Umro Majkl
Džekson
Da su ljudi koji žive na
Aljasci hteli da slušaju o Majkl Džeksonu ne bi ni živeli tamo.
Ali 25. juna 2009. niko nije imao izbor. Tog dana dotični je
preminuo i sve TV stanice su prekinule svoje redovne programe i
prenele ovu, tada već, činjenicu. Uključenja uživo, javljanje
reportera sa lica mesta, ispred njegove kuće, pa ispred bolnice.
Svuda naokolo TV ekipe, obožavaoci. Pa stručnjaci pričaju o njemu,
doktori konstatuju smrt. Dole jure fleš vesti. Pa onda kratka
biografija. Slike kada je bio crni dečak, zatim slike kako neki
vampir baca dete s terase...Pa onda opet pričaju kako je sada, na
žalost, konačno mrtav. Ja mislio, počeo rat.
Trajalo je to tako čitav
dan. I narednih nekoliko. TV stanice su dostigle rekordnu gledanost. Umro Majkl Džekson, ma ne može bolje. Svaka
ozbiljnija stanica je već imala spreman materijal i samo su čekali
dan kada će ga emitovati, trljajući ruke.
Par meseci kasnije, na
ulicama Santa Monike susreo me je jedan sredovečni crnac. Bio je
povisok rastom i kretao se uz pomoć štapa. Prišao mi je i
dostojanstveno očajnički upitao da li mogu da mu pomognem.
„Američki dolari, španski pezosi, ruske rublje“ - zatražio mi
je. Možda je radio u menjačnici, ali je tada više izgledao
nezaposleno. Nije izgledao kao neko ko je proveo svoj život na
ulici. Ti ljudi nisu uplašeni. Veliki crnac je više delovao kao
neko ko je prevaren. Koga su izdali, lagali. „Bilo šta, ja nemam
ništa.“
Nisam bio u prilici da mu
pomognem. Mogli smo zajedno tako lutati gradom. „Žao mi je“ -
najiskrenije sam rekao i dodao mu cigaretu.
Nekoliko nedelja kasnije,
na jednoj losanđeleskoj stanici (polu)metroa u vagon je ušao otac
sa svoja tri sina. Crnačka porodica. Otac je svirao gitaru, a sinovi
su mu davali ritam udaraljkama i zvečkama. Posle interesantnog
mini-koncerta otac je zamolio za malu novčanu pomoć, a klinci su,
držeći kese, prošetali kroz vagon. Niko od prisutnih nije ni
pogledao u pravcu nesretnog čoveka. Niko od prisutnih nije čuo reči
njima upućene. Niko od njih nije ih ni primetio. Najmlađi sin, star
svega 6, 7 godina, gotovo se nije onesvestio od gladi. I to je ostalo
nezabeleženo...
Voz je stao na sledećoj
stanici, otac je sa sinovima razočarano napustio vagon. To osećanje
bilo mu je urezano na licu. Zračio je jakom očinskom figurom.
Pokušaće u sledećem vagonu, iako su dečaci vidljivo premoreni.
Zemlja glamura se stidi
svojih, bezimenih ljudi. Da li je Majkl Džekson bio draži kao crnac
ili kada se izbelio? I da li je to uopšte bitno? I dok Amerika
plače za jednim pevačem, koji je sada konačno pronašao svoju
sreću, ne primećuje stotine Majklova i stotine Džeksonova koji
umiru svaki dan. Ne želi da ih primeti. Od gledanja televizije, nema
vremena da ih primeti. Jedan talentovan i izopačen čovek i svi ti
talentovani ljudi kojima nikada neće biti pružena šansa da se
izopače.
Одлични текстови.
ReplyDelete