ADMINISTRATOR - Druga runda

Druga runda

Možda si i Aleksu trebao razbiti glavu od kucaću mašinu? Ako ništa drugo, a onda da mu vratiš taj neki dug iz mladosti. Onda ne bi bio lud, već mrtav, a ti bi izgubio opkladu. Izgubio bi travnjak, a za uzvrat ne bi dobio fotelju. Najudobniju fotelju koju tvoja guzica može da zamisli. Stojiš ispred prostranog ogledala u kupatilu. Ubacuješ šumeću amfitamin tabletu u čašu i gledaš kako pravi mehure. Otpijaš do dna. Gledaš se u oči. Zenice ti se skupljaju. Opet započinješ onaj tvoj glupi monolog za koji si ubeđen da je dijalog.

– Ako ništa drugo, potresao se.

– To nije ni izbliza dovoljno, treba da eksplodira, a ne da slaže tamo neke glupe grimace.

– Posustaješ, nisi bio dovoljno ubedljiv.

– Ma ko? Ja? Ja mogu da izmanipulišem s kim poželim. Samo treba da lažem s osmehom.

– Pa, šta se onda desilo?

– Sledeći put je moj. Načeo sam ga! Aleks, gotov si! Nadvio sam se nad tobom. Slomiću te, Aleks!

Iako je tvoj kraj miran, izolovan, a tvoje komšije i ti imate dozvolu za ubijanje, uvek se nađe neki slobodnjak da vam pretura po smeću. Ludi Mačak je stalna mušterija. Uvek se nađe po nešto za ovog maga ulice. Tupi žileti za brijanje – može. Kantica krema da se oliže – može. Dok večeras kopa po kanti, sluša Vita kako priča sam sa sobom. Ne vidi on ko je to i koliko ih ima. Kroz prozor od kupatila vidi se samo senka i čuju se surove pretnje. A onda, premija. Ludi Mačor je našao stari radio kasetaš u Vitovoj kanti. Upalio ga je i začuo šuštanje. Okrenuo je točkić da pronađe neku stanicu, bilo šta. Ništa, samo šuštanje. Mačor je slegnuo ramenima, naslonio radio na desno i uz šuštanje produžio dalje svojim putem…

…

Naredne dane proveo si u razmišljanju. Šta reći Aleksu, a da ga dirne. Puko nagovaranje izgleda ne prolazi. Ljudi takve stvari uzimaju zdravo za gotovo. Da ideš pravo u glavu? Da mu predstaviš njegov svet onakvim kakav zaista jeste. Zašto to nisi odmah uradio? Zar si stvarno mislio da će odmah da otrči i zapali formulare. Iskreno jesi. Kao, on to zapali i onda može da vidi ribu. Za to ti ipak treba bar 45 minuta…

Plan je sledeći: Odvući ga u kontrolnu sobu, pokazati mu koliko je njegov život jeftino lažan i potapšati ga po ramenu. O, da! Treba se opet vratiti na devojku-mamac. Taman ih je počeo zaboravljati, ovo će mu doći scena “sreo staru ljubav” i tek onda je gotov. Ona će mu se obratiti, zakazati mu sastanak… Ako mu ti izađeš na oči verovatno će pobeći. A i ostalo ti je samo 15 minuta. Mice štopaju u sekund.

Sledećeg puta moraš biti spreman. Iskopaj sve što možeš o njemu. Koliko je veran, koliko podoban. Istraži malo. Šta je sve radio, gde je sve bio, koju kašu jede, na kojoj strani kreveta spava. Uozbilji se i završi posao do kraja!

…

Vreme je. Ulaziš u Glavni štab. Pokazuješ trorukom portiru svoju propusnicu, on ti potvrdno klima glavom. Skrećeš desno i ulaziš u  sobu 42. Podrum k’o podrum, samo što voda ne izbija iz poda. Plafon je nizak, ali je prostorija poprilično prostrana. Podrum k’o podrum. Sve što više ne treba, a možda bi moglo jednog dana koji nikada neće svanuti, nabacano je dole. Ko zna šta sve ima po tim kutijama i odakle li su samo sve ove stolice donešene. Tu je i široki, komforni, za rad dobar, sto. Sedaš u fotelju. Sedeo si i u udobnijim. Čekaš ga da se pojavi. Sad će on, samo što nije. Ona slatka, bucmasta mu je zabola poslednji ekser. Srce mu krvari. On ovakvu šansu ne sme propustiti. To što će se razočarati, što će se OPET razočarati, to je upravo ono čemu se nadaš. A kada nada postane realnost, ti ćeš se udobno zavaliti u pravu kožu, a ne kao u ovaj skaj. Vrata se otvaraju. Čuju se koraci kako gaze metalne stepenice. Spuštaju se niže, niže, niže… Evo ga, sišao je. Aleks. Kako ćeš da odlepiš, stari školski druže. Gleda oko sebe. Gleda gde je ovoga puta završio. Od kako si počeo da se igraš sa njim, proputovao je više nego za celog života. Okreće se ka tebi s izrazom lica kao da je očekivao ljubav svog života… Kad ono ­– ti, Vito. Lice mu se u trenu ukiselilo.

– Je l’ ti mene to zajebavaš – razočarano upita. To je taj tonalitet, kad čovek postane očajan. 

– Izvini, Aleks, moralo je ovako – govoriš mu iz fotelje. Srećan si. Osetiš ga.

– Jeb’o izvini! Gde je?

– VIdećeš je – lažeš ga, to više po navici.

– Slušaj me ti... – preteći započinje. Sad ga seci.

– Slušaj ti mene – ubacuješ se – Gde si ti? Kako si uopšte došao dovde?

– Pa imao sam formular, kako drugačije...

– Da li si uopšte pogledao taj formular? Da li uopšte ikada čitaš šta sve piše na njemu?

Naravno da ne. Zato ga i pitaš. Ko još čita te gluposti?

– Naravno da sam pogledao – odgovara.

– Na formularu piše KONTROLA ISPRAVNOSTI VAZDUHA. Ime administratora je Maksim, a ne Aleks. Formular je redovno potpisan i overen. Ti si svaki vremenski period prisutan na ovom šalteru četrnaest puta. Troruki te je ipak uputio na ulaz jasno označen na zvanično overenom formularu, izdatom na Maksima. Ulaz s brojem na vratima – 42. I evo te, stojiš tu, a nikada do sada ga nisi ni primetio.

– Pa? – sleže ramenima. Nisi bio baš najjasniji.

– U donjem desnom uglu gde stoji potpis, Aleks, nalazi se tvoj potpis.

– Nemoguće. Ja lupam pešate.

– A šta si radio pre nego što si lupao pečate? U kom sektoru si bio? Kako je to samo davno bilo. Gotovo da se nikada nije ni desilo. Otprlike su ti takva sećanja. Takva su sva sećanja bez emocija. Ono na šta ciljam, Aleks, je pitanje. Nije pitanje gde je ona, nego gde si ti. Drugo pitanje bi moglo biti: „Kako si dospeo ovde?” Treće pitanje bi glasilo: „Za šta nam uopšte i služe svi ti formulari.“

– Pa, služe nam za sve što nam je i po...

– Ma prekini više s tim glupostima! – lupaš šakom od sto. Samo oštro s njim, Vito. Ne daj mu da više lupeta gluposti u koje ni sam ne veruje. Saginješ se i provlačiš ispod stola.

– Slušaj me, izvini što sam malo prenaglio, ali moraš saslušati. Moraš sebe preispitati, sve pažljivo – sada spuštaš ton. Uvlačiš mu se u glavu.

– Greške se dešavaju. – nastavi on po svom. Kakav tvrdoglavi stvor.

– Ozbiljno? Poklon za tebe – iz džepa vadiš kremu i pružaš mu je u ruku.

Kremasti izmet za negu lica.

– Hvala, ali ne koristim.

– Evo ti još jedan poklon – daješ mu formular za razmenu radnih poena za robu. To si mu izvukao iz džepa prošli put kad je overio na deponiji.

– Nemoguće, ovo je moj formular za razmenu radnih poena za robu. Poslednja dodata stavka je Kremasti izmet za negu lica. A ja to ne koristim, niti sam ikada menjao poene za takvo nešto.

– Nemoguće? – pitaš. –  Ispalo ti je iz džepa prošli put kada smo se videli. Ja sam izvršio razmenu. Mislim ne treba ni meni to sranje, ne verujem u modernu medicinu. Bilo je na dohvat ruke, to je sve. I gde ti je ona sprava što sam ti dao prošli put? Nema veze i ako ti je ispala iz džepa, gledaj sad ovo!

Vadiš daljinski upravljač i upireš ga prema zidu iza stola. Pritiskaš dugme i zid počinje da se razmiče. Iz skrivene sobe dopire svetlo. Tako je nekako mistično, pomišljaš. A onda se vrata zaustavljaju. Ponovo stiskaš dugme. Vrata stoje. Stiskaš dugme, jače i brže. Vrata se opet pomeraju. I onda opet staju. Pokvario si momenat. Izdišeš i prilaziš im. Ručno ih otvaraš.

Aleks otvori usta. Bojažljivo zainteresovano zakorači u prostoriju. Po zidovima okačeni monitori, s plafona vise monitori. I kablovi na sve strane, po podu, s plafona, isprepletani, izuvijani, zamršeni. I dok tako zvera, zapinje nogom za kabel, udara glavom od jedan monitor, pada i u padu se upetljava u viseće kablove. Počinje u panici da se batrga i čupa rukama. Na kraju se nekako odmota. Uvek je tako.

Naslonjen na vrata, stojiš i posmatraš ga. Smrtno je uplašen. Posmatraš ga kako gleda trorurukog portira kako sa dve ruke čačka nos, a trećom prevrće papire. Posmatraš ga kako gleda puste gradske bulevare. Usna ti se iskrivila na gore. I dok tako zvera i češe glavu od udarca o ivicu monitora, ti stiskaš dugme. Svi monitori u sobi prebacuju na jednu sliku. Na Aleksa kako sedi na wc šolji.

– Nemoj zaboraviti da pustiš vodu, Aleks – dobacuješ mu, dok on u neverici gleda u sebe.

– Kako je ovo moguće?

– Stalno si pod prismotrom. Je l' ti sad jasnije?

– Je l' to moj stan?

– Pa da li je?

Ništa ne progovara. Jasno je da jeste.

– I posmatraju me stalno, čak i dok sam u toaletu?

– Pa dobro, ti faktički i živiš u toaletu.

– Ali kako je to moguće, kad sam ja sada ovde?

Dobro pitanje, nisi mu se nadao.

– Da budem iskren, kamere ne rade već neko vreme. Nešto se tu pokvarilo i nikako da se popravi. Za početak bi trebalo odmotati sve te silne kablove... Cimanje je. Uglavnom, nije to poenta. Poenta je da je svaki tvoj korak ispraćen. Ti nemaš tajni, nemaš privatnosti, nemaš ništa osim te usrane šolje. A je l’ znaš zašto ovo, Aleks, zašto sve ovo?! – povisuješ ton.

– Pitam te nešto, odgovori! Nećeš da pričaš?! – unosiš mu se u lice.

– E, pa, mutavko, to je sve zbog tebe i tvog glupog formulara! To ih hrani, to im daje pravo, shvataš li, majmunoliki čoveče! Evo, pogledaj i sam! – bacaš mu kartonsku kutiju pod noge.

Saginje se i otvara je. Puna je papira. Vadi prvi koji mu je na dohvat ruke.

DOLAZAK 12 – ALEKS CHT96, RAZMENA RADNIH POENA ZA ROBU

876 - ALEKS CHT96, KUPON ZA JAVNI TRANSPORT 23

ALEKS CHT96…

– Gomila potrvrda, Aleks. To si ti. To ti je život. Sve je zapisano, svaki tvoj korak. Kad spavaš, kad radiš, kad jedeš, kad sereš. To je ta tvoja sloboda. A znaš li šta je tu najtužnije? E pa, ja ću da ti kažem. Najtužnije je što nikoga nije briga za sve te formulare. Nikoga nije briga za tebe. Nebitan si. Misliš li da će neko sada to sve da sortira, da razvrstava, da čaprka po tvom životu. Niko! Nikoga nije briga! Izgleda da si ti jedini kome to nešto znači…

Ništa nije odgovorio, samo je nastavio da stoji ukopan s papirom u ruci. Nastavio si izlaganje.

– Misliš li da si zaslužio bolje? Sam sebi si ovo namestio! Sve je istina i sve je laž! Lažna istina ili istinita laž, sam oduči. Moj druže... Nema nikakve teorije zavere, postoji samo jeftina stvarnost...

Praviš dramsku pauzu. Aleks se i dalje ne pomera, sad možda više čak ni ne diše.

– Zapali ih, oslobodi se!  Sa parčetom papira možeš da jedeš, putuješ, obezbediš sebi krov nad glavom. Možeš i da crtaš i pišeš na njemu. A možeš i da obrišeš dupe! Ali prvo idi kući i pusti vodu, stvarno nije u redu – opet si snizio ton.

– Zapali!

…

Izlaziš iz zgrade. Pališ cigaretu. Ovo su oni retki momenti kada duvan ima opravdan rad. Primećuješ kako Mice okreću kola i odlaze. Njihov zadatak je gotov. Vadiš bubicu i bacaš je na pločnik. Ludi Mačor se odnekud pojavljuje, kupi je, stavlja u uho i opet nestaje.

Sada treba da čekaš. To je to, misliš. Okrenuti nekom smisao postojanja za 180 stepeni garantuje ludilo. Za pola sata razgovora ubedio si čoveka da poludi. Siguran si u to.

Već počinješ da razmišljaš o sledećim koracima. O apsolutnoj vlasti. O danu kada ti niko neće visiti nad glavom. O najudobnijoj fotelji ikada. Spuštaš pogled na cipele.

Trebaće ti nove, da ti se uklope uz fotelju.

 (nastavice se...)