Noć živih
burgera
Nije znao gde se nalazi.
Svakako je to bila šuma, ali to mu ništa ne znači. Gledao je u
mahovinu, ali nije slušao na časovima Poznavanje prirode i društva.
Imao je četiri puta da pogodi. U svakom slučaju nije ni znao gde
treba da ide. Na jug valjda. A noć se spuštala...
Iz džepa je izvadio
zgužvani isečak iz novina i odmotao ga. AUSTRALIJSKO SELO ŽESTOKO
ODOLEVA MEKDONALDSU. U gornjem desnom uglu pisao je datum. 2013.
godina. On sada nikako nije mogao znati koliko je prošlo od tada.
Nije mogao znati ni koliko ima sati, budući da nije znao koji je
mesec, pa samim tim ni da li je sat pomeren unapred ili vraćen
unazad. Nije znao ni da li australijsko selo i dalje odoleva. Bio je
siguran samo u jedno. U osećaj koji je nekada, pre svega što se
izdešavalo, bio definisan kao nada.
Nije bitno koliko sati
ima, pao je mrak. Moraće biti oprezan, Mekovi su do sada već
sigurno gladni. Iako je bio u šumi, negde u planini, znao je da nije
bezbedan. Dronjav, izgreban i iscrpljen bacio se u plač. Slane suze
su mu se slivale preko izranjavanog lica i to ga je peklo. Od bolova
je zaplakao još više i još više ga je peklo.
Tada se prisetio. Prisetio
se detinjstva i rane mladosti. Restorana brze hrane. Od kada zna za
sebe zna i za njih. Gde god da je išao, sretao bi ih. Nikada posebno
nije voleo hamburgere i ostala sranja, ali se prisetio da su toaleti
uvek bili čisti. U početku nije obraćao pažnju na njih. Niko
nije. Ali restorani su se umnožavali. Otvarani su jedan preko puta
drugog, jedan pored drugog, čitve ulice žutih objekata, gradovi...
Hrane je preostajalo sve manje, a restorana je bilo sve više. Jednom
je satima tražio neki preostali kiosk da kupi cigarete, a onda ga je
prvi put ugleda. Meka, humanoidnu pljeskavicu.
Ljudi su ulazili u
restorane, ali više nisu iz njih izlazili. Populacija ljudi se
misteriozno smanjivala, a Mekova uvećavala. . Postali su normalna
stvar, niko i nije pokušao da im se usprotivi. Šetali su ulicama,
vozili gradskim prevozom. A onda više nije bilo nikakve tajne.
Mekovi su javno počeli napadati ljude. Gutali bi ih na sred ulica.
Nije čak ni zavladala neka bučnija panika. Više se nije imalo kud.
Trag sluzi vodio je na sve strane. Za koju god kvaku da se uhvatio
bila je masna. Bilo je nemoguće ne ugaziti u burgerski izmet prženih
krompirića i ljudskih kostiju.
Ne seća se kada i kako se
dočepao šume. Ne seća se odakle mu isečak iz novina i poslednjeg
obraćanja čovečanstva. Prestao je da plače i nastavio da tumara
po šumi. Prošla je ponoć, ali nije mogao da proceni da li ima 1
ili 3 sata, odnosno da li se kazaljka sa dva pomerila unazad ili
unapred, i kada. U daljini je ugledao svetlost. Prišunjao se. Da li
je to neka zajednica preživelih ljudi, sakrivenih daleko od naselja
nekadašnje civilizacije? Pobunjeni ljudi, koji su započeli sve iz
početka smišljajući plan osvete i vraćanja na presto lanca
ishrane? Prišao je još bliže...
U sred šume, na nekoj
planini, izronio je restoran brze hrane. Svetlost je dopirala s
neonskog natpisa - i`m lovin` it. Ispred restorana tumarali su džinovski burgeri, s rukama i nogama. Otvarali su lepinje, tromo
dišući. Mesnati jezici su im se vukli po zemlji. Bili su musavi i
bajati, ne sjajni i sočni kao što ih se sećao s bilborda.
Odustao je od nade, ipak
je on samo čovek. Kao mušica se zaputio ka svetlećoj reklami. Bio
je umoran i hipnotisan. Mekovi su pobedili. Što bi njegova
učiteljica rekla: “Dobra je priča, ali je tema promašena.“
Rekla bi, da je humanoidna pljeskavica nije progutala na ekskurziji.
No comments:
Post a Comment