Menhetn

Menhetn

Čekajući moja dva saputnika da izađu iz banke s podignutim dolarima, jeza kišne novembarske noći  uvukla mi se pod vijetnamku. Pripalio sam cigaretu posmatrajući stotine hodajućih priča kako promiču kroz mene. Sve su u žurbi, sve idu svojim putem sa jasnim ciljem ka kom su se uputile. Haotična harmonija. Ne trebaju godine da shvatite kako ovaj grad diše. Dovoljno je da zakoračite na njegovu teritoriju i pustite da vas asfalt nosi. Ostrvo Menhetn. Centar sveta. 

 

Uputili smo se ka najjeftinijem hostelu koji smo mogli da pronađemo. Uskoro smo saznali i mogući razlog tome. Nalazi se u Harlemu, istorijskom, crnačkom kraju Menhetna. Sumnju nam je dodatno podgrejao crni tapkaroš na jednoj zabačenoj stanici metroa. Pružio nam je uslugu vodiča objasnivši nam gde treba da izađemo iz voza, zatim nam je svojom karticom omogućio ulazak na peron, a onda ljubazno zatražio nešto zelenih za učinjenu uslugu. U svakom slučaju, ispalo je fer i pošteno.

U hostelskoj sobi zatekli smo, pa zanimljive, cimere. Džej Džeja, egzotičnog gej igrača iz Hondurasa. Upravo se spremao za napornu noć u kojoj je imao da odradi dva kluba. U prvom je, kako kaže, igrao za pare, a u drugom iz zadovoljstva. I dok se spremao za akciju nije propustio da naparfemiše sektor ispod gaća u bojama zastave slobode i prilike za sve. Američke zastave. Tu je bio i drugi lik istog ukusa. Tajvanac. Taj i da hoće, ne bi mogao da igra za pare, ali je ipak pokušao pozivajući mog saputnika da ide s njim na žurku. Ovaj je, opet, naivno upitao:“Kakva muzika se pušta?“. A ja sam se mogao ugušiti ispod pokrivača. Treći lik bio je iz Tunisa. Diplomirani arheolog, iskrcan na obalu obećane zemlje, spreman da radi bilo šta. I sada treba zaspati ili bolje ne. A da sam i hteo ne bih mogao. Kaže Tunižanin, ima čvrst san, ni rat ga ne bi mogao probuditi. Da je rat stvarno počeo, zaraćene strane ne bi čule koja na koju puca od Arapinovog hrkanja. Vojnici bi se zapitali: „Ko ovde koga zajebava?“ To sam i ja pomislio...

Svanuo je novi dan. Maglovit i kišovit. I kako provesti vreme na Menhetnu, bez para? Šetnja. I to ponoviti naredna dva dana.

Evropski kvalitet, američka ambalaža. Kanjon od betona i čelika ispresecan rekom žutih taksija. Pravilno zamršene ulice, Tajms skver – električna oaza, Brodvej – pozorišna prestonica, Central park – pripitomljena priroda u urbanoj divljini, Vol strit i Ujedinjene nacije– proročišta sudbine sveta, pijaca na Junion skveru, nedaleko od čuvene zgrade-pegle, Empajer stejt – mesto gde je King Kong visio, dve rupe u zemlji – mesto gde su Bliznakinje visile, a tada (2009.) iza paravana tajanstveno gradilište. Nedaleko odatle, privremni svetski trgovinski centar, a masa ljudi juri u njega i iz njega, ako ti znaju gde idu. Zatim, tu je i štek ispod Bruklinskog mosta koji spaja obale Menhetna i Bruklina više od 130 godina. Naravno, jedan od simbola je i čuveni njujorški metro, vid transporta bez kojeg život u ovom gradu prosto ne bi bio moguć. Iz tog razloga u jednom vagonu možete sresti Vol Strit huligane, presvučene u skupa odela i s aktovkama u rukama, simbolima svog usranog razloga bitisanja, bele, crne, žute, braonske pripadnike srednje klase, prosjake, turiste, nemotivisanu omladinu, umetničke njuške, rastamane, muslimane, tradicionalne Jevreje...

Oblakoderi različitih stilova, iz različitih epoha i od različitih materijala neodoljivo stoje jedni uz druge. Možda bi na nekom drugom mestu ova arhitektonska pojava pretstavljala ruglo, ali ovde pretstavlja uspešan primer suživota. Isto je i sa njihovim stanarima.

I posle četiri dana šetanja...toliko sam pokisao da je zeleni duks pustio boju po mojoj omiljenoj majici i nikada se to nije sapralo. Majicu imam i dan danas, ali je nosim samo kada me neko pozove na mobu...

Narodna

Narodna

Autor slike „Nebeska kafana“ je nepoznat. Znamo samo da je iz naroda. Narodna priča, narodna pesma, narodna slika... Iz naroda za narod o narodu. Jednog mog prijatelja oduvek je zbunjivao taj fantomski, narodni autor. „Ko je taj narod, pokažite mi ga“, često je bivao skeptičan. Pa „taj narod“, pogledaj i sam. Baš taj i nijedan drugi.

Momo Kapor je reč naroda.

Josifa Tatića ću se uvek najbolje sećati s jednog porodičnog odmora na Zlatiboru. Spavao je, u rano poslepodne, za kafanskim stolom, među narodom. Lepo sanjaj legendo!

Narod je učio da govori uz Danila Batu Stojkovića.

Toma Zdravković je opevao emocije naroda.

Zoran Radmilović je rekao sve što je narod mislio, a nije smeo.

Pavle Vuisić je „skinuo“ narod u svojoj životnoj ulozi.

Dušan Prelević Prele je borbeni duh naroda. Borio se sve dok na kraju i sebe nije pobedio.

Dragomir Bojanić Gidra citirao je narod, a narod njega.

Petar Kralj je narodni „Ćale“ svih nas što smo se rodili u komunizmu, odrasli u izolaciji i konačno dočekali demokratske promene da stasamo.

Šaban Bajramović pokazao je narodu prečicu ka slobodi...

Svi ti velikani su narod. Oni su, kao što bi u velikom rečniku tranzicije pisalo, supervizori naroda. Ja više volim onaj stari dobri socijalistički izraz – smenovođa. E pa, njihova smena je završena...

Treba samo neko da ih zameni. Nažalost, nije baš da manjka inspiracije. Tu su oni negde. Neki žive od babine penzije, drugi su opet emigrirali na neodređeno. Neki su na igli, a drugi je, opet, traže u plastu sena.

Za ekipu iz „Nebeske kafane“ nisu postojali izgovori. Protestovali su uvek i svuda. Od šanka do pozornice i natrag.

Narod sebi mnogo duguje i vreme je da plati.

Umro Majkl Džekson

-->

Umro Majkl Džekson

Da su ljudi koji žive na Aljasci hteli da slušaju o Majkl Džeksonu ne bi ni živeli tamo. Ali 25. juna 2009. niko nije imao izbor. Tog dana dotični je preminuo i sve TV stanice su prekinule svoje redovne programe i prenele ovu, tada već, činjenicu. Uključenja uživo, javljanje reportera sa lica mesta, ispred njegove kuće, pa ispred bolnice. Svuda naokolo TV ekipe, obožavaoci. Pa stručnjaci pričaju o njemu, doktori konstatuju smrt. Dole jure fleš vesti. Pa onda kratka biografija. Slike kada je bio crni dečak, zatim slike kako neki vampir baca dete s terase...Pa onda opet pričaju kako je sada, na žalost, konačno mrtav. Ja mislio, počeo rat.

Trajalo je to tako čitav dan. I narednih nekoliko. TV stanice su dostigle rekordnu gledanost. Umro Majkl Džekson, ma ne može bolje. Svaka ozbiljnija stanica je već imala spreman materijal i samo su čekali dan kada će ga emitovati, trljajući ruke.

Par meseci kasnije, na ulicama Santa Monike susreo me je jedan sredovečni crnac. Bio je povisok rastom i kretao se uz pomoć štapa. Prišao mi je i dostojanstveno očajnički upitao da li mogu da mu pomognem. „Američki dolari, španski pezosi, ruske rublje“ - zatražio mi je. Možda je radio u menjačnici, ali je tada više izgledao nezaposleno. Nije izgledao kao neko ko je proveo svoj život na ulici. Ti ljudi nisu uplašeni. Veliki crnac je više delovao kao neko ko je prevaren. Koga su izdali, lagali. „Bilo šta, ja nemam ništa.“

Nisam bio u prilici da mu pomognem. Mogli smo zajedno tako lutati gradom. „Žao mi je“ - najiskrenije sam rekao i dodao mu cigaretu.

Nekoliko nedelja kasnije, na jednoj losanđeleskoj stanici (polu)metroa u vagon je ušao otac sa svoja tri sina. Crnačka porodica. Otac je svirao gitaru, a sinovi su mu davali ritam udaraljkama i zvečkama. Posle interesantnog mini-koncerta otac je zamolio za malu novčanu pomoć, a klinci su, držeći kese, prošetali kroz vagon. Niko od prisutnih nije ni pogledao u pravcu nesretnog čoveka. Niko od prisutnih nije čuo reči njima upućene. Niko od njih nije ih ni primetio. Najmlađi sin, star svega 6, 7 godina, gotovo se nije onesvestio od gladi. I to je ostalo nezabeleženo...

Voz je stao na sledećoj stanici, otac je sa sinovima razočarano napustio vagon. To osećanje bilo mu je urezano na licu. Zračio je jakom očinskom figurom. Pokušaće u sledećem vagonu, iako su dečaci vidljivo premoreni.

Zemlja glamura se stidi svojih, bezimenih ljudi. Da li je Majkl Džekson bio draži kao crnac ili kada se izbelio? I da li je to uopšte bitno? I dok Amerika plače za jednim pevačem, koji je sada konačno pronašao svoju sreću, ne primećuje stotine Majklova i stotine Džeksonova koji umiru svaki dan. Ne želi da ih primeti. Od gledanja televizije, nema vremena da ih primeti. Jedan talentovan i izopačen čovek i svi ti talentovani ljudi kojima nikada neće biti pružena šansa da se izopače.

Ako već moramo da plačemo, plakaćemo za nekim koga viđamo svaki dan, po ceo dan. Za nekim koga viđamo na svakom programu, u udarnim terminima, u reprizama...

ž

Holivud

-->

Holivud

Holivud 2009. godine. Od mitskog mesta sedme umetnosti ostala su samo slova na brdu i mogućnost da gazite po zvezdama na Bulevaru slavnih. Tako sam, ja lično, razmuljao pseće govance po Tom Kruzu. Umesto Džordž Klunija ili Nikol Kidman, na ulici možete sresti Edvarda Furlonga i ostale svakojake čudake, ozbiljno poremećene. Bivši ili nikad ostvareni glumci. Šta dobiješ kada te otpuste iz fabrike snova? Košmar. Pitajte Edvarda ili, možda još bolje, Mekoli Kalkina. Mali je porastao. Osim ludaka, ulicama Holivuda koračaju i, naravno, turisti. A gde ima turista, ima i glumaca u kostimima pirata Vrabca, Betmena, verovatno su koju godinu kasnije ubacili i avatre, avatare, kako god... Platiš pa se slikaš. Nezaboravno iskustvo. Slično je i Bred Pit počeo. Tu su i čuveni prodavci mapa do domova poznatih glumaca i muzičara. Kada prođete pored jednog od njih, očigledno nezainteresovani, oni izbace aduta. Put do kuće Majkl Džeksona, a on čak više ni ne živi u njoj... 

 

Pitanje je da li je Holivud i mogao drugačije završiti. Još konkretnije bi glasilo: „Da li je ikada i bilo drugačije?“ U njegovo zlatno doba nisam sklon da poverujem, mada je nesumnjivo imao takvih momenata. Čini se da je Holivud i osnovan, izgrađen i promovisan u svrhu svoje propasti. Još kada su, početkom dvadesetog veka, prve filmadžije počele ovde snimati vestern filmove, zbog povoljne klime i adekvatnog krajolika, namera je bila jasna i do danas nepromenjena. Zarada, propaganda, igranje sa ljudskim emocijama. Snovi se ne mogu fabrikovati, Spilberže, ti bogati bradonjo!

Holivud jede svoju decu. Pojeo je Čarli Čaplina. Čovek koji snimi „Moderna vremena“ definitivno je komunista. A onda kada prođe par decenija, što u Americi prestavlja vremensko razdoblje davne prošlosti (ko se tamo još seća šta se dogodilo pre dvadeset godina?) neko se seti sirotog Čarlija, sve mu oprosti i proglasi ga za sveca. To oni rade sa svojim idolima, prvo ih pobiju, a onda nazovu aerodrome po njima. Tako je prošao i Marlon Brando. Da li mu je Holivud ikada oprostio što je poslao onu curu iz plemena Apači da odbije Oskara u njegovo ime?

S druge strane, Džon Vejn je možda i najveći Amer ikada. Čime je Vejn zadužio film? U kojim filmovima je on uopšte glumio? U nekim kaubojcima, svakako. Sve jedan rimejk njegovih kaubojaca je bolji od originala. Pitajte braću Koen. Džon Vejn je prvi izrazito komercijalni glumac, a filmovi u kojima je glumio su donosili ogromnu zaradu. Eto. A uspeo je čak i da osvoji Oskara. I to ne zbog odlične glume, već zbog raka od kojeg je umirao. Amerika je izgrađena na patetici, a Holivud je njeno srce.

A što se tiče Oskara, to je filmska Nobelova nagrada za mir. 1977. godine, Roki je nokautirao Taksistu, Sve predsednikove ljude i Network. S jedne strane imate oličenje američkog sna, a sa druge njegovo pljuvanje. I pobednik je...

U svakom slučaju, Holivud je, pre svega, dvoličan. Dok donosite zaradu, radite i pričajte šta god želite. Kad prestanete to činiti pojede vas mrak i proglase vas ludim, a vi i dalje pričajte, niko vas više ne sluša...

Devedesete godine su posebno uspešne za Holivud, a samim tim, pogubne za film. Moguće da je sve počelo kada je već spominjani bogati bradonja rešio da se igra Boga, pa je klonirao dinosauruse. Već deceniju kasnije ideja je skoro u potpunosti nestalo, pa su se producenti, više nego ikada pre, bacili na nastavke. Triologije više nisu bile dovoljne. A tu je i novi žanr – rimejk. Pogotovo su jadni kada uzmu evropski ili azijski film, pa naprave svoju verziju. Evo na primer, Spajk Li snima rimejk korejansog Oldboy-a. Čemu? Original nije dovoljno zaradio? Tu je i 3D, tehnički napredak, ali i novi izgovor. A najviše zabrinjava činjenica da što su filmovi lošiji, više zarađuju. Holivud nezaustavljivo vuče čovečanstvo u provaliju. Njegova moć je previše velika da bi se mogla zanemariti. Ako sve više ljudi skupo plaća jeftinu zabavu... Pa, računica je jasna. Cena je prevelika, pogotovo kada shvatite da jedan holivudski letnji hit ima više ekonomskog potencijala nego čitav naš region (smešne li reči).

Ipak, čudan je to sistem. Ima tu i dobrih strana. Ako ne možete da pobedite Holivud, igrajte po njegovim pravilima, ali na svoju ruku. Nolan, Finčer, Tarantino...Ves Anderson. Ili recimo Džoni Dep. Snimiće on i deset delova onih pirata, ali će onda reći glavonjama: „Doneo sam vam milijarde, a sad ćemo da snimimo „Dnevnik ruma“. Neće vam se isplatiti, ali to činimo u slavu pokojnog Tompsona. Da, da, to je isti onaj lik što vas je prezirao čitavim svojim bićem.“ I oni mu daju pare, po njihovim merilima, bace ih. Šta ti je moral.

Eto, to vam je Holivud, Los Anđeles, Kalifornija. Kada umetnost postane biznis, Švarcneger dolazi na čelo najbogatije države sveta. A ja u govnjavim starkama gazim po Tom Kruzu...

Indijanci i kaubojci

Indijanci i kaubojci

Na periferiji Enkoridža, najvećeg grada američke države Aljaska, u cik zore ( ako se vreme tako može odrediti budući da tokom leta na Aljasci obdanica traje gotovo 24 časa dnevno) mladi Indijanac pretrčava put. Ruke su mu vezane i bos je. Beži iz zatvora. Tako bežeći mimoilazi se s noćnom smenom fabrike za preradu ribe koja je upravo završila sa seckanjem i pakovanjem. Za smelim beguncom, gotovo nezainteresovano, vuče se zatvorski čuvar.

• Gde je otišao? - pita.

Na glupavo pitanje (iz svih razloga) zasluženo nije dobio odgovor. Okolo zatvora i nekoliko fabrika koje su sagrađene preko puta istog nalaze se šume, a iza šuma još šuma. Ljubopitivi i neoprezni čuvar ipak i sam zna odgovor. Indijanac nema nikakve šanse.

Ono što sam tada ugledao nije bio nikakav prestupnik. Bio je to prkos. Bila je to urođena strast za slobodom. Da je rođen u drugoj epohi verovatno bi bio poglavica, a ne razbojnik. Kako očekivati od poglavice da poštuje zakone ljudi koji ne poštuju ni sebe same, a ipak, dovoljno su drski da propisuju pravila ponašanja.

Nažalost, nesretni mladić nije jedini. Viđao sam mlade Indijance kako tumaraju po predgrađima Enkoridža, između rezervata i samog grada. Izgledaju poniženo. Odrpani, neuredni, drogirani. Načisto slomljeni. Samom pojavom izazivaju sumnju. Gledam ih i pokušavam da zamislim ratnike i lovce. Pokušavam, a znam da oni to i jesu...

U to vreme sam imao čiroki frizuru. Jednom me je, za mene nepoznati debeli Amer, upitao da li ja to podržavam Indijance, kada se šišam kao oni. To je trebalo da bude provokacija. Kod nas, kada želite nekog da uvredite kažete mu da je Indijanac. To je skroz pogrešno. Kada nekog želite da izvređate treba da mu kažete: „Koji si ti kaubojac“. Ako vam ipak neko kaže da ste Indijanac, shvatite to kao najlepši mogući kompliment.