Trenutak
Vraćam se kući s posla,
umoran za četiri evra po satu. Kraj novembra ili početak decembra,
a dan prolećni (po kontinentalnim kriterijumima). Tih dana na
Malti je duvao jak vetar i to već nije nimalo naivno. Napada iz svih
pravaca, nema te strane gde se čovek može bar malo zakloniti i
pripaliti cigaretu. Međutim, tog dotičnog dana, vetar je bio stao,
sunce je izašlo i situacija se okrenula. Kraj novembra ili početak
decembra, a ja u majici kratkih rukava. Nebo kao argentinska zastava.
More kao...more. Mediteransko. Cvrkut ptica s drveća (mislim da je
to prvi put da sam uopšte video neku pticu na Malti, možda su došle
na jug). Suština postojanja, životni trenutak. Izvorna sreća.
Postoji li nešto značajnije?
U susret mi dolazi neki,
za mene potpuni, stranac radosnog osmeha na licu. Tačno znam odakle
mu, imam i ja jedan. Javljamo se jedan drugome. Iako se nikada do sada nismo sreli, a
kamoli upoznali (a najverovatnije nikada ni nećemo), delimo isti
dan. Kako je lako nekome se javiti na ulici. Poštovanje, vrlina koja
izlazi iz mode. Mada, moda se vraća s vremena na vreme.
A možda je lik samo tamo
neki perverznjak koji se javlja svima koje sretne...
No comments:
Post a Comment