Okrajak

Okrajak

Bili Englez, Nemac, Francuz i vekna hleba i niko nije pojeo okrajak! Hajde dobro, jednom, dvaput, ali oni to tako stalno. Kod nas, kada porodica na okupu ruča, kao u lavljem čoporu, otac ima pravo na okrajak, jer mu se može. Kada se pravi sendvič, odseče se okrajak (s još pola vekne). Em što se tako sprečava curenje priloga, em što se najslađe ostavlja za kraj. A šta ćemo sa povratkom iz pekare i vrućim hlebom u rukama? Pa malo ćemo čuknuti okrajak. Pa onda malo i s druge strane. Ko može tome odoleti?

Žalim se tako kolegi, zemljaku, kako gospoda iz gore pomenutih zemalja, cenjeni gosti hotela s četiri zvezdice, masovno ostavljaju okrajke, a on mi odgovora: „Pa vidiš da nisu normalni. Da su normalni bili bi Srbi.“

I tako, često se nalazim u situaciji da baš ja budem taj koji treba da presudi tim nesrećno nepojedenim okrajcima. Da im presudim tako što ću ih baciti u kantu za đubre. Gledam ih tako u korpi, gde su nekada činili celinu sa sredinama, odbačene i usamljene. Ponekad progutam neki iako nisam gladan, prethodno osmotreći okolinu kako bih bio siguran da me niko ne gleda (stroga pravila hotela s četiri zvezdice). Bude mi ga žao. Nijedan okrajak nije zaslužio takvu sudbinu, mada ne mogu ih sve spasti.

A možda bi ga u nekom kontenjeru, negde, pronašao neki beskućnik, pa bi mu ulepšao dan. Pa bi se prisetio kako je nekada imao dom i porodicu. Pa bi se dalje prisetio kako je postao tehnološki višak, kako ga je žena napustila i odvela decu... Pa bi onda samo nastavio dalje s prebiranjem po kontenjeru. Sad kada je sit, trebaju mu nove patike.

Možda zato na zapadu ne jedu okrajke? Iz sujeverja.