Smrtni greh

Smrtni greh

Pre nego što sam došao na Maltu nisam imao nikakvu predstavu o tome kakvi bi ljudi tu mogli živeti. Jedino što mi je padalo na pamet je da jedu puno ribe i da su veliki vernici. Mislim, to mi je bilo logično s obzirom da žive na mediteranskom ostrvu s vekovnom katoličkom tradicijom.

Promašio sam. Jedu puno, ali ribu slabije. Više vole jaku hranu, brzu hranu, vole popiti, mnogo puše. Sve u svemu, gledajući prosek, veoma su poročni i slobodni. Seks nije tabu tema, nego tema za početak razgovora, kao vreme ili fudbal. Devojčice od 13, 14 godina prosto obožavaju da obuju štikle i stave kilogram šminke na lice kada idu s porodicom na večeru. To je valjda neki spoj južnjačkog mentaliteta, globalizacije, incesta i ostrvske izolovanosti. Od svakog svog dobronamernog kolonizatora pokupili su sve najgore, a i ne veruju u evoluciju. I još nešto, od sedam smrtnih grehova, omiljeni im je onaj o neumerenosti u hrani i piću.

Uglavnom, ova priča je o malteškom apetitu. Kada se njih hiljadu pojavi na ručku u restoranu hotela s četiri zvezdice gde se za pristojne pare može pojesti sve što ima u jednoj širokoj ponudi, engleski i nemački penzioneri beže iz hotela kroz izlaze za slučaj požara. I svinjarije mogu da počnu.

Normalan čovek sebi napuni tri tanjira (uključujući supu i dezert) i odlično se najede. Ali ne, ovi vikend gosti bez deset tanjira ne žele ni da sedaju za sto. Da li je suvišno napomenuti da su pre ručka nekoliko sati proveli u nekom od dva manja restorona gde su užinajući (picu, sendviče, hladna jela) čekali ono pravo? Posle te nadoknade kalorija koje su se istopile u napornom putovanju s kraja na kraj ostrva, a pre odlaska na famozni ručak, konačno s koferima u rukama pitaju gde je recepcija!

U celoj toj priči, moj udeo je da trčim okolo, skupljam tanjire sa stolova (kako bi ovi imali mesta za tri nova), gazeći prosutu hranu, izbegavajući decu koja se vijaju između stolova, odgovarajući na glupava pitanja (toliko glupava da trenutno nemam primer)... I posle svega toga, kada pomislim da će konačno ustati i krenuti ka izlazu, oni uzmu pa piju kafu. Bilo je i slučajeva povraćanja. Zatim, kolektivnom odlaze (noseći ranjenike sa sobom) na užinu, gde će bezbedno sačekati večeru.

Ne, ova priča nije o malteškom apetitu. To nema veze s apetitom. „Normalni“ Maltežani se stide proždrljivosti svojih grešnih sunarodnika. Zašto je to tako? Verovatno to potiče iz najboljih namera, vaspitanja, pa se izgleda otelo kontroli. Za vreme Drugog svetskog rata, a i u posleratnim godinama, na Malti (kao i u drugim zemljama) vladala je epidemija gladi. Kako su te ratne generacije stasavale, a ceo svet polako dizao na noge, zavetovali su se da njihova deca nikada neće biti gladna kao oni. I generacija po generaciju, ostao zavet, samo više niko ne zna ništa o njemu. Ako je neko nekada bio na ivici smrti zbog gladi, logično je da će kada konačno dođe do hrane probati da je što više natrpa u sebe. Kakve to veze ima s decom koja se praktično rađaju debela, a onda ostatak života održavaju liniju, nikada ne otkrivši pravi ukus i užitak koji pruža hrana.

Pogrešno tumačenje istorije. Ipak smo mi tu i dalje daleko ispred...