Pariz
Kada je Svetska izložba, 1889.
godine, završena, Parižani su ozbiljno razmišljali da uklone njen glavni
eksponat. Za mnoge prefinjene građane Ajfelov toranj predstavljao je trn u
sjajnom oku i morao se istrljati napolje. Tada su Francuzi kao jedan mestimično
civilizovan narod odlučili da razmotre ideju i njih 52 procenta je odlučilo da
toranj, ipak, ostane. Tako sam bar čuo, a što se mene tiče mislio sam da je
viši.
Pre kule, Francuzi su sazidali
Trijumfalnu kapiju u slavu Napoleona i ostalih što su ih vodili kroz slavne
bitke, ovakve i onakve. Luvr je sagrađen kao carska palata još u 12. veku. Tada
davno, u vreme hrabrih vitezova i vrlih gospa, napravljen je i Notr Dam. I baš
kao kod Tim Bartona izgleda kao i sve ostalo u Tim Bartona. I oni Gargojili, šta
li su, što čuče na krovu, skroz su Tim Barton. Uvrnuti, mračni, provokativni i
privlačni, zapravo služe kao oluci. Pišaju po turistima. A ovi ih `lebom `rane.
A što je tamo skupo! Kao da to namerno rade! Pa ti Francuzi pod hitno moraju da
izbace tu negativnu energiju što im se nakuplja još od kada je Materaci
nasankao Zidana, pa Italijani postali prvaci sveta uprkos tome što su Francuzi
imali bolji Tim Barton.
U Parizu se nalazi i Panteon,
hram gde Francuzi sahranjuju svoje bogove, kao što su Emil Zola I Viktor Igo.
Kult ličnosti je sve prisutan. Galski petlovi obožavaju svoje slavne pretke i
slave ih fanatično. Vladari, pisci, arhitekte, vojskovođe, naučnici, slikari,
filozofi, sportisti, graditelji (od kojih su verovatno najveći jedan od Lujeva, verovatno IV I Napoleon), i
svi ostali koji su doprineli genetici nacionalnog bića, besmrtni su. Pariz je
muzej francuskog indetiteta. Treba učiti od Francuza kako se preci ne
zaboravljaju, baš kao što i oni uče iz vlastitih uspomena.
Pored građevina, spomenika,
bulevara, parkova podignutih u čast gore pomenute istorije, Pariz ima velikog
poštovanja i za svoje iskrene prijatelje. Tu je spomenik Tomasa Džefersona, ali
i veliki bulevar Aleksandra I Karađorđevića, kukavički ubijenog u Marseju,
1934. godine.
Dunav je reka, a kroz Pariz
protiče Sena. Tu je još jedna reka, mršavija i od Sene. Takva kakva jeste, dakle jedva prosečno, Sena
se, ipak, savršeno uklapa u ambijent. Čak šta više, ona ga i pravi. Monmart je
savršen primer. Ovo brdašce na krivudavoj obali reke dom je slikara. Pikaso,
Dali, Van Gog tu su živeli, bludničili i pomalo crtali, a sada to čine neki
drugi naivci. Mada slike i nisu toliko popularne ovih dana, bolje idu majice Ja
srce Pariz.
Na bulevaru Sen Žermen živeli su,
bludničili i malo pisali Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald i drugi, ko će ih
sve popamtiti. Na kraju dana bi išli u knjižaru i salon “Šekspir i kompanija”,
na raport kod Gertrude Stein.
Pariz je i grad koji je Džim
Morison izabrao za oproštajnu turneju.
Pariz je, izgleda, oduvek takav.
Privlači umetnike i pravi od njih legende.
I tako... Ulice ove metropole, kvartovi,
podzemna železnica, parkovi, restorani preplavljeni su mešanim mesom. 12
miliona komada. Tu mora biti svega, što je gurnuto pod utaban tepih. Tu i tamo izgori po koji
auto. Policijske patrole čine po tri čoveka. Isto kao i kod žandarmerije, kao i
kod vojske. Ili se meni priviđaju organi reda i mira. Sve to izgleda ozbiljno,
strogo i dobro opremljeno, kao i država kojoj služe. Tu i tamo izgori po koji
auto.
I tako... Pariz je šarmantan.
Iako u godinama, oseća se nikad mlađim. Njegovo vreme tek predstoji, po ko zna
koji put.
I iznad svega, mora biti da je
taj Pariz jedan tako neverovatno
inspirativan grad.
