ADMINISTRATOR - Radna Atmosfera

Radna atmosfera

Grad se rađa pred tobom. Oko tebe je, sada,  spržena zemlja. Ovde trava nije baš tako živa kao kod tebe u ulici. Ovde niko nije hranio tlo, već je ostavljeno da polako trune u najgorim mukama. Sa tvoje desne strane vide se oronule zgrade koje postaju sve veće i ružnije. Stotine umornih džinova stoje razbacani u krug, rošavih, izboranih lica, ostarelih preko noći. Stambeni blokovi, dom i privilegija svih administratora. Dalje od blokova pruža se široki bulevar i na njemu nešto niža gradnja. To su Administativni centri za obuku, prevaspitavanje i maltretriranje budućih kadrova, a iza njih prostiru se brojne uličice načičkane i izbušene bunkerima. Nekada zaštita od zagađenja, a sada dom svim onima koji neće lepo da se igraju, kao ostala deca.

Na suprotnom kraju, suprotnom gledajući u odnosu na Blokove, nalazi se ona, boginja. Glavni štab Administracije, matica društva, insituticija i hram. Tamo si se uputio, na predposlednji sprat.  Ko se nalazi na samom vrhu, Vito?

…

Na samom si ulasku u grad i put te vodi skoro, pa pravo na krajnju destinaciju. Kako bi izbegao rupe na putu koje počinju masovno da s množe, skrećeš prečicom, kroz groblje. Da si izabrao “Ladu” za posao, rupe ne bi bile problem. Da si izbrao “Pasata”, rupe ne bi bile problem, on ti je službeni auto.Ovako se “Mini” opet pokazao kao sjajno rešenje. Staza u groblju je idealne širine za njega. Sjajna prečica ovo groblje. Mir, tišina i ciglicama popločana staza. Dok gledaš sve te srećnike oko sebe, izbijaš na drugu stranu, pravo na zadnji ulaz u Štab. Tu se spuštaš u podzemnu garažu. Nema portira, nema šaltera, samo provučeš karticu i vrata se sama otvaraju.

…

Parkirao si se na uobičajeno mesto. Iz džepa vadiš crveno-belu kapsulu sreće i gutaš je. Izlaziš napolje. Mesto do tvog je prazno. Čije li je? A da, biće tvoje jednog dana. Pored praznog mesta je lift. Kakvo smaranje, moraš da pešačiš tri metra do lifta, a onaj glavonja samo jedan.

Ulaziš u lift i pali se muzika. Neki lagani ambijental. Prijatno, prigušeno zeleno svetlo i nekakav voćni miris, teško je sad reći koji tačno.Stiskaš dugme do sprata 69. U dubini utrobe kapsula se rastvorila. Hvata te jeza, osećaš jak pritisak na moždanoj kori, hvata te grč u vilici.

Nameštaš kravatu i dok se već gledaš u ogledalo ne propuštaš priliku za razgovor.

– Ko je šef? Ko je šef?! Ko je šef?! Avavavav! – laješ na sebe. Eto kakvo si pseto. Lice počinje da ti se pali.

Čuje se zvonce od lifta i vrata se, gospodski otvaraju.

– Avavavavavavavavavav! – počinješ da laješ, ulazeći u ogroman radni prostor oivičen staklenim zidom.

– Rrrrrrr – lavež prerasta u režanje. Širiš ruke, lagano koračaš i zveraš oko sebe.

I ovoga puta izostala je reakcija prisutnih.

– Pažnja, pažnja! Ti mala, šta sad trenutno radiš? –  gledaš u malu, slatku bucmastu plavušicu, napućenih usana.

– Dopisujem se sa drugaricom. Našla je novog dečka, samo što to još nije rekla sadašnjem.

– Sjajno. A ti, debeli? – skrećeš pogled na flegmatičnog, simpatičnog bucu, upalih okica, smeđe, kovrdžave kose.

– Poručio sam neki roštilj, ali nikako da stigne. I još jednom mi kažeš da sam debeo, poješću te.

– Bravo, buco! A ti mili, šta je sa tobom – usmeravaš pažnju ka mladim, ćelavim kolegom.

– Jaooj. Nije mi dobro. Sinoć sam zalivao neke lekove rakijom. Ne znam gde sam. Sutra će neću sećati ovoga?

– Zaboravićeš?

– Ne, nego ću večeras opet zalivati lekove rakijom.

– Odlično, kolega. Sjajno. Slatki ste. Svi imate kola, lepu kuću, ljubavnicu, elektronsku mrežu, volite da se zezate, je l’ tako? Ne čujem vas, je l’ sam u pravu?

U glavi ti počinje vožnja. Dok gledaš veliku, prijatnu prostoriju, osveženu raznim prijatnim mirisima, ukrašenu cvećem, razbacene stolove na kojima ljudi drže noge, zavaljeni u udobne fotelje, ispijaju kafe i žestoka pića, igraju karte na kompjuterima i dopisuju se s prijateljima. Slika ti se magli, um ti probija lobanju i munjevito obilazi prostor. Za njega se kače prljave vibracije nezahvalnih snobova. Prezireš ih. I kao malj da te je pukao po glavi kažeš:

– Komfor je luksuz novog doba! A svi volimo luksuz! Svi volimo udoban dom, lični prevoz, sve te spravice da nam sijaju, zuje, pevaju… Svi volimo da se gledamo preko monitora, kad se već ne podnosimo uživo. Svi volimo doći “otkinuti” na posao…

–  Amin – reče tabletoman.

– Vaistinu amin. Imam neke dobre, slona bi oborile, da nije istrebljen. Javi se kasnije. Nego, gde sam ono stao…

– Kod slona.

– Ma ne to… Mislim da, jake su – namiguješ mu.

– Kod one drolje što vara momka – reče neko iz mase.

– Molim?

– Mislim da si ti zapravo krenuo negde.

– Da! Komfor! Komfor je stvar luksuza i samo je naš. A zašto?

– Daj, Vito, reci već jednom i ostavi nas na miru.

Tiho se nakašljavaš, pa nastavljaš po tvom.

– Zbog njih. Svih njih što veruju u bajke. Zbog naših vernih administratora. Nosioca mira i prosperiteta. Da nema njih, ne bi bilo ni nas. Da ne gutaju naše laži, mi bi prepukli. Naduvali bi se kao balon, pa bi se samo razneli u jednom momentu. Nad kim bismo onda vladali? Ako nemamo vlast, onda nemamo ništa, ni komfor, ni luksuz, ništa… Dok ih god držimo u laži, mi smo mirni. Stara ljudska tajna – nagrađivanje i kažnjavanje. Nagrađivanje i kažnjavanje, stari životinjski instikt. Dajte ljudi da osiguramo našu budućnost, sačuvamo sadašnjost, proslavimo prošlost! Od svih životinja, ljude je najlakše dresirati – završavaš svoj uobičajeni govor, dok kolege i dalje rade sve ono što su radile od početka. Ništa.

Ulaziš u, staklenim paravanom pregrađenu, zasebnu kancelariju. Uskoro ćeš imati ceo sprat, laskaš sam sebi. Budala.

Mada, istina je to što govoriš. Istina je da ljudima pričaš laži, laži koje slušaju sa svojih radio predajnika, jer da imaju računar, mrežu, sve one spravice sa muzikom, slikama, igrama, po čemu bi ti bio bolji od njih? Laž koja je overena, potpisana i ispečatirana postaje istina.

Zavaljuješ se u svoju udobnu fotelju i pališ računar. Šta bi danas mogao da radiš? Da li da smisliš novi slogan? POPUNJEN OBRAZAC, ČIST OBRAZ nekako već izlazi iz mode. A da uvedeš ograničenje udisanja vazduha na određen broj udisaja? Sistem se digao i monitor je zasvetlio. Oči su ti se napunile beskonačnim bojama, umrljanim i isprepletanim. Ustaješ od stola i odlaziš do umivaonika. Prskaš se po licu, a zatim mokrim rukama kvasiš vrat. Mozak ti se privremeno ohladio i vraćaš se za radni sto. Na pamet ti pada da skačeš nekom nesretniku po glavi. Da nađeš nekog napaćenog mučenika i da mu se dodatno popišaš u taj njegov bedan život. Kažnjavanje i nagrađivanje. Pa hajde onda da kaznimo nekog, hoćemo li ,Vito? Izmaltretirati ga, žetoko ga izmaltretirati. Natrljati mu sve svoje neuspehe. Osvetiti mu se za sva poniženja koja si pretrpeo u svom životu. Vratiti mu za sve one neprijatnosti što ti je onaj mali redovno priređivao. Onaj mali drski, što se uvek nešto bunio. Onaj mali… Kako li mu ono beše ime… A kako da to zaboraviš. Vatra ti se pali u očima. Usne ti se razvlače u bolesnu krivu. Osveta! Ma da, osveta.

Kako mu napakostiti? Izdati nalog za brisanje? Samo će da nestane, puf! Ili ga mučiti? Previše predvidivo… Možda mu jednostavno treba napraviti neko dešavanje od života? Konačno neko dešavanje od života! Izrežirati mu neku situaciju..Komedija apsurda, radni naziv: ”Realnost i njena žrtva!”

(nastaviće se...)