Opšta tema život i njegove granice
Čovek je biće sopstvene
zablude i čitavo njegovo postojanje svedeno je na najobičniju iluziju. Stvorio je civzilizaciju i u njoj se
nastanio, a koja nije ništa više nego li polod mašte i rezultat volje da se ta
mašta pretoči u stvarnost. To su mašta i volja svih ljudi ikada, tako da sve to i nije nešto preterano kreativno ispalo.
Kada bi se izračunali svi ti ljudi i svo to vreme, krajni rezlutat je
čak I poprilično bedan…
Ideja je sigurno jedan od
osnovnih stubova opšte teme života. Od
ideja se prave ideologije da bi se u njima dalje mogao tražiti smisao, ali
umesto smisla se, uvek, pronađe interes. Interes je okidač za pohlepu, pohlepa
je nezasita kategorija koja dovodi do sukobljavanja jedne ideologija sa drugom i čitava ta izmišljena priča, opšta tema života, dolazi do tačke pucanja, jer
kao i sve što je laž ne može kao takva dugo da potraje. Kako se ideologije
urušavaju, tareči se jedna od drugu, ljudi koji ih zastupaju se sukobljavaju,
jer je čovek u problemu sam sa sobom zato što mu je opšta tema život jedno
najobčičnije sranje.
Celokupno ljudsko postojanje
je zapravo samo jedan najobičniji nesporazum i to je veoma stresno i frustrijrajuće. Kao takvo prelazno je sa čoveka na čoveka. Ljubav, razumevanje,
tolerancija i kompromis su takođe prelazni. Problem je što su ljudima suženi
pogledi od sitničarenja i pohlepe. Najdalje što može da dobaci je do sopstvenih
cipela ugaženih u govno. Bili su potrebni milioni godina evolucije da se čovek
uspravi na dve noge i trebaće mu još toliko da podignu glavu, ali ništa nije
večno, pa ni vreme.
Lako je sada uvideti gde se
sve grešilo, na šta je trebalo obratiti pažnju. Može se sada reći da je
sopstveno postojanje i opštu temu život trebao bazirati na ljubavi,
razumevanju, toleranciji i kompormisu, na stvarima koje su stvarne kao što
postoji i drvo, reka, kamen, ptica, pa i on sam, umesto što se sveo na glupe
izmišljotine kao što je moć i pravda koja uz nju ide. I tako je čovek sve svoje
ideje pretočio u ideologije kako bi ih kasnije mogao unovčiti, priteravši se uz
samu ivicu ambisa, kriveći za taj položaj opštu temu život, a ne sebe samog.
I gde su tu granice? Sigurno
nisu u udaljenim galaksijama, među milijardama zvezda. Granice su svuda oko
njega, ali umesto da ih prelazi, on se od njih sapliće, posrće, zapinje,
odbija., dok jednom konačno ne pređe tu ivici i surva se se pravo u ambis. Kada
bi malo zastao i promislio, mogao bi i da ih vidi, ali na žalost ne može od
svojih ursanih cipela.
