Holivud

-->

Holivud

Holivud 2009. godine. Od mitskog mesta sedme umetnosti ostala su samo slova na brdu i mogućnost da gazite po zvezdama na Bulevaru slavnih. Tako sam, ja lično, razmuljao pseće govance po Tom Kruzu. Umesto Džordž Klunija ili Nikol Kidman, na ulici možete sresti Edvarda Furlonga i ostale svakojake čudake, ozbiljno poremećene. Bivši ili nikad ostvareni glumci. Šta dobiješ kada te otpuste iz fabrike snova? Košmar. Pitajte Edvarda ili, možda još bolje, Mekoli Kalkina. Mali je porastao. Osim ludaka, ulicama Holivuda koračaju i, naravno, turisti. A gde ima turista, ima i glumaca u kostimima pirata Vrabca, Betmena, verovatno su koju godinu kasnije ubacili i avatre, avatare, kako god... Platiš pa se slikaš. Nezaboravno iskustvo. Slično je i Bred Pit počeo. Tu su i čuveni prodavci mapa do domova poznatih glumaca i muzičara. Kada prođete pored jednog od njih, očigledno nezainteresovani, oni izbace aduta. Put do kuće Majkl Džeksona, a on čak više ni ne živi u njoj... 

 

Pitanje je da li je Holivud i mogao drugačije završiti. Još konkretnije bi glasilo: „Da li je ikada i bilo drugačije?“ U njegovo zlatno doba nisam sklon da poverujem, mada je nesumnjivo imao takvih momenata. Čini se da je Holivud i osnovan, izgrađen i promovisan u svrhu svoje propasti. Još kada su, početkom dvadesetog veka, prve filmadžije počele ovde snimati vestern filmove, zbog povoljne klime i adekvatnog krajolika, namera je bila jasna i do danas nepromenjena. Zarada, propaganda, igranje sa ljudskim emocijama. Snovi se ne mogu fabrikovati, Spilberže, ti bogati bradonjo!

Holivud jede svoju decu. Pojeo je Čarli Čaplina. Čovek koji snimi „Moderna vremena“ definitivno je komunista. A onda kada prođe par decenija, što u Americi prestavlja vremensko razdoblje davne prošlosti (ko se tamo još seća šta se dogodilo pre dvadeset godina?) neko se seti sirotog Čarlija, sve mu oprosti i proglasi ga za sveca. To oni rade sa svojim idolima, prvo ih pobiju, a onda nazovu aerodrome po njima. Tako je prošao i Marlon Brando. Da li mu je Holivud ikada oprostio što je poslao onu curu iz plemena Apači da odbije Oskara u njegovo ime?

S druge strane, Džon Vejn je možda i najveći Amer ikada. Čime je Vejn zadužio film? U kojim filmovima je on uopšte glumio? U nekim kaubojcima, svakako. Sve jedan rimejk njegovih kaubojaca je bolji od originala. Pitajte braću Koen. Džon Vejn je prvi izrazito komercijalni glumac, a filmovi u kojima je glumio su donosili ogromnu zaradu. Eto. A uspeo je čak i da osvoji Oskara. I to ne zbog odlične glume, već zbog raka od kojeg je umirao. Amerika je izgrađena na patetici, a Holivud je njeno srce.

A što se tiče Oskara, to je filmska Nobelova nagrada za mir. 1977. godine, Roki je nokautirao Taksistu, Sve predsednikove ljude i Network. S jedne strane imate oličenje američkog sna, a sa druge njegovo pljuvanje. I pobednik je...

U svakom slučaju, Holivud je, pre svega, dvoličan. Dok donosite zaradu, radite i pričajte šta god želite. Kad prestanete to činiti pojede vas mrak i proglase vas ludim, a vi i dalje pričajte, niko vas više ne sluša...

Devedesete godine su posebno uspešne za Holivud, a samim tim, pogubne za film. Moguće da je sve počelo kada je već spominjani bogati bradonja rešio da se igra Boga, pa je klonirao dinosauruse. Već deceniju kasnije ideja je skoro u potpunosti nestalo, pa su se producenti, više nego ikada pre, bacili na nastavke. Triologije više nisu bile dovoljne. A tu je i novi žanr – rimejk. Pogotovo su jadni kada uzmu evropski ili azijski film, pa naprave svoju verziju. Evo na primer, Spajk Li snima rimejk korejansog Oldboy-a. Čemu? Original nije dovoljno zaradio? Tu je i 3D, tehnički napredak, ali i novi izgovor. A najviše zabrinjava činjenica da što su filmovi lošiji, više zarađuju. Holivud nezaustavljivo vuče čovečanstvo u provaliju. Njegova moć je previše velika da bi se mogla zanemariti. Ako sve više ljudi skupo plaća jeftinu zabavu... Pa, računica je jasna. Cena je prevelika, pogotovo kada shvatite da jedan holivudski letnji hit ima više ekonomskog potencijala nego čitav naš region (smešne li reči).

Ipak, čudan je to sistem. Ima tu i dobrih strana. Ako ne možete da pobedite Holivud, igrajte po njegovim pravilima, ali na svoju ruku. Nolan, Finčer, Tarantino...Ves Anderson. Ili recimo Džoni Dep. Snimiće on i deset delova onih pirata, ali će onda reći glavonjama: „Doneo sam vam milijarde, a sad ćemo da snimimo „Dnevnik ruma“. Neće vam se isplatiti, ali to činimo u slavu pokojnog Tompsona. Da, da, to je isti onaj lik što vas je prezirao čitavim svojim bićem.“ I oni mu daju pare, po njihovim merilima, bace ih. Šta ti je moral.

Eto, to vam je Holivud, Los Anđeles, Kalifornija. Kada umetnost postane biznis, Švarcneger dolazi na čelo najbogatije države sveta. A ja u govnjavim starkama gazim po Tom Kruzu...