ADMINISTRATOR - Ogledalo

Ogledalo

Svanuo je novi dan. Srećan, voziš se na posao. Usput srećeš nekoliko vatrogasnih transportera. Izgleda da negde gori vatra! A da možda to ne gore formulari?

Sjajno raspoložen, penješ se liftom. U dilemi si. Da li da pritisneš sprat 69 ili 70? Izlaziš na 69. Strpićeš se još malo. Nemo prolaziš pored kolega, koji po običaju ne rade ništa. Danas im ne držiš motivacioni govor, na šta oni reaguju apsolutno isto kao i da si im održao. Dakle, nikako. Žuriš u svoju pregrađenu kancelariju. U tvojoj staroj fotelji zatičeš šefa, lično.

– Otkud vi, gospodine? – pitaš. – Već ste se preselili.

– Kako? – upita.

– Nije to loša fotelja, brzo će te se privići – nastavljaš.

– O čemu ti to?

– Vidim, devojke su vas obavestile.

– A o čemu to, Vito?

– O opkladi. Šta se praviš lud? – drsko odgovaraš. To je to, nema više pretvaranja i čekanja. Pobedio si.

– A to – kao setio se. – Zapravo, došao sam da te obavestim, da je travnjak već pregrađen.

– Kako misliš pregrađen?

– Mislim, pripojio sam ga svom domaćinstvu, kako smo se i dogovorili.

Došlo je do nesporazuma.

– Zapravo, po dogovoru, ja se selim na 70. sprat.

– Otkud ti sad to? Lepo smo se opkladili, postoje i svedoci, kao i dokazni materijal.

– Upravo. Izludeo sam čoveka za pola sata.

– Ako misliš na onog nesretnika, ne izgleda mi baš ludo. Više mi izgleda kao reš pečen leš, a ugljenisani leš nije baš najuverljiviji dokaz da je neko lud.

– Pa da, toliko je poludeo da se zapalio!

– A možda je išao po neke papire tamo dole, ispala mu cigareta i izazvala požar.

– Tamo niko nikada ne ide, to znate i sami.

– To stvarno ne znam… Znam da je to Arhiva Glavnog Štaba Administracije. Sigurno je bio tamo u poslovne svrhe, a ne u terapeutske.

– Ma dajte! Tamo dole je obični papir za potpalu. Ja sam ga sludio da ode dole i izazove požar.

– Običan papir za potpalu? Ma šta pričaš, čoveče? To je žila kucavica našega društva. Nisi ti trebao da poludiš, nego onaj nesretnik, ali hajde šta sad… Šteta za tebe, dobar je ono travnjak. Najbolji u kraju… – mirno reče, a zatim nonšolantno napusti prostoriju.

Potonuo si. Potonuo si za 69 spratova umesto da si poleteo za jedan. Kako si dozvolio sebi ovaku nesmotrenost? Znaš i sam da sve što je šef rekao obično sranje, ali znaš i da bi sam tako nešto argumentovao na isti način… Čitavo tvoje postojanje nabilo se u jednu malu, okom nevidljivu česticu. Nestalo je, nestao si i ti, Vito, nestao sa lica Zemlje.

I šta sad?

…

Besan si… Jako si besan! Izgledaš kao razmaženo derište koje nije dobilo željenu igračku. Prividno potisnuti kompleksi potpuno su preuzeli kontrolu nad tobom. Plačeš od besa i vrištiš kao žena. Ulećeš u Bunker s namerom da svoju frustraciju istreseš na nekom nedužnom. Grubo se guraš kroz masu, razbacujući ljude. Odguruješ nekog malog nabijenog u roze majici.

– Pazi malo – reče, glasom devojčice.

– Pomeri se bre, glavonja – odbrusuješ mu. On tebi odbrusuje šamarčinu. Treseš se od besa, sav rumen. Jednim šamarom oba obraza, sve preko usta. Kakvo poniženje. Šta ćeš, sisice, okrećeš se i odlaziš. Neki momci, vidno pripiti, ti umiru od smeha. Možeš da ih nanjušiš, iz Administracije su. Ovde je njima strogo zabranjen pristup, treba još virus da zakače!

– Šta se vi smejete?! Znam ko ste! Sva papirologija sveta vas neće spasiti kad vas se dočepam! Vi ste našli da mi kršite pravila!

– ‘Ajde 'oladi, rumenko. – reče ti visoki, suvi, uredno potšišanih brkova i upalih obraza klateći se na nogama.

– Bolje ti je produži – dodade debeli, proćelavi.

I opet šta ćeš?

– Je l’ znate vi ko sam ja?! – pitaš ih to, kao da ti odgovor piše na glavi.

Zum, jedan šamar, zum, drugi šamar. Šta li sada ovo znači? Pa je l' znaju ko si ili ne znaju?

Okrećeš se i odlaziš iz Bunkera. Kakvo poniženje... Jedno za drugim. Istrčavaš napolje i sedaš u „Minija“. Daješ gas. Ideš svojoj kućici. Juriš, i za tren stižeš. Glava ti ključa.

Parkiraš kola ispred garaže i krećeš u kuću. Šta je sada ovo? Komša već ogradio travnjak, svaka čast. Slaže mu se uz kuću. Utrčavaš unutra i staješ u pseće govno, posađeno tačno po sred praga. Tvoj krhki karakter nalazi se pred kataklizmom. Ušao si u kuću i pravac kupatilo. Ideš ispred ogledala, tvog jedinog prijatelja. Ono će te utešiti...

...

Gledaš se u odrazu. Deluje bezlično. Ubledeo si nešto, Vito. Kao da je sva vlast izlapela iz tebe. Ali kako? Vodio si čitav meč... Da li si? Kakva si ti uopšte vlast? Jeb'o vlast, kad te ljudi ne poštuju. Nema ništa na silu, to ne prolazi kod ljudi. I svi ovi administratori, pa ti ljudi nisu realni, šta ti imaš od njih. Ovi slobodnjaci što te služe kao na dvoru imaju dobru računicu. Ovi tvoji saradnici i komšije, svi do jednog misle sve najgore o tebi i rado pričaju o tome čim okreneš leđa. A onaj šef, pa on je klasa za tebe, Vito, nemoj se više praviti da to ne znaš.

To što neko ima vlast i rasipa se njome, ne čini ga vladarom. Može samo da glumi, ali je realno da će tada biti išamaran zbog loše glume, patetike i lažnog pogleda.

Istina je uvek na dohvat ruke. Upućuješ pogled pun besa i razočaranja sebi u ogledalu.

– Zašto ćutiš?! – poslednjim trzajevima drskosti upućuješ pitanje osobi koju si oduvek smatrao najboljim prijateljem. Po prvi put ostaješ uskraćen za odgovor.

– Reci nešto!

Opet ništa. Samo otekle oči obrasle mrtvom kožom. Nema sjaja, nema više uspomena, nema više nadanja.

– Šta ćemo? – snižavaš ton.

– Nemoj sad da me napuštaš… Molim te…

Ali on to upravo i čini. Napušta te. U njegovim očima gasi se život. Odlazi na bolje mesto. Mesto uskraćeno za laži, obmane, izgovore, prevare… Za iluzije. Mesto gde neće morati da se skriva iza moći i vlasti.Mesto gde se takmičiti samo protiv sebe i uvek protiv sebe. Odlazi u večnost, odakle je i došao. Jedini pobednik i jedini gubitnik biće sam(o) on.

Plačeš od nemoći. Izneverio si sebe.Tvoj blistavi travnjak zarašće u korov. Izgubio si.

– Izvini – tiho šapućeš.

Odraz u ogledalu i dalje ćuti. Ostao si usamljen, napušten, uskoro i zaboravljen. Ako bi imao dostojanstva da podvučeš crtu, shvatio bi da si naporno radio na tome. Pokrivaš istrošeno lice rukama, suze se slivaju niz dlanove.

Upućuješ još jedan pogled ka sebi, ali nema te više. Odraz je nestao, napustio te je. Više ne možeš ni da se pogledaš u oči. Oživeo si slutnje, postao  si bezličan.

Izgubio si opkladu, a uložio si ceo svoj bedni život…

KRAJ 

ADMINISTRATOR - Druga runda

Druga runda

Možda si i Aleksu trebao razbiti glavu od kucaću mašinu? Ako ništa drugo, a onda da mu vratiš taj neki dug iz mladosti. Onda ne bi bio lud, već mrtav, a ti bi izgubio opkladu. Izgubio bi travnjak, a za uzvrat ne bi dobio fotelju. Najudobniju fotelju koju tvoja guzica može da zamisli. Stojiš ispred prostranog ogledala u kupatilu. Ubacuješ šumeću amfitamin tabletu u čašu i gledaš kako pravi mehure. Otpijaš do dna. Gledaš se u oči. Zenice ti se skupljaju. Opet započinješ onaj tvoj glupi monolog za koji si ubeđen da je dijalog.

– Ako ništa drugo, potresao se.

– To nije ni izbliza dovoljno, treba da eksplodira, a ne da slaže tamo neke glupe grimace.

– Posustaješ, nisi bio dovoljno ubedljiv.

– Ma ko? Ja? Ja mogu da izmanipulišem s kim poželim. Samo treba da lažem s osmehom.

– Pa, šta se onda desilo?

– Sledeći put je moj. Načeo sam ga! Aleks, gotov si! Nadvio sam se nad tobom. Slomiću te, Aleks!

Iako je tvoj kraj miran, izolovan, a tvoje komšije i ti imate dozvolu za ubijanje, uvek se nađe neki slobodnjak da vam pretura po smeću. Ludi Mačak je stalna mušterija. Uvek se nađe po nešto za ovog maga ulice. Tupi žileti za brijanje – može. Kantica krema da se oliže – može. Dok večeras kopa po kanti, sluša Vita kako priča sam sa sobom. Ne vidi on ko je to i koliko ih ima. Kroz prozor od kupatila vidi se samo senka i čuju se surove pretnje. A onda, premija. Ludi Mačor je našao stari radio kasetaš u Vitovoj kanti. Upalio ga je i začuo šuštanje. Okrenuo je točkić da pronađe neku stanicu, bilo šta. Ništa, samo šuštanje. Mačor je slegnuo ramenima, naslonio radio na desno i uz šuštanje produžio dalje svojim putem…

…

Naredne dane proveo si u razmišljanju. Šta reći Aleksu, a da ga dirne. Puko nagovaranje izgleda ne prolazi. Ljudi takve stvari uzimaju zdravo za gotovo. Da ideš pravo u glavu? Da mu predstaviš njegov svet onakvim kakav zaista jeste. Zašto to nisi odmah uradio? Zar si stvarno mislio da će odmah da otrči i zapali formulare. Iskreno jesi. Kao, on to zapali i onda može da vidi ribu. Za to ti ipak treba bar 45 minuta…

Plan je sledeći: Odvući ga u kontrolnu sobu, pokazati mu koliko je njegov život jeftino lažan i potapšati ga po ramenu. O, da! Treba se opet vratiti na devojku-mamac. Taman ih je počeo zaboravljati, ovo će mu doći scena “sreo staru ljubav” i tek onda je gotov. Ona će mu se obratiti, zakazati mu sastanak… Ako mu ti izađeš na oči verovatno će pobeći. A i ostalo ti je samo 15 minuta. Mice štopaju u sekund.

Sledećeg puta moraš biti spreman. Iskopaj sve što možeš o njemu. Koliko je veran, koliko podoban. Istraži malo. Šta je sve radio, gde je sve bio, koju kašu jede, na kojoj strani kreveta spava. Uozbilji se i završi posao do kraja!

…

Vreme je. Ulaziš u Glavni štab. Pokazuješ trorukom portiru svoju propusnicu, on ti potvrdno klima glavom. Skrećeš desno i ulaziš u  sobu 42. Podrum k’o podrum, samo što voda ne izbija iz poda. Plafon je nizak, ali je prostorija poprilično prostrana. Podrum k’o podrum. Sve što više ne treba, a možda bi moglo jednog dana koji nikada neće svanuti, nabacano je dole. Ko zna šta sve ima po tim kutijama i odakle li su samo sve ove stolice donešene. Tu je i široki, komforni, za rad dobar, sto. Sedaš u fotelju. Sedeo si i u udobnijim. Čekaš ga da se pojavi. Sad će on, samo što nije. Ona slatka, bucmasta mu je zabola poslednji ekser. Srce mu krvari. On ovakvu šansu ne sme propustiti. To što će se razočarati, što će se OPET razočarati, to je upravo ono čemu se nadaš. A kada nada postane realnost, ti ćeš se udobno zavaliti u pravu kožu, a ne kao u ovaj skaj. Vrata se otvaraju. Čuju se koraci kako gaze metalne stepenice. Spuštaju se niže, niže, niže… Evo ga, sišao je. Aleks. Kako ćeš da odlepiš, stari školski druže. Gleda oko sebe. Gleda gde je ovoga puta završio. Od kako si počeo da se igraš sa njim, proputovao je više nego za celog života. Okreće se ka tebi s izrazom lica kao da je očekivao ljubav svog života… Kad ono ­– ti, Vito. Lice mu se u trenu ukiselilo.

– Je l’ ti mene to zajebavaš – razočarano upita. To je taj tonalitet, kad čovek postane očajan. 

– Izvini, Aleks, moralo je ovako – govoriš mu iz fotelje. Srećan si. Osetiš ga.

– Jeb’o izvini! Gde je?

– VIdećeš je – lažeš ga, to više po navici.

– Slušaj me ti... – preteći započinje. Sad ga seci.

– Slušaj ti mene – ubacuješ se – Gde si ti? Kako si uopšte došao dovde?

– Pa imao sam formular, kako drugačije...

– Da li si uopšte pogledao taj formular? Da li uopšte ikada čitaš šta sve piše na njemu?

Naravno da ne. Zato ga i pitaš. Ko još čita te gluposti?

– Naravno da sam pogledao – odgovara.

– Na formularu piše KONTROLA ISPRAVNOSTI VAZDUHA. Ime administratora je Maksim, a ne Aleks. Formular je redovno potpisan i overen. Ti si svaki vremenski period prisutan na ovom šalteru četrnaest puta. Troruki te je ipak uputio na ulaz jasno označen na zvanično overenom formularu, izdatom na Maksima. Ulaz s brojem na vratima – 42. I evo te, stojiš tu, a nikada do sada ga nisi ni primetio.

– Pa? – sleže ramenima. Nisi bio baš najjasniji.

– U donjem desnom uglu gde stoji potpis, Aleks, nalazi se tvoj potpis.

– Nemoguće. Ja lupam pešate.

– A šta si radio pre nego što si lupao pečate? U kom sektoru si bio? Kako je to samo davno bilo. Gotovo da se nikada nije ni desilo. Otprlike su ti takva sećanja. Takva su sva sećanja bez emocija. Ono na šta ciljam, Aleks, je pitanje. Nije pitanje gde je ona, nego gde si ti. Drugo pitanje bi moglo biti: „Kako si dospeo ovde?” Treće pitanje bi glasilo: „Za šta nam uopšte i služe svi ti formulari.“

– Pa, služe nam za sve što nam je i po...

– Ma prekini više s tim glupostima! – lupaš šakom od sto. Samo oštro s njim, Vito. Ne daj mu da više lupeta gluposti u koje ni sam ne veruje. Saginješ se i provlačiš ispod stola.

– Slušaj me, izvini što sam malo prenaglio, ali moraš saslušati. Moraš sebe preispitati, sve pažljivo – sada spuštaš ton. Uvlačiš mu se u glavu.

– Greške se dešavaju. – nastavi on po svom. Kakav tvrdoglavi stvor.

– Ozbiljno? Poklon za tebe – iz džepa vadiš kremu i pružaš mu je u ruku.

Kremasti izmet za negu lica.

– Hvala, ali ne koristim.

– Evo ti još jedan poklon – daješ mu formular za razmenu radnih poena za robu. To si mu izvukao iz džepa prošli put kad je overio na deponiji.

– Nemoguće, ovo je moj formular za razmenu radnih poena za robu. Poslednja dodata stavka je Kremasti izmet za negu lica. A ja to ne koristim, niti sam ikada menjao poene za takvo nešto.

– Nemoguće? – pitaš. –  Ispalo ti je iz džepa prošli put kada smo se videli. Ja sam izvršio razmenu. Mislim ne treba ni meni to sranje, ne verujem u modernu medicinu. Bilo je na dohvat ruke, to je sve. I gde ti je ona sprava što sam ti dao prošli put? Nema veze i ako ti je ispala iz džepa, gledaj sad ovo!

Vadiš daljinski upravljač i upireš ga prema zidu iza stola. Pritiskaš dugme i zid počinje da se razmiče. Iz skrivene sobe dopire svetlo. Tako je nekako mistično, pomišljaš. A onda se vrata zaustavljaju. Ponovo stiskaš dugme. Vrata stoje. Stiskaš dugme, jače i brže. Vrata se opet pomeraju. I onda opet staju. Pokvario si momenat. Izdišeš i prilaziš im. Ručno ih otvaraš.

Aleks otvori usta. Bojažljivo zainteresovano zakorači u prostoriju. Po zidovima okačeni monitori, s plafona vise monitori. I kablovi na sve strane, po podu, s plafona, isprepletani, izuvijani, zamršeni. I dok tako zvera, zapinje nogom za kabel, udara glavom od jedan monitor, pada i u padu se upetljava u viseće kablove. Počinje u panici da se batrga i čupa rukama. Na kraju se nekako odmota. Uvek je tako.

Naslonjen na vrata, stojiš i posmatraš ga. Smrtno je uplašen. Posmatraš ga kako gleda trorurukog portira kako sa dve ruke čačka nos, a trećom prevrće papire. Posmatraš ga kako gleda puste gradske bulevare. Usna ti se iskrivila na gore. I dok tako zvera i češe glavu od udarca o ivicu monitora, ti stiskaš dugme. Svi monitori u sobi prebacuju na jednu sliku. Na Aleksa kako sedi na wc šolji.

– Nemoj zaboraviti da pustiš vodu, Aleks – dobacuješ mu, dok on u neverici gleda u sebe.

– Kako je ovo moguće?

– Stalno si pod prismotrom. Je l' ti sad jasnije?

– Je l' to moj stan?

– Pa da li je?

Ništa ne progovara. Jasno je da jeste.

– I posmatraju me stalno, čak i dok sam u toaletu?

– Pa dobro, ti faktički i živiš u toaletu.

– Ali kako je to moguće, kad sam ja sada ovde?

Dobro pitanje, nisi mu se nadao.

– Da budem iskren, kamere ne rade već neko vreme. Nešto se tu pokvarilo i nikako da se popravi. Za početak bi trebalo odmotati sve te silne kablove... Cimanje je. Uglavnom, nije to poenta. Poenta je da je svaki tvoj korak ispraćen. Ti nemaš tajni, nemaš privatnosti, nemaš ništa osim te usrane šolje. A je l’ znaš zašto ovo, Aleks, zašto sve ovo?! – povisuješ ton.

– Pitam te nešto, odgovori! Nećeš da pričaš?! – unosiš mu se u lice.

– E, pa, mutavko, to je sve zbog tebe i tvog glupog formulara! To ih hrani, to im daje pravo, shvataš li, majmunoliki čoveče! Evo, pogledaj i sam! – bacaš mu kartonsku kutiju pod noge.

Saginje se i otvara je. Puna je papira. Vadi prvi koji mu je na dohvat ruke.

DOLAZAK 12 – ALEKS CHT96, RAZMENA RADNIH POENA ZA ROBU

876 - ALEKS CHT96, KUPON ZA JAVNI TRANSPORT 23

ALEKS CHT96…

– Gomila potrvrda, Aleks. To si ti. To ti je život. Sve je zapisano, svaki tvoj korak. Kad spavaš, kad radiš, kad jedeš, kad sereš. To je ta tvoja sloboda. A znaš li šta je tu najtužnije? E pa, ja ću da ti kažem. Najtužnije je što nikoga nije briga za sve te formulare. Nikoga nije briga za tebe. Nebitan si. Misliš li da će neko sada to sve da sortira, da razvrstava, da čaprka po tvom životu. Niko! Nikoga nije briga! Izgleda da si ti jedini kome to nešto znači…

Ništa nije odgovorio, samo je nastavio da stoji ukopan s papirom u ruci. Nastavio si izlaganje.

– Misliš li da si zaslužio bolje? Sam sebi si ovo namestio! Sve je istina i sve je laž! Lažna istina ili istinita laž, sam oduči. Moj druže... Nema nikakve teorije zavere, postoji samo jeftina stvarnost...

Praviš dramsku pauzu. Aleks se i dalje ne pomera, sad možda više čak ni ne diše.

– Zapali ih, oslobodi se!  Sa parčetom papira možeš da jedeš, putuješ, obezbediš sebi krov nad glavom. Možeš i da crtaš i pišeš na njemu. A možeš i da obrišeš dupe! Ali prvo idi kući i pusti vodu, stvarno nije u redu – opet si snizio ton.

– Zapali!

…

Izlaziš iz zgrade. Pališ cigaretu. Ovo su oni retki momenti kada duvan ima opravdan rad. Primećuješ kako Mice okreću kola i odlaze. Njihov zadatak je gotov. Vadiš bubicu i bacaš je na pločnik. Ludi Mačor se odnekud pojavljuje, kupi je, stavlja u uho i opet nestaje.

Sada treba da čekaš. To je to, misliš. Okrenuti nekom smisao postojanja za 180 stepeni garantuje ludilo. Za pola sata razgovora ubedio si čoveka da poludi. Siguran si u to.

Već počinješ da razmišljaš o sledećim koracima. O apsolutnoj vlasti. O danu kada ti niko neće visiti nad glavom. O najudobnijoj fotelji ikada. Spuštaš pogled na cipele.

Trebaće ti nove, da ti se uklope uz fotelju.

 (nastavice se...)

ADMINISTRATOR - Prva runda

Prva runda

I kucnuo je čas. Čas da se izludi Aleks. Biraš taktiku 2x15 minuta. Čekaćeš ga u Bunkeru, pojaviće se već. Sigurno! Mora da se vrati na mesto zločina. Ciljaš na to da je sada već dovoljno izbačen iz koloseka svakodnevnice i da je spreman da iskorači. Isprepadaćeš ga! Odvućeš ga u jazbinu. Prošli put ga je mamac navukao u Bunker, samo što nije uspeo da ga zagrize. Izmigoljio mu se, sad se vraća po svoj zalogaj.

Terenski posao zahteva terensko vozilo. Uzimaš “Ladu”. Imaš ukusa, to ti se mora priznati. Daješ gas. Sada nastupa tvojih petnaest minuta. U retrovizoru uočavaš svoju pratnju. Mice, lojalne su, nema šta. Uvek u korak iza. Malo ti je to zastrašujuće, ali pošto odlično ceniš ulog koji je u igri, prelaziš preko toga. Mada, opet… Neko te uhodi, posmatra svaki tvoj korak, bulji u tebe, nemo te posmatra. Zvuči poznato, Vito?

I dok “Lada” proždire prostor ispred sebe, bližiš se Bunkeru. Lepo ćeš se zavaliti, negde u tami, čekaćeš da Aleks… Koči, koči! Evo ga! Poranio je…

Uz škripu guma, “Lada” se ukopava. Zamalo da ga ubiješ k’o zeca. Sreća njegova pa je tako munjevito odskočio. Ima dobar refleks, sećaš se. Kao mali stalno je negde trčao, skakako, penjao se… A i ti voziš kao majmun. Sreća tvoja pa ti ne treba dozvola. Otvaraš vrata.

– Aleks? – obraćaš mu se izveštačenim, promuklim glasom. Jako si tajnovit, Vitke, svaka cast.

I dalje stoji ukopan.

– Aleks! – ponavljaš kako bi ga malo trgao iz šoka.

Kao da malo dolazi sebi. Provlači glavu kroz otvorena vrata. To je on! I dok mu sjaj u očima u potpunosti ne izbledi, to će biti on!

– Da – konačno se odaziva.

– Aleks, ja sam prijatelj – govoriš mu, a da on ni ne sanja koliko je to mogla biti istina. – Molim te, ne boj se. Pođi za mnom – navlačiš ga u kola.

– Gde je ona? – upituje. Dobro i pita. Ko si sad pa ti, njemu žensko treba.

– Sve ću ti objasniti – možeš se kladiti da hoćeš.

– Hoću da je vidim – uporan je, jer ponoviću opet, ti i nisi baš isto k’o i neka li ženska.

– I hoćeš. Ali ne još... Prvo moramo da raščistimo neke stvari. Siguran sam da i ti to želiš.

I ušao je u kola. Tek tako. Ovo bi trebalo glatko da prođe. Ne zna ni gde ga vodiš… Bitno je da ti znaš..

…

Izlazite iz grada. Idete putem kroz sprženu zemlju, a onda skrećeš “s puta. Vodiš ga na deponiju. U staru, trošnu kućicu u kojoj je nekada živeo upravnik Deponije. Od kada su ga živog pojeli pacovi, kuća uglavnom čuči prazna. Ti ponekad tu svratiš, kada hoćeš da ukloniš nekog. Ovoga puta nećeš nikog lišavati bede, samo hoćeš da u miru i tišini popričaš, u što jezivijoj atmosferi.

Iza sebe možeš da osetiš pratnju. Iako se ne vide na horizontu, znaš da ti šefove Mice dišu za vratom. Isto tako, po dogovoru, ozvučen si. Ne želiš da započinješ nikakav razgovor dok ne stigneš na odredište. Ako sada progovoriš izgubićeš dragoceno vreme za ubeđivanje. Verovatno je tvom suvozaču neprijatno zbog novonastale situacije, ali neka. Neka, to ti ide na ruku. Psihološka prednost se samo još više uvećava u tvoju korist. Sirotan, sigurno ni ne zna šta bi te pitao. A i ti već imaš minut manje dok si dozivao Aleksa da uđe u kola. Ćuti, brzo je i ušao.

Ispred vas niče oaza. Kakva fatamorgana. Nije to oaza, to je otpad tehničke opreme. Tone monitora, hardvera, telefona, konzola i ostalih budalaština, nabacane gomile i gomile. Generacije su tu odlagale svoje snove, nadanja i strahove. Čim bi se pojavio novi model, starog su se gadili. I tako, odbačena tehnika započinjala bi svoj novi život koji i nije nešto uzbudljiv. Uglavnom tako stoji, po kiši i na suncu, polako trune, topi se, cedi se i truje sve naokolo. Polako, polako, jako dugo.

Ali zemlja je strpljiva. Sama liže svoje rane. Polako, ali sigurno… Korov, trava, pa čak i po koje drvo vraća uzurpiranu teritoriju, korak po korak. I onda u svoj toj simbiozi, nalazi se kuća. Okružena je visokom žičanom ogradom. Posle onog incidenta sa pacovima i upravnikom, neko je smislio kako da unapredi bezbednost, međutim pozicija upravnika je ubrzo ukinuta. Niko neće da plaća čoveka da čuva smeće… Uglavnom, to nije obična žica, kroz ovu ide struja. Zaustavljaš se ispred kapije, izlaziš napolje i isključuješ struju na komandnoj tabli. Zatim otvaraš vrata. Vraćaš se u “Ladu” i uteruješ je unutra.

– Još nisu naučili kako da prežive kada ih sprži struja. – kažeš.

– Pacovi? – prozbori posle dužeg vremena tišine.

– Da, prokleti pacovi – odogovraš, malo iznenađen Aleksovim kapiranjem.

Uvodiš ga unutra. Isto je baš kao što si prošli put ostavio. Pocepani kauč, razklimani sto, krhke stolice… Na stolu stara kucaća mašina s krvavom flekom razbijene glave. Čini ti se da Aleks to nije primetio, jer se nije poplašio više nego što je do sada. Krv, hvala bogu nije tvoja, već od onog švercera što nisi imao da mu platiš pa si probao da prebiješ dug preko njegove glave. Šta li se desilo sa njim, ponekad se zapitaš? Bio je tamo ležao mrtav, a kada si se vratio da zakopaš telo, nije ga bilo. Već si i zaboravio na to, nego mašina te podseti.

Sedaš za sto, a zatim to čini i on.

– Gde je ona? – nervozno uptia.

– Ko? – namerno se praviš lud.

– Molim? – pitanjem odgovara na pitanje, zbunjen, sav upaljen.

– Ko je to “ona”, ovde smo samo ti i ja. – nastavljaš da se praviš blesav.

– Ali rekao si mi da ću je videti – odgovori. Može bes da mu se pročita s lica.

– A to... Da budem iskren, nisam te ni slušao. Samo sam rekao bilo šta kako bi ti ušao u kola.

Prvo si ga iznenadio, pa onda malo isprovocirao.Javio ti se, sad ga soli.

– Vidi dečko, stvar je mnogo veća od onoga što ti najviše možeš pomisliti. – započinješ.

– Ma, šta pričaš ti, čoveče?! Gde je devojka?

– Koja devojka, Aleks? S plavim ili zelenim očima?

– Ma kakvim, bre, očima?

– Zaboravi... Mislim biće, biće devojaka...

– Meni treba samo jedna!

– Biće i jedna ako treba, biće, biće. Ima svega da bude. Nego slušaj…

I pre nego što je počeo da sluša, pade u nesvest.Valjda mu se skupilo sve. Baš bedak. Diži ga, vuci ga, bacaj ga u krevet, sipaj mu čašu vode i drkni dva šamara.

– Zašto je voda žuta? – posle dve šamarčine, progleda.

– Koristim prečistač.

Pružaš mu čašu i on otpija dva dobra gutljaja. A zatim ih bljuje napolje.

– Šta je ovo? – napaćeno zamoli za objašnjenje.

– A, izgleda sam ti benzin sipao. Uvek brkam te dve flaše. Nego slušaj. Deluješ mi kao fin, ispravan momak. Takav jedan mi baš treba. Slušaj, imam zadatak za tebe. Je l’ slušaš?

Izgleda kao da ne.

– Pošto si tako, kako da kažem, prav moraš da se pobuniš. – ipak nastavljaš.

–  Vidiš, sva ta zajebancija oko tih papira, dozvola, uopšte gledano života u celini, mislim, šta je to? Je l’ vidiš ti tu nekakav smisao?

– Svi smo jednaki, ali jednakost mora da se zasluži. Da bi se zaslužila, potrebno je biti poslušan i zahvalan. Potrebno je imati ispunjen, potpisan i overen formular – iako odsutan, zna odgovor.

– A šta dobijamo za uzvrat?

– Sve. Hranu, lekove, pravo da se branimo od pacova, priliku da biramo sve to.

– Sve, je l’? A je l’ bi izabrao ovo? Pogledaj – pružaš mu neki jeftin gedžet.

Sa strahopoštovanjem ga pogleda.

– Je l’ imaš pravo na ovo? A, majmunoliki čoveče? Evo,gledaj – guraš mu spravu pod nos.

– Evo, pogledaj ekran. Vidiš ovo crveno okruglo u levom uglu. To ti je ptica. E, sad je ovako uhvatiš prstom, zategneš unazad i pustiš. Vidiš? Vidiš kako je porušila kutije i pobila one zelene tačke. To su ti svinje. Mislim, te zelene, kao neke loptice.

Ostao je u čudu. Znao si da će da padne na tu foru. Uvek padnu. Magični trik, uvek upali. Sve dok je u boji, dok nešto svetli, čuje se muzika, slike se pokreću i sudaraju. Što je glupost veća, oduševljenje je iskrenije.

– Evo ti, zadrži. – ostavljaš mu spravicu. ­– I ima toga još, i svega. I žena. I tebi tvoja žena. I prave hrane, a ne smrdljive kaše. Ima i vinjaka, ma sve ima. Sve što tražim od tebe je da otvoriš oči. Da se probudiš, razumeš. Da prestaneš verovati u bajke. Da se dozoveš pameti i shvatiš da si niko bez ičega.

– Šta želiš od mene? – pita te, srećan zbog nove igračke.

– Zapali formulare. Otvori kavez, pusti majmunolike napolje.

– I videću je?

– Ma koga sad, bre? A curu. Naravno, naravno. Biće samo tvoja.

– Da zapalim formulare?

– Da, Aleks, zapali ih sve!

– Ali šta ćemo onda?

– Onda ćemo lako...

Opet pada u nesvest, a ti se hvataš za glavu. I nije baš prošlo kao što si se nadao. Previše zapitkuje, slabo sluša, često pada u nesvest. Kako naterati čoveka da poludi, kad neće da sarađuje? Hajde bar ga predžepkaj. Uzimaš nazad svoju igračku, što si mu je upravo poklonio. Zavlačiš ruku u levi džep, kad tamo svega. Pitaš se kako toliko mnogo stvari može stati u jedan džep. Sad mu rovariš po desnom. Hrpa nekih papira. Listaš ih, a ne znaš ni odakle bi počeo… Formular za razmenu radnih poena za namirnice…

(nastaviće se...)

ADMINISTRATOR - Plan

Plan

Odustaješ od hrane i spavanja. Umesto toga uzimaš amfetamin u šumećoj tableti. Sedaš pred računar, i dok se tableta rastvara, šum te uspavljuje.

…

Bio si malo debelo derište i nisi bio nešto zanimljiv i nosio si naočare. Uglavnom ispunjavao si sve kriterijume da budeš maltretiran. Samo ti si uvek tražio još. Stalno si išao i prijavljivao drugu decu vaspitačima. Kada bi bivali ukoravani na ime tvojih optužnica, ostavljali bi te na miru. Ti bi tada išao kod vaspitača i izmišljao laži o tvojim drugarima samo kako bi im davao povod da te opet uzmu na zub. Nisi voleo da budeš ignorisan. Morao si da budeš u centru pažnje, makar to bio i centar šutirajućih nogu. Jedan dečak šutirao je najjače. Aleks R7B14. Odveden iz sedmog reona, iz bunkera broj 14. Ime koje je isplivalo na površinu. Nisi ga zaboravio. Ne, ne…

Kasnije ti se jednostavno osladilo drukanje, cinkarenje, pakovanje drugima… Osećao si se bitnim. Toliko si se zbližio sa vaspitačima da ti je glava upadala u njihove guzice. Onda si se osilio pa si ti bio taj koji maltretira. Naravno, imao si debela leđa. Imao si kredita da za sve svoje šuparluke ostaneš nekažnjen. Tebe više niko nije smeo da dira, osim malog Aleksa R7B14. Bojao si ga se…

Kasnije su vam se putevi razišli.On je ostao da sluša i kasnije je završio negde u administraciji. Ti si brzo primećen kao, zapravo, darovit mladić i ukazao ti se otvoren put napretka. Vrlo brzo angažovan si kao asistent vaspitača, zatim si postao vaspitač. Put si nastavio smišljajući slogane, uređivao si radio program. ČIST OBRAZ, ISPUNJEN FORMULAR te je digao u visine. Bitno je istaći i kampanju NEĆU KUSUR, HOĆU ŽVAKU, čiji si idejni tvorac. Za cilj je imala povećanje prodaje životnih namirnica putem razmene radnih poena za robu. Prodaja se drastično uvećala i ta akcija je ostala upamćena kao “potrošačka groznica”. I danas je aktuelna. S tom kampanjom u ljudima si probudio drevni potrošački instikt, a tebe su unapredili u glavnog i odgovornog urednika ARP (administrativno-radio programa). Jednom si se kladio kako možeš da nateraš hiljade ljudi da se zakašlje istovremeno. Onda si plasirao radio- feljton o potrebi ljudi da se obavezno zakjašlju svako jutro. Savetovao si ih da im je to dobro za pluća, jer će u suprotnom umreti. Dobio si opkladu… Popeo si se na sledeći sprat, gde si ubrzo postao glavni rukovodilac. Razlog za novo unapređenje je ležao u tome da niko drugi to nije želeo da radi. Na tom spratu niko ništa nije želeo da radi, a tako je i danas. Idealna prilika za Vita da dođe samo na korak od vrha. 

…

Tableta se rastvorila i ti ispijaš čašu do dna. Obuzimaju te žmarci. Sedaš za računar i u polje pretraga kucaš AleksR7B14. Stiskaš – traži.

AleksR7B14. Pozicija: Pečetar. Odeljenje: Poljoprivreda. Sektor: Prehrana. Kancelarija: Bonovi za hranu.

Ima i slika. Mali Aleks je porastao, ali pogled mu je ostao isti od poslednjeg puta kada si ga video. Prazan, bezidejan, bezdušan. Usmeren gde drugi žele da gleda. Taj drugi si ti, Vito. Pronašao si idealnog kandidata za opkladu. Imaš pola sata da ubediš ovog ludaka da je lud.

Kako to uraditi? Euforija preuzima kontrolu nad tobom. Zaliha energije ti se naglo dopunjava. Uzbuđen si. Po ko zna koji put danas, počinješ da se znojiš. Otrovan si i drago ti je zbog toga.

Kako to uraditi? Kako ovaj put slagati? Sve same laži. Šta god da mu slažeš, poverovaće. Ako poveruje, onda će ostati isti kao i do sada, neće naglo poludeti. A da ga ne lažeš? Da mu, za promenu, kažeš istinu.Od udara istine će doživeti šok. Ima načisto da prolupa. Lepo je govoriti istinu.

Kako ga naterati da te sasluša? Imaš samo pola sata, znaš da će te šef prisluškivati, a Mice posmatrati. Ako ga negde spopadneš i počneš objašnjavati šta i kako jeste, pre ćeš ti poludeti od njega. Treba ti mamac. Mamac. Šta bi Aleks zagrizao? A da mu pošalješ ženu? To uvek upali. Ili čak možda više njih? To bi ga načisto sludelo.

Svaki dan treba da se susretne sa drugom ženom. Ona treba samo da ga pogleda i da mu se nasmeši. On će odmah da se zaljubi, garant. I onda je tvoj. Od silnih žena ima da mu se zavrti u glavi.

I tebi se sada vrti u glavi.

…

Buva je bačena, sada nek se češe. A kad počne baš jako da ga svrbi, onda ti nastupaš. Ali neka ga još. Za sada su mu leptirići u stomaku sasvim dovoljni. Jedna devojka dnevno. Bez problema ih pronalaziš. Na poslu, među slobodnjacima, u kafani. I tako svaki dan. I nije ti teško da ih pronađeš i ubediš, Imaš tu dobru ubeđivačku retoriku, a i možeš svašta da rešiš za uzvrat.  Mada nisi sklon da vršiš te protiv-usluge. Nije tvoj stil da se držiš date reči, nećeš da kaljaš imidž. A i uživaš da ispaljueš i varaš ljude, na kraju krajeva.

Tako si dospeo i do one, baš lepe, crne, koščate. Neodoljiv, ludački pogled oivičen najlepšim podočnjacima ikada. Kada si je ugledao kako sama sedi u ćošku, u Bunkeru, i gleda u onu čašu ispred sebe, pomislio si da će uskočiti u nju. Prišao si joj.

– Izvinite, da li je slobodno tu kod vas – upitao si.

– Jeste, ali džaba ti. – odgovorila je.

– Izvinite gospođice, ali kako to mislite?

– Utučena sam.

– Pa zašto, a tako lepa devojka?

– Nije mi vise ni do čega… Čak ni na samoubistvo više ne pomišljam…Moram da pobegnem negde, samo da bude što dalje.

– A gde biste to vi?

– Bilo gde... – pogled joj se zakovao za čašu.

– Znam jedno mesto. Stvarno prelepo. Baš daleko.

– Bio si?

– Da, da. Kako ne. Više puta. Pravi raj. Svi su tako opušteni, srećni I nikada im nije dosadno.

– Jaooj, kako bi volela da odem tamo – zamišljeno prozbori.

– Mogu ti ja pomoći – samouvereno si se ponudio.

– Stvarno?

– Drage volje, samo što i meni treba jedna uslugica.

– Kakva? – sumničavo te pogleda.

– Ma, ništa posebno. Treba samo sutra da se provozaš transportom od 13. do 15. stanice prvim polaskom.

– To je sve?

– Pa da. I da se okreneš i malo nasmešiš. Biće tamo jedan mladić, sigurno će te gledati.

– Malo bolesno.

– Da, malo.

– I kako ćeš mi pomoći?

Čuj kako! Pa nikako… Za tu priliku, opredelio si se za vizit karte. Uputićeš je negde, bilo gde.To bi trebalo da odradi posao. Iz džepa svog uglađenog sakoa, izvadio si ručno rađenu kožnu futrolicu, iz ručno rađene kožne futrolice izvadio si štos nalakiranih visit-karti i iz svežnja izvadio jednu, kada si je pronašao. Učinila ti se prikladom za situaciju.

– Obrati se na ovu adresu. – pružio si joj je.

– EMIGRACIONA ADMINISTRACIJA – skrenuvši pogled, pročitala je.

– Upravo. Nalazi se u rečnoj kuli. To ti je ona kula tamo kod reke. Da li imamo dogovor?

– Imamo. – reče, pogledavši te.

– Moram ti priznati da imaš jako ludački pogled. Verovaću ti…

…

Tvoj pogled je svuda prisutan, pa tako i na Aleksu. Primetio si da je zaljubljen. Zbunjen i zaljubljen, više zaljubljen nego zbunjen, budući da ni ne primećuje baš da su tu zapravo radi o različitim devojkama, a opet dovoljno zbunjen… Kako god… Uglavnom, čovek je zaljubljive prirode, a kao što znamo, ljubav je slepac.

U potpunosti si koncentrisan na zadatak. Nisi bio toliko fokusiran još od vremena kada si uređivao radio program. I tako, dani prolaze… a onda odlučuješ da je bilo dosta. Vreme je da udariš.

…

– Slušaj, srećo, ti samo treba da sijaš da se okreneš jednom ka ostatku busa i da se nasmešiš. A onda na sledećoj stanici da izađeš – objašnjavaš plan maserki, dok ti razbija čvorove na leđima.

– I nabavićeš mi najnoviji tetris koji govori – proverava te, dok ti zabija prste u kičmu.

– Smatraj stvar rešenom. Transporter 222, od 13. do 14. stanice. Prvi polazak – namiguješ joj, glavom okrenutom ka podu.

– I šta kažeš, najnoviji model tetrisa koji govori – zamišljeno će crvenokosa maserka.

Vreme je da ribu izvučeš na suvo. Ako sada zagrize i pođe za njom, znaj da je tvoj.

…

Ako si ga doveo do Bunkera, možeš gde hoćeš. Posmatraš ga s distance kako je sav zbunjen. Ne zna gde se nalazi… To je tvoj čovek.

(nastaviće se...)