ADMINISTRATOR - Ogledalo

Ogledalo

Svanuo je novi dan. Srećan, voziš se na posao. Usput srećeš nekoliko vatrogasnih transportera. Izgleda da negde gori vatra! A da možda to ne gore formulari?

Sjajno raspoložen, penješ se liftom. U dilemi si. Da li da pritisneš sprat 69 ili 70? Izlaziš na 69. Strpićeš se još malo. Nemo prolaziš pored kolega, koji po običaju ne rade ništa. Danas im ne držiš motivacioni govor, na šta oni reaguju apsolutno isto kao i da si im održao. Dakle, nikako. Žuriš u svoju pregrađenu kancelariju. U tvojoj staroj fotelji zatičeš šefa, lično.

– Otkud vi, gospodine? – pitaš. – Već ste se preselili.

– Kako? – upita.

– Nije to loša fotelja, brzo će te se privići – nastavljaš.

– O čemu ti to?

– Vidim, devojke su vas obavestile.

– A o čemu to, Vito?

– O opkladi. Šta se praviš lud? – drsko odgovaraš. To je to, nema više pretvaranja i čekanja. Pobedio si.

– A to – kao setio se. – Zapravo, došao sam da te obavestim, da je travnjak već pregrađen.

– Kako misliš pregrađen?

– Mislim, pripojio sam ga svom domaćinstvu, kako smo se i dogovorili.

Došlo je do nesporazuma.

– Zapravo, po dogovoru, ja se selim na 70. sprat.

– Otkud ti sad to? Lepo smo se opkladili, postoje i svedoci, kao i dokazni materijal.

– Upravo. Izludeo sam čoveka za pola sata.

– Ako misliš na onog nesretnika, ne izgleda mi baš ludo. Više mi izgleda kao reš pečen leš, a ugljenisani leš nije baš najuverljiviji dokaz da je neko lud.

– Pa da, toliko je poludeo da se zapalio!

– A možda je išao po neke papire tamo dole, ispala mu cigareta i izazvala požar.

– Tamo niko nikada ne ide, to znate i sami.

– To stvarno ne znam… Znam da je to Arhiva Glavnog Štaba Administracije. Sigurno je bio tamo u poslovne svrhe, a ne u terapeutske.

– Ma dajte! Tamo dole je obični papir za potpalu. Ja sam ga sludio da ode dole i izazove požar.

– Običan papir za potpalu? Ma šta pričaš, čoveče? To je žila kucavica našega društva. Nisi ti trebao da poludiš, nego onaj nesretnik, ali hajde šta sad… Šteta za tebe, dobar je ono travnjak. Najbolji u kraju… – mirno reče, a zatim nonšolantno napusti prostoriju.

Potonuo si. Potonuo si za 69 spratova umesto da si poleteo za jedan. Kako si dozvolio sebi ovaku nesmotrenost? Znaš i sam da sve što je šef rekao obično sranje, ali znaš i da bi sam tako nešto argumentovao na isti način… Čitavo tvoje postojanje nabilo se u jednu malu, okom nevidljivu česticu. Nestalo je, nestao si i ti, Vito, nestao sa lica Zemlje.

I šta sad?

…

Besan si… Jako si besan! Izgledaš kao razmaženo derište koje nije dobilo željenu igračku. Prividno potisnuti kompleksi potpuno su preuzeli kontrolu nad tobom. Plačeš od besa i vrištiš kao žena. Ulećeš u Bunker s namerom da svoju frustraciju istreseš na nekom nedužnom. Grubo se guraš kroz masu, razbacujući ljude. Odguruješ nekog malog nabijenog u roze majici.

– Pazi malo – reče, glasom devojčice.

– Pomeri se bre, glavonja – odbrusuješ mu. On tebi odbrusuje šamarčinu. Treseš se od besa, sav rumen. Jednim šamarom oba obraza, sve preko usta. Kakvo poniženje. Šta ćeš, sisice, okrećeš se i odlaziš. Neki momci, vidno pripiti, ti umiru od smeha. Možeš da ih nanjušiš, iz Administracije su. Ovde je njima strogo zabranjen pristup, treba još virus da zakače!

– Šta se vi smejete?! Znam ko ste! Sva papirologija sveta vas neće spasiti kad vas se dočepam! Vi ste našli da mi kršite pravila!

– ‘Ajde 'oladi, rumenko. – reče ti visoki, suvi, uredno potšišanih brkova i upalih obraza klateći se na nogama.

– Bolje ti je produži – dodade debeli, proćelavi.

I opet šta ćeš?

– Je l’ znate vi ko sam ja?! – pitaš ih to, kao da ti odgovor piše na glavi.

Zum, jedan šamar, zum, drugi šamar. Šta li sada ovo znači? Pa je l' znaju ko si ili ne znaju?

Okrećeš se i odlaziš iz Bunkera. Kakvo poniženje... Jedno za drugim. Istrčavaš napolje i sedaš u „Minija“. Daješ gas. Ideš svojoj kućici. Juriš, i za tren stižeš. Glava ti ključa.

Parkiraš kola ispred garaže i krećeš u kuću. Šta je sada ovo? Komša već ogradio travnjak, svaka čast. Slaže mu se uz kuću. Utrčavaš unutra i staješ u pseće govno, posađeno tačno po sred praga. Tvoj krhki karakter nalazi se pred kataklizmom. Ušao si u kuću i pravac kupatilo. Ideš ispred ogledala, tvog jedinog prijatelja. Ono će te utešiti...

...

Gledaš se u odrazu. Deluje bezlično. Ubledeo si nešto, Vito. Kao da je sva vlast izlapela iz tebe. Ali kako? Vodio si čitav meč... Da li si? Kakva si ti uopšte vlast? Jeb'o vlast, kad te ljudi ne poštuju. Nema ništa na silu, to ne prolazi kod ljudi. I svi ovi administratori, pa ti ljudi nisu realni, šta ti imaš od njih. Ovi slobodnjaci što te služe kao na dvoru imaju dobru računicu. Ovi tvoji saradnici i komšije, svi do jednog misle sve najgore o tebi i rado pričaju o tome čim okreneš leđa. A onaj šef, pa on je klasa za tebe, Vito, nemoj se više praviti da to ne znaš.

To što neko ima vlast i rasipa se njome, ne čini ga vladarom. Može samo da glumi, ali je realno da će tada biti išamaran zbog loše glume, patetike i lažnog pogleda.

Istina je uvek na dohvat ruke. Upućuješ pogled pun besa i razočaranja sebi u ogledalu.

– Zašto ćutiš?! – poslednjim trzajevima drskosti upućuješ pitanje osobi koju si oduvek smatrao najboljim prijateljem. Po prvi put ostaješ uskraćen za odgovor.

– Reci nešto!

Opet ništa. Samo otekle oči obrasle mrtvom kožom. Nema sjaja, nema više uspomena, nema više nadanja.

– Šta ćemo? – snižavaš ton.

– Nemoj sad da me napuštaš… Molim te…

Ali on to upravo i čini. Napušta te. U njegovim očima gasi se život. Odlazi na bolje mesto. Mesto uskraćeno za laži, obmane, izgovore, prevare… Za iluzije. Mesto gde neće morati da se skriva iza moći i vlasti.Mesto gde se takmičiti samo protiv sebe i uvek protiv sebe. Odlazi u večnost, odakle je i došao. Jedini pobednik i jedini gubitnik biće sam(o) on.

Plačeš od nemoći. Izneverio si sebe.Tvoj blistavi travnjak zarašće u korov. Izgubio si.

– Izvini – tiho šapućeš.

Odraz u ogledalu i dalje ćuti. Ostao si usamljen, napušten, uskoro i zaboravljen. Ako bi imao dostojanstva da podvučeš crtu, shvatio bi da si naporno radio na tome. Pokrivaš istrošeno lice rukama, suze se slivaju niz dlanove.

Upućuješ još jedan pogled ka sebi, ali nema te više. Odraz je nestao, napustio te je. Više ne možeš ni da se pogledaš u oči. Oživeo si slutnje, postao  si bezličan.

Izgubio si opkladu, a uložio si ceo svoj bedni život…

KRAJ