Život i smrt u tržnom centru

Život i smrt u tržnom centru

Rođen sam u prodavnici cipela, bilo je neko sniženje, i do 60 posto, pa je moja mama umesto u porodilištu bila u tržnom centru.  U tržnom centru sam naučio da hodam, mama me je vodila od radnje do radnje i tako sam korak po korak prohodao. Tata je imao običaj da me zatvori u dečiju igraonicu gde sam se spuštao niz tobogan, dok bi on sedeo u restoranu brze hrane i čekao da se  izmorim, pa bi išli kući na spavanje. Jednom me je tamo i zaboravio,  ali ja ništa nisam primetio jer sam u tržnom centru provodio više vremena nego kod kuće. U tržnom centru sam naučio i da govorim, prva reč koju sam izgovorio bila je TOTALNA RASPRODAJA, to su zapravo dve reči, ali valjda sam bio napredno dete. U tržnom centru sam naučio i da pišem– A kao akcija, B kao butik, V kao visa card, G kao gotovina, D kao dinar… I da brojim i to u procentima - 30%, 50%, 80%. U tržnom centru sam se prvi put i zaljubio. Upoznao sam je na pokretnim stepenicama. Jurili smo se tako, ona se penjala, ja sam se spuštao, tako u krug, dok mi nije dosadilo…

U međuvremenu sam pošao u školu, a kako se tržni centar nalazio na sred puta od moje kuće do škole, na mestu gde je nekada davno bila bibiioteka, svaki dan posle časova sam svraćao tamo i posmatrao ljude kako su srećni dok troše mukom stečene pare na stvari koje će im kratkoročno koristiti (ili neće uopšte), a dugoročno zauzimati mesto u njihovim malim stanovima sa velikim kirijama. U tržnom centru sam se prvi put potukao, u redu za kasu, a kako je vreme prolazilo, a ja stasavao, tamo sam se i prvi put zaposlio, u hipermarketu. Gurao sam kolica i postavljao robu na rafove. Poslovi su se ređali, ja sam napredovao da bi dogurao do menađžera u prodavnici ženskih parfema…

Život je bio divan, kao na reklami za novogodišnje popuste sa sve Deda Mrazom. Godine su proletele u sjaju izloga, savršeno ispoliranim pločicama, mirišljavim osveživačima prostora,  večnim rasprodajama koje su delovale kao da se nikada neće okončati… Jednog dana sam se popeo na krov tržnog centra, pogledao sam u nebo i skočio… Možda sam samo hteo da poletim… Pao sam dole na parking, na čijem mestu je nekada davno bio park sa sportskim terenima, i razbio se od beton. Čuo se ženski vrisak, neka devojka je upravo tog trenutka dobila nagradno lakiranje noktiju u salonu lepote, imali su neku promociju… Mene niko nije ni primetio, samo su došle tetkice, polile su veliku crvenu fleku vodom i malo to izribale kako bi ljudi nesmetano mogli da nastave sa svojim životnim rutinama, kao što je guranje kolica iz prodavnice ka gepeku kola… Jebiga…

Adam

ADAM

ZAČEĆE

Prapočetak beše samo kamen i na njemu projekcija s dalekih svetova. Rastavljeni delovi, savršeni, ali bez svrhe, tumarali su pustinjom, pod zvezdanim nebom, tražili su smisao, a pronašli rakete. Rakete su poletele i nastao je bljesak, brišući za sobom sve loše uspomene, navike i dela…

ROĐENJE

Kamenje je poletelo, Sunce se upalilo bacajući svetlo na pozornicu. Iz suve zemlje rodila se nova ideja. Nova ideja donela je novo doba, koje je iznedrilo Novog Čoveka. Novog Čoveka s novom šifrom svog postojanja kojom otključava tajne dalekih svetova. Novog Čoveka na novom početku, savršenijeg od prethodnih, ali bez prava na grešku.

POSTOJANJE

Novi Čovek je stvoren i, još jednom, spreman je da zakorači u mrak kako bi u njemu pronašao svetlost. Spreman je da, iznova, pođe putem neizvesnosti. Da, opet, ispiše mitologiju u kojoj ima krila, ali je rešen da čvrsto ostane na zemlji. Sa starom verom i novim znanjima pokušaće da pokrene zupčanike, pazeći da ga ne samelju u smešu mesa i mikro-čipova. Novi Čovek nikada pre nije bio jači, odlučniji i spremniji, ali mrak je ostao isti… 

art by Dia Andrea

https://www.instagram.com/collage.lab/?hl=en

Vremenska prognoza

Vremenska prognoza

Kakvo je to vreme, kada tako kinji ljude? Da li je to zbog ruskog harpa ili  zbog kapitalističkog podgrevanja planete ili su jednostavno nastupili zadnji dani… U svakom scenariju, bio on teorija zavere, robovanje kapitalu, nataloženom grehu, bio on iz naučnih, ekoloških, filozofskih, industrijskih, verskih ili (ne)kulturoloških razloga, iza svega, ipak, na početku i na kraju stoje ljudi… Kakvi su to ljudi, kada tako kinje vreme?

I kako to sada objasniti svojoj deci? Da li je pošteno učiti ih da je leti toplo i sunčano, a zimi hladno i tmurno,  kada ni sami to više ne znamo?  Sve što smo znali, u to više nismo sigurni. I dok čekamo sunce, možda nam kiša opere obraz, kao što obraz pere pare od dečije budućnosti. Dok čekamo razvedravanje, a sve je oblačnije, polovina gleda kako da pobegne tamo gde sunca još ima, pa da izgori u požaru, dok druga polovina gleda kako da prevari nekog, bilo koga, sebe, svoje dete, misleći da ga od tmurnih oblaka ono ne vidi.

Posle kiše, ide sunce, pa onda opet kiša i tako u krug, a novo Sunce se rađa, oteraće tmurne oblake i tada će se ljudi početi gledati u oči, umesto što gledaju u nebo, kao sada. Taman toliko, pa da i deca porastu, ista ona što ih učimo pogrešno, jer ne znamo da li smo mi ti koji žare i pale, vedre i oblače ili je to vremenska prognoza... A do tada budite spremni na promenljivu klimu, sve dok se jednom i ne promeni.

Životinjska Farma – Vek Kasnije

Životinjska Farma – Vek Kasnije

“Dvanaest glasova, šest ljudskih i šest svinjskih, urlikalo je na sav glas i svi su bili jednaki. Svim životinjama bilo je sasvim jasno šta se dogodilo u ponašanju svinja. Pogledi životinja koje su stajale pod prozorom klizili su od svinja ka ljudima, od ljudi ka svinjama, pa iznova od svinja ka ljudima i obratno, tako da je bilo nemoguće razaznati razliku između svinja i ljudi.”

Životinjska Farma, Džordž Orvel

Prošao je čitav vek od dešavanja na farmi okrutnog Gospodina Džonsa. Imanje je danas teško prepoznati, od starog poseda ostala je samo ruinirana vetrenjača kao simbol stradanja i borbe životinja koje su za nju položili živote. Šume koje su je okruživale, davno su posečene kako bi ustupile mesto njivama.  Farma je modernizovana, sve je sad digitalno, na dugme, preko aplikacije… Posle fašizma, komunizma, kapitalizma, nastupilo je doba digitalizma. Vremena su se promenila, ali njeni žitelji nisu..

Kako su prinosi bivali veći, svinje su postajale deblje. Kako su se  gojile, ostajalo je sve manje za proždrati, te su na kraju počele jesti sopstvena govna. Govana ima dovoljno, i previse, ali je zato sve manje čistog vazduha, vode i zemlje. Kad ih konačno ponestane, počeće da jedu same sebe.  

Psi koji su  na početku verno čuvali svinje,  pušteni su sa lanca. Od slobode su postali besni. Počeli su lajati iz mržnje, režati iz obesti, ujedati od nemoći. Predugo su bili vezani, nikada do kraja nisu razumeli princip slobode, pa sada, kada je konačno imaju, ne zanju šta da rade sa njom.

Konji i dalje guraju, tegle, nose, trče u krug. Kada otrče poslednji, čeka ih klanica, prečica do konjskog raja. Oduvek su mogli bolje, obećavali više, ali umesto svega toga i dalje ih jašu, jer kad jednom uzjašu, teško ih je otresti sa leđa. Lepi, jaki, puni volje I elana, uvek su se prvi krotili, na vreme.

Ovce su odavno ošišane, a potom im je odrana koža s leđa. Ništa to njima ne znači, baš kao i pre sto godina, pre hiljadama godina, samo da im se poturi šaka sena pred njušku, pa da bar mogu na miru da žvaću. Da žvaću i bleje, jer to je ono što one rade…

Ljudi su ostali budale. Od svega što bi mogli biti, odlučili su se ipak da ostanu budale. O kojem god sistemu maštalii, koliko god da  krvi i napora, volje i želje uložili u njegovo oživljavanje, istog momenta sa istom krvlju i naporom,  voljom i željom ga ubijaju.  Čovek ne treba iznova i iznova da ruši, pa ispočetka da gradi,  treba da menja, da neprestano unapređuje.  Da bi se menjao sistem, potrebe su sistemske promene u svakom pojedincu.  

I tako čovek srlja iz  revolucije u revoluciju, iz socijalne, društvene, tehničke, monetarne, tehnološke, a propušta ključnu - revolucija duha. Takva revolucija bi obezbedila  ljubav, razumevanje, kulturu, jednom rečju svest, a  svest je garant napredka svih ljudi u svim sistemima svih vremena. Duh treba pronači. Ima ga u veri, ima ga u prirodi i ima ga u ljudima, jer ljudi su verujuća priroda, terabajtima udaljena od svoje suštine sa kojom se još nijednom nije pogledala u oči, onako sistemski kolektivno.

Sto godina kasnije i dalje živimo u Orvelovoj Životinjskoj Farmi, a od 1984 sve to i snimamo, kako bi se od tuge smejali, gledajući se. Svinje proždiru dok još uvek imaju šta, psi laju dok imaju na koga, konji vuku dok ne lipsaju, ovce bleje, a čovek uporno bira da ostane budala, umesto konačno da shvati da nije sam na planeti i da se ona ne okreće zbog njega. Ali bolje to možda pričati svinjama, psima, konjima i ovcama, nego ljudima, ionako mu to dođe na isto.