ne zna ni gde ga vodiš… Bitno je da ti znaš..

…

Izlazite iz grada. Idete putem kroz sprženu zemlju, a onda skrećeš “s puta. Vodiš ga na deponiju. U staru, trošnu kućicu u kojoj je nekada živeo upravnik Deponije. Od kada su ga živog pojeli pacovi, kuća uglavnom čuči prazna. Ti ponekad tu svratiš, kada hoćeš da ukloniš nekog. Ovoga puta nećeš nikog lišavati bede, samo hoćeš da u miru i tišini popričaš, u što jezivijoj atmosferi.

Iza sebe možeš da osetiš pratnju. Iako se ne vide na horizontu, znaš da ti šefove Mice dišu za vratom. Isto tako, po dogovoru, ozvučen si. Ne želiš da započinješ nikakav razgovor dok ne stigneš na odredište. Ako sada progovoriš izgubićeš dragoceno vreme za ubeđivanje. Verovatno je tvom suvozaču neprijatno zbog novonastale situacije, ali neka. Neka, to ti ide na ruku. Psihološka prednost se samo još više uvećava u tvoju korist. Sirotan, sigurno ni ne zna šta bi te pitao. A i ti već imaš minut manje dok si dozivao Aleksa da uđe u kola. Ćuti, brzo je i ušao.

Ispred vas niče oaza. Kakva fatamorgana. Nije to oaza, to je otpad tehničke opreme. Tone monitora, hardvera, telefona, konzola i ostalih budalaština, nabacane gomile i gomile. Generacije su tu odlagale svoje snove, nadanja i strahove. Čim bi se pojavio novi model, starog su se gadili. I tako, odbačena tehnika započinjala bi svoj novi život koji i nije nešto uzbudljiv. Uglavnom tako stoji, po kiši i na suncu, polako trune, topi se, cedi se i truje sve naokolo. Polako, polako, jako dugo.

Ali zemlja je strpljiva. Sama liže svoje rane. Polako, ali sigurno… Korov, trava, pa čak i po koje drvo vraća uzurpiranu teritoriju, korak po korak. I onda u svoj toj simbiozi, nalazi se kuća. Okružena je visokom žičanom ogradom. Posle onog incidenta sa pacovima i upravnikom, neko je smislio kako da unapredi bezbednost, međutim pozicija upravnika je ubrzo ukinuta. Niko neće da plaća čoveka da čuva smeće… Uglavnom, to nije obična žica, kroz ovu ide struja. Zaustavljaš se ispred kapije, izlaziš napolje i isključuješ struju na komandnoj tabli. Zatim otvaraš vrata. Vraćaš se u “Ladu” i uteruješ je unutra.

– Još nisu naučili kako da prežive kada ih sprži struja. – kažeš.

– Pacovi? – prozbori posle dužeg vremena tišine.

– Da, prokleti pacovi – odogovraš, malo iznenađen Aleksovim kapiranjem.

Uvodiš ga unutra. Isto je baš kao što si prošli put ostavio. Pocepani kauč, razklimani sto, krhke stolice… Na stolu stara kucaća mašina s krvavom flekom razbijene glave. Čini ti se da Aleks to nije primetio, jer se nije poplašio više nego što je do sada. Krv, hvala bogu nije tvoja, već od onog švercera što nisi imao da mu platiš pa si probao da prebiješ dug preko njegove glave. Šta li se desilo sa njim, ponekad se zapitaš? Bio je tamo ležao mrtav, a kada si se vratio da zakopaš telo, nije ga bilo. Već si i zaboravio na to, nego mašina te podseti.

Sedaš za sto, a zatim to čini i on.

– Gde je ona? – nervozno uptia.

– Ko? – namerno se praviš lud.

– Molim? – pitanjem odgovara na pitanje, zbunjen, sav upaljen.

– Ko je to “ona”, ovde smo samo ti i ja. – nastavljaš da se praviš blesav.

– Ali rekao si mi da ću je videti – odgovori. Može bes da mu se pročita s lica.

– A to... Da budem iskren, nisam te ni slušao. Samo sam rekao bilo šta kako bi ti ušao u kola.

Prvo si ga iznenadio, pa onda malo isprovocirao.Javio ti se, sad ga soli.

– Vidi dečko, stvar je mnogo veća od onoga što ti najviše možeš pomisliti. – započinješ.

– Ma, šta pričaš ti, čoveče?! Gde je devojka?

– Koja devojka, Aleks? S plavim ili zelenim očima?

– Ma kakvim, bre, očima?

– Zaboravi... Mislim biće, biće devojaka...

– Meni treba samo jedna!

– Biće i jedna ako treba, biće, biće. Ima svega da bude. Nego slušaj…

I pre nego što je počeo da sluša, pade u nesvest.Valjda mu se skupilo sve. Baš bedak. Diži ga, vuci ga, bacaj ga u krevet, sipaj mu čašu vode i drkni dva šamara.

– Zašto je voda žuta? – posle dve šamarčine, progleda.

– Koristim prečistač.

Pružaš mu čašu i on otpija dva dobra gutljaja. A zatim ih bljuje napolje.

– Šta je ovo? – napaćeno zamoli za objašnjenje.

– A, izgleda sam ti benzin sipao. Uvek brkam te dve flaše. Nego slušaj. Deluješ mi kao fin, ispravan momak. Takav jedan mi baš treba. Slušaj, imam zadatak za tebe. Je l’ slušaš?

Izgleda kao da ne.

– Pošto si tako, kako da kažem, prav moraš da se pobuniš. – ipak nastavljaš.

–  Vidiš, sva ta zajebancija oko tih papira, dozvola, uopšte gledano života u celini, mislim, šta je to? Je l’ vidiš ti tu nekakav smisao?

– Svi smo jednaki, ali jednakost mora da se zasluži. Da bi se zaslužila, potrebno je biti poslušan i zahvalan. Potrebno je imati ispunjen, potpisan i overen formular – iako odsutan, zna odgovor.

– A šta dobijamo za uzvrat?

– Sve. Hranu, lekove, pravo da se branimo od pacova, priliku da biramo sve to.

– Sve, je l’? A je l’ bi izabrao ovo? Pogledaj – pružaš mu neki jeftin gedžet.

Sa strahopoštovanjem ga pogleda.

– Je l’ imaš pravo na ovo? A, majmunoliki čoveče? Evo,gledaj – guraš mu spravu pod nos.

– Evo, pogledaj ekran. Vidiš ovo crveno okruglo u levom uglu. To ti je ptica. E, sad je ovako uhvatiš prstom, zategneš unazad i pustiš. Vidiš? Vidiš kako je porušila kutije i pobila one zelene tačke. To su ti svinje. Mislim, te zelene, kao neke loptice.

Ostao je u čudu. Znao si da će da padne na tu foru. Uvek padnu. Magični trik, uvek upali. Sve dok je u boji, dok nešto svetli, čuje se muzika, slike se pokreću i sudaraju. Što je glupost veća, oduševljenje je iskrenije.

– Evo ti, zadrži. – ostavljaš mu spravicu. ­– I ima toga još, i svega. I žena. I tebi tvoja žena. I prave hrane, a ne smrdljive kaše. Ima i vinjaka, ma sve ima. Sve što tražim od tebe je da otvoriš oči. Da se probudiš, razumeš. Da prestaneš verovati u bajke. Da se dozoveš pameti i shvatiš da si niko bez ičega.

– Šta želiš od mene? – pita te, srećan zbog nove igračke.

– Zapali formulare. Otvori kavez, pusti majmunolike napolje.

– I videću je?

– Ma koga sad, bre? A curu. Naravno, naravno. Biće samo tvoja.

– Da zapalim formulare?

– Da, Aleks, zapali ih sve!

– Ali šta ćemo onda?

– Onda ćemo lako...

Opet pada u nesvest, a ti se hvataš za glavu. I nije baš prošlo kao što si se nadao. Previše zapitkuje, slabo sluša, često pada u nesvest. Kako naterati čoveka da poludi, kad neće da sarađuje? Hajde bar ga predžepkaj. Uzimaš nazad svoju igračku, što si mu je upravo poklonio. Zavlačiš ruku u levi džep, kad tamo svega. Pitaš se kako toliko mnogo stvari može stati u jedan džep. Sad mu rovariš po desnom. Hrpa nekih papira. Listaš ih, a ne znaš ni odakle bi počeo… Formular za razmenu radnih poena za namirnice…

(nastaviće se...)