Jedno pivo

-->

Jedno pivo

Uvek rado prihvatamo poziv na jedno pivo, jer znamo da to u stvari ne znači jedno pivo. I tako posle svakog popijenog, naglas razmišljamo da li popiti još jedno, a već sledećeg trenutka na stolu se nalazi novo, tek otvoreno. Onaj što poziva na jedno pivo, obično okrene prve dve ture (da se to odmah raščisti), a zatim pozvani, jedva dočekavši, zove treću. Posle se više ni ne zna ko pije, a ko plaća. Na “jedno pivo” se ide u mnogim, svečanim trenucima. Razlikuje se od uobičajenog odlaska u kafanu po tome što je odlazak na “jedno” neplaniran. Na primer, sreli ste dobrog prijatelja kojeg niste videli neko vreme ( neko vreme obuhvata razdoblje od dva dana pa nadalje), zatim tu je i odlazak na kafu i instiktivno menjanje narudžbine u pivo, a veoma popularno je i vraćanje kući s posla, kad usput na putu, gle čuda – kafana.

I tako, vraćam se kući s posla, kad predloži kolega: “mogli smo popiti po pivo”. “Pa hajde, zašto da ne. Taman malo predahnemo, pa moram bežati, imam nekih planova”, odgovaram znajući da pranje čarapa i brijanje nisu baš neki planovi. Sedamo u kafanu, stiže nam po pivo i dok ga lagano ispijamo, motamo duvan i pričamo o tome kako smo proveli dan na poslu, a proveli smo ga zajedno i već sve znamo o njemu. Ako tu i ima nešto da se zna. Ruke nam sa krigle prelaze na kesu s duvanom, pa natrag. U jednom trenutku, čaše su prazne. Zatim sledi prelomni trenutak. “Hoćemo po jos jedno?” - pita me. ”Paaaa, može” - odgovaram.
 

Dok, i dalje, lagano ispijamo, sada već drugo pivo, stiže nam još jedan kolega, pa mu sinhrono domahujemo da nam se pridruži. Eto i njega. Ubrzo nam se pridružuje još jedan, sada nas je četvorica. I dok poravnavamo balans, pivo na stolu se gomila. Onaj utisak da smo ga iz početka lagano pili, polako se gubi. I kao u pravom kafanskom debatnom klubu, teme se smenjuju. Svako ima po nešto zanimljivo i novo za ispričati. O poslu smo davno prestali, polako zaboravljamo da smo danas i radili.
 

Posle četvrtog, možda petog, šestog jedan od saučesnika izražava želju da obustavi akciju. Ubrzo potom, nakon opšteg negodovanja, neuspeli dezerter, usled osećaja križe savesti, a trudeći se da ispravi grešku, zove četiri tekile za sto. Tekile radosno pristižu i više nema nazad. 

 

Odmah zatim (upravo čitavo veče ili je to bilo predveče, dobija na intezitetu) u lokal stiže i naš dragi komšija (malo je mesto, svi su svima komšije, a uglavnom se srećemo u jednoj od nekoliko lokalnih kafana), Irac Stiv. Dok se on doteturava do nas, sav zgužvanog i veselog lica, za vratom mu puše žena, istovremeno povlačeći ga za rukav. On seda za naš sto I insistira da plati turu. Međutim, za tako nečim nema potrebe, jer na stolu vec stoje puna piva i nove četiri tekile (kako se sada sve to stvorilo tu?). “Rebeka, donesi Stivu pivo. A i tekilu pa da nazdravimo kao ljudi” - neko od nas doziva konobaricu. “Eto kakvi ste vi Srbi ljudi. Ja hoću da vam platim piće, vi odbijate i naručujete meni. Volim vas momci...” - iskreno pijano (ne može iskrenije) će Stiv. Nazdravljamo. A žena, cupka li cupka. Iako bi Stiv sada najradije nastavio da tuče sa nama, žena mu nežno, skoro neprimetno zavlači ruku pod košulju, mameći ga kući. Verovatno je to samo varalica, ali da ga je jos jednom zamolila da pođu, to ne bi bilo moljenje. I tako, Stiv teška srca, ali sa nadom u gaćama, ustaje, pozdravlja se i odlazi. Nada umire poslednja, a pre nego što je umrla Stiv je ipak uspeo da nam dovuče još turu pića za sto.

U nastavku večeri (sada je definitvno pao mrak, kako god da se uzme) neizbežno dolazimo do politike. Da smo pričali i o fudbalu, pričali bi o politici. To je verovatno genetska predispozicija. I kako priča od samog starta počinje da zamara, skoro pa da trezni, nije valjano ni počela, a već svako svakome upada u reč, postajemo svesni buke u susednoj kafani. “Napili se pa se svađaju o politici. Pala nam vlada, raspisani izbori, pa ne mogu da se odluče da li je to dobro ili loše” - objašnjava nam jedan pametni, koji za razliku od drugih ne menja partije, već kafane. Vidi koliko ljudi svratilo na po jedno pivo - pomislih.

Sutradan, jutro, a ja žurim na posao. Neobrijan, u jučerašnjim čarapama, kasnim. Prolazeći pored niskog bedema, onako usput, spazim debelu, zutu mačku kako tromo, bezbrižno i bez trunke straha gleda oko sebe (inače, ovde na Malti mačke su i više nego spokojne, za razliku od naših u Srbiji, ali više o tome drugi put). Tako zverajući, pogledom pređe i preko mene, a onda hitro vrati glavu nazad, zumirajući me. I kao da je videla duha, u trenutku, spokojne crte lica joj se pretvoriše u izraz užasa, a zatim nestade s bedema. Nisam uspeo da vidim da li se dočekala na noge. Šta bi tek prepoznala u meni da sam sinoć sreo dobrog prijatelja kojeg nisam video duže od dva dana...

ilustracija: Ljiljana Đerić