Bravo Narode!

Bravo Narode!

„Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno proživljena nesreća.“- Ivo Andrić.

Najbolji mogući rezultat koji čovek može da izvuče u meču protiv prirode je nerešeno i to posle herojske borbe, defanzivnom taktikom, na domaćem terenu. Naša majka nam sve pruža, iako smo se sebično odmetnuli od nje. Ali kada kažnjava, nemilosrdna je. Danas smo, opet, svedoci njene naravi i snage.

Kakve su nam bile pripreme za meč, nepotrebno je spominjati. Sve što smo imali, a moglo bi nam sada biti od koristi, rashodovano je, zagubljeno, poharano, rasprodato, propalo... Za novo, nemamo para. Zašto nemamo para, nepotrebno je spominjati. Ono što je u ovom trenutku bitno su ljudi. Izgleda da njih, uprkos velikim naporima, nismo uspeli rashodovati, zagubiti, poharati, rasprodati i upropastiti. Možda nam se tako godinama činilo, ali NE! A malo je falilo da nas ubede u sve to.

Meč je počeo silno za goste. Razbili su nas. Međutim, u trenutku kada nismo znali gde se nalazimo, uspeli smo da konsolidujemo redove. Ljudi su se pogledali. Uzeli su džakove, humanitarne pakete, mobilne telefone i tastature u svoje ruke i pokazali zube. Vojska je opet, po ko zna koji put, stala u odbranu Otadžbine. Umetnici, sportisti, estradni radnici, političari usmerili su svoj uticaj i mogućnosti ka potrebama Naroda. Bivše bratske republike, neke od njih i same u vodi do guše, ponovo su progovorile istim, zajedničkim jezikom... Javili su se i naši emigranti iz svih krajeva sveta i podsetili nas da je Domovina jedina koju imamo! Svi zajedno, krenuli smo u kontra napad!

Bravo Narode! Samo sloga Srbina spasava, a bili su nas ubedili u suprotno. Dozvolili smo ih da nas ubede. Ti isti su upirali prstom i vikali nam u lice kako smo netolerantni, kako smo ovakvi, onakvi, najgori. Tih istih nećete nigde sresti ovih dana... Poslednji put kada su se javili poslali su nam „ohrabrujuću“ poruku koja glasi:“Kada se saniraju posledice poplava, stanovništvo će moći da se vrati NORMALNOM životu.“

Možda bolje da mi sami odlučimo šta je normalan život. Kada pošaljemo reke nazad u njihova korita, ostaje nam da počisitimo nered i krenemo da gradimo. Da sagradimo, osvrnemo se iza, osetimo ponos i tako ponosno zakoračimo u nešto za šta se sami dogovorimo da je normalan život..

Morala je katastrofa da se desi, pa da uzmemo sudbinu u svoje ruke. Nemojmo je više nikada ispustiti!

...

Kao dečak upao sam u moćni Dunav. Nisam znao da plivam i dokle god da sam živ imaću u glavi sliku koju sam video dok sam tonuo ka dnu. To je mogao biti moj poslednji kadar... Na sreću nije i to isključivo zahvaljujući starijem burazeru, koji je skočio za mnom u hladnu reku i izvukao me na obalu. Danas sam odličan plivač... Plivajte ljudi, plivajte kao Čavić, plivajte!

Svim dragim ljudima, koji su tragično izgubili živote u nezapamćenoj katastrofi , nek im je večna slava i hvala!

Savršena žena

Savršena žena

Volela bi da te svi, već jednom, ostave na miru. Kada bi se to dogodilo, popizdela bi jer onda više  niko ne bi obraćao pažnju na tebe. Tada bi pohisterisala, počela da vrištiš i skočila bi pod kola, ali polako, da te ne udare jako.

A pametna si devojka. Pravi si genije, samo ne drži te interesovanje. Skačeš sa želje na želju i nipošto se ne zadržavaš. Čim počneš da se pronalaziš u nečemu, ti bežiš. Imaš strah od vere.

Izgledaš sjajno! Svesna si toga i rado to trljaš drugima o nos. Uživaš u tome. To je tvoja igra, tvoj adut i tvoj trijumf. Tvojih pet minuta, ali tebi je uglavnom potrebno  oko pola sata.

Ambiciozna si, gladna uspeha, ali ne želiš da ides tim putem po svaku cenu. Previše je dugo, neizvesno, sporo…  Ti si više za odmah. Uspeh? Može, ali na zlatnoj tacni, moliću.

Ima nešto u tebi, što druge nemaju, a opet, fali tu još svega. 

Maštovita u realnosti, realna u mašti. U večnoj si potrazi, samo ne znaš šta tražiš. 

Ti si savršena žena, za psihijatra. I neodoljiva si… 

Sveti Đorđe ubija aždaju

Sveti Đorđe ubija aždaju

U pletenu korpu jedne gospođe, napunjenu specijalno za slavski ručak, stalo je sledeće: 2kg krompira, 1kg šargarepe, glavica kupusa, 1kg paradajza, pakovanje rezanaca, pakovanje mini-kobasica, jedan odrezak i velika, najdeblja, najskuplja slavska sveća.

Skromno… Nekada su ljudi, u dobra stara tranziciona vremena, dizali kredite za slavsku gozbu. A danas, skromno… Vraćaju se duhovnim vrednostima, kad nemaju para da to proslave po svetovnim običajima, sa sarmom, pečenjem i litrama vinjaka.

Možda je gospođa biljojed? U tom slučaju, mini –kobasica bi bila ponuđena gostima.

Možda joj se okreće jagnje kod kuće, a ona bila u prodavnici da nakupuje za salatu. Možda, ali bi joj tada trebale bar dve glavice kupusa.

Možda slavi slavu sama? Smučilo joj se sve.

Zar je greh imati bogatu trpezu jednom u tri, četiri meseca?

Joj sirotinjo, i Bogu si teška, što bi rek’o Džej.

A možda je onaj biciklista što je opljačkao banku, učinio to kako bi imao da proslavi slavu? Da proslavi slavu, kupi nešto za obući, poplaća troškove, povrati dugove, popije pivo, zameni kočnice na biciklu i još da ostavi malo sa strane, pa da ima za bekstvo što dalje odavde.

Sveti Đorđe, molim te, ubij već jednom tu prokletu aždaju!