Bajka

     Bilo jednom jedno selo. U njemu su svi ljudi bili srećni i bezbrižni. Jednog dana u selo je stigao stranac. Stranac se zvao Vudi i putovao je svuda u potrazi za idejama. Kako se noć bližila on odluči da pronađe smeštaj. Tumarajući tako kroz selo, ispod starog oraha, spazi dva čoveka. Sedeli su na drvenoj klupi i  razgovarali. Vudi odluči da ih pozdravi.

–  Dobro veče, dobri ljudi – reče.

–  Dobro veče, stranče – odgovoriše mu u isti glas.

–  Sedi malo sa nama, odmori – produži dalje jedan od njih. Imao je dugu, masnu kosu, prćast nos i spokojne oči, nadkrivene naboranim kapcima.

–  Kojim dobrom, prijatelju – upita ga.

–  U prolazu sam, pa tragam za prenoćištem – odgovori Vudi.

–  Na pravom si mestu, možeš da prespavaš kod mene – uz prijatni osmeh odgovori kosati.

–  „Možeš da prespavaš kod mene“ - ponovi drugi čovek, debeljuca s velikim mladežom na levom obrazu. Pa nije lud da prespava kod tebe – reče. Spavaće kod mene.

–  Hvala vam obojici, meni odgovaraju oba predloga – reče Vudi.

–  Normalno da ćeš kod mene – opet će debeljuca. Šta ćeš kod ovog dosadnog, stalno nešto trabunja. Jaoj, kako si dosadan čoveče. Nije ti dosta što mene daviš svaki dan, pa sad hoćeš da upropastiš i ovog nesrećnog putnika.

–  Ne slušaj ga, dragi stranče – reče kosati. Moj prijatelj zna biti težak u razgovoru, ali je dobar čovek.

–  Normalno da sam dobar čovek, kad nisam dosadan kao ti.

–  Mi se tako stalno šalimo.

–  Samo što tvoje šale nisu smešne.

–  Pusti sad to. Naravno da su smešne.

–   „Naravno da su smešne“. Jedino smešno kod tebe si ti sam.

–  Hvala vam mnogo obojici. Idem da se prošetam još malo, pa ću se možda vratiti do vas – u razgovor se umeša Vudi i laganim korakom nastavi put.

–  Ti to ne misliš stvarno. Da je tako ne bi sada sedeo ovde sa mnom, kao uostalom što činiš svaki dan – smireno će kosati, ni ne primetivši Vudijev odlazak.

–  Pa ti čoveče ni ne znaš... E, a gde ode ovaj? - upita debeljuca.

Osvrnuše se oko sebe, ali stranac je već bio odmakao.

–   Gde ode? Oterao si čoveka...

–  Znaš šta? Mogao si ti ponekad i oprati tu kosu. Slepila ti se za ramena...

     Šetajući dalje, ispod jedne, tek upaljene, ulične svetiljke, na putu, stajala je grupa momaka. Bili su mladi i nešto su se došaptavali kako im se Vudi približavao. Kada im je prišao, prolazeći pored njih, jedan iz grupe, najviši sa kratko podšišanom frizurom stade ispred njega.

–   Dobro veče – reče klinac, grubim, tek mutiranim glasom.

–   Dobro veče – odgovori Vudi.

–   Hteli smo da vas pitamo, da li želite da igrate fudbal sa nama? Fali nam još jedan pa da zaigramo pet na pet.

–  Hvala vam na pozivu momci, ali prvo moram da pronađem smeštaj. Igrajte vi četiri na četiri do tri. Pa kad završite, neka ovaj jedan što je pauzirao zameni jednog koji se najviše umorio.

–  Dobra ideja! - reče mladić. Hvala vam na predlogu i srećno!

–  Pozdrav momci, uživajte – reče putnik.

Idući dalje po selu, preko dvorišne ograde primeti lepu devojku kako sedi u vrtu i štrika. I ona primeti njega i uputi mu jedan, baš prelepi, osmeh. Vudi joj uzvrati. Ništa nisu prozborili, a siti se ispričali.

Noć se sada bila baš spustila. Vudi je i dalje tragao za konakom. Odjednom, hodajući tako, sudari se sa jednim čovekom. Nije to bio silovit sudar, ali Vudija iznenadi to što ispred sebe nije uspeo ništa da uoči. A onda primeti dva reda belih zuba. Iza zuba stajao je njihov vlasnik.

–  Oprostite molim vas, nisam vas primetio – izvinu se Vudi.

–  Nema problema, dešava mi se to ponekad, zato što sam crn. Nekada se ne vidim baš najbolje u mraku – reče čovek i pruži mu ruku.

– Zigi – reče.

– Vudi, drago mi je.

– Šta te dovodi kod nas, Vudi?

– U prolazu sam, pa tražim mesto gde bih mogao malo da se odmorim.

– Ja ću te ugostiti, drage volje – predloži mu Zigi.

– Hvala puno!

– Nema na čemu, pođimo.

     Dok su se kretali ka Zigijevom domu, lepo popričaše. Vudi je bio prijatno iznenađen otvorenošču i ljubaznošću seljaka. Tada mu je Zigi ispričao jednu priču. Priči o selu i njegovim stanovnicima.

– Pre nekoliko godina, siromaštvo, dosada, neangažovanost i neznanje  bili su ozbiljna pretnja selu i njegovim žiteljima. Komšije nisu razgovarale međusobno. Mladi gnevni ljudi bili su nasilni, kamenjem su lupali prozore. Žene su odlazile s bogatim putnicima koji su prolazili kroz selu, nadajući se boljem životu... Iako je u selu bilo dovoljno zemlje i stoke, niko nije imao volje niti želje da se zanima oko toga. Jabuke i kruške su trulile na zemlji, nepokupljene. Izgladneli psi su napadali izgladnelu živinu... I onda, jednog dana neko je zapalio žito...

– Ko je zapalio žito?

– Neka budala, ko zna. Uglavnom sa žitom je izgorela i čudnovata biljka nepoznatog porekla. Ne zna se otkud ona tamo, ali svejedno, dim je pokrio čitavo selo. Tog dana, ljudi kao da su zaboravili da budu neprijatni jedni prema drugima. Bio je to jedan sunčan dan i svi su bili veseli. Smejali su se, mirili i grlili. Odmah se pojavilo mnoštvo odličnih ideja kako da se život učini lepšim. Zavađene komšije su konačno ponovo progovorile, pa su zajedničkim snagama počeli da brinu o zemlji i stoci. Deca su spustila kamenje na zemlju, koristeći ga kao stative i zaigrali su fudbal. Žene su počele da štrikaju, kao njihove majke nekada. Mada, i danas kada vide nekog stranca, one mu se osmehnu, pa ako prođe, prođe... Sutradan dim je već bio nestao, ali dobro raspoloženje je ostalo. Tog dana ljudi su odlučili da budu srećni i nasmejani, bez ikakvih daljih rasprava na tu temu. Zašto komplikovati tako jednostavnu stvar!

Vudi je prespavao kod Zigija i rano ujutru nastavio svoju potragu za novim idejama. Seljani su živeli srećno i dugo do kraja života.