Efekat sebičnosti

Efekat sebičnosti

Efekat leptira je terija o uzročno-posledičnim vezama u teoriji haosa. U praksi bi to značilo kako jedna pogrešno uneta decimala daje potpuno drugačiji krajnji rezlutat. Metaforički gledano, jedan neprimetan leptirov zamah krila može da prouzrokuje razorni, smrtonosni tornado na drugom kraju sveta.

Ljudsko delovanje je svakako uočljivije od leptirovog mahanja krila. Problem je što ljudi ne obraćaju pažnju na svoje postupke. I tako će neko, negde, baciti praznu kesicu čipsa na sred trotoara, okruženog kantama za otpatke. To je jedna rutinska radnja, odraz opšteg nepoštovanja. Nepoštovanja prema sopstvenom životnom okruženju, prema ljudima s kojima se ono deli i na kraju prema sebi samom.

Izborila bi se civilizacija s jednom kesicom čipsa, podmetnutoj negde na sred ulice, parka, šume. Izborila bi se i s hiljadama ovakvih slučajeva. Sopstvena svest će joj presuditi. Ako neko poseduje ovu ružnu naviku, nesvestan iste, neće se zadržati na njoj. Reč je o elementarnoj radnji i ako se ne položi na njoj dolazi do lančane reakcije.

Prilikom bacanja otpatka na ulicu, prostorom, prvo lagano, kreće da kruži sebičnost i nekultura. Zastrašujuće brzo, sebičnost i nekultura prerastaju u pohlepu koja, dalje, dovodi do naglog rasta ega. Ego će preuzeti inicijativu. Ubediće sebe kako je najbitniji na celom svetu. Kako je jedini vredan, kako je jedini...

Svakodnevno, neminovno, svuda oko nas mešaju se razni tipovi nekultura, sudaraju se sa sebičnošću, ukrštaju s pohlepama... Dva ega se odbijaju jedan od drugog i dolazi do suprostavljanja. Živeći u svojim iluzijama, ljudi gube interesovanje da slušaju. Gube potrebu da uče, da razmišljaju, da dele... Na kraju ostaju bez razumnih argumenata, zatim i bez samog razuma.

Jedna bačena kesica čipsa, negde u Frankfurtu, dovešće do novog rata negde u Africi. U isto vreme nekome će se jesti čips u Čileu, a Nemačka i nije da nije ratovala do sada...

Ljudi vole da komplikuju, uplašeni od  realne jednostavnosti... Ljudi ne vole da čitaju, smatrajući kako je to prevaziđeno. Ljudi nemaju vremena, beskorisno ga trošeći na sate, dane, godine, živote. Ljudi ne vole da razmišljaju, prepuštajući tu privilegiju drugima. A kada se desi nešto strašno, svi se pitaju kako je to moguće. Tada ego mudro progovori: "Da li vidite šta ste uradili?"