Menhetn

Menhetn

Čekajući moja dva saputnika da izađu iz banke s podignutim dolarima, jeza kišne novembarske noći  uvukla mi se pod vijetnamku. Pripalio sam cigaretu posmatrajući stotine hodajućih priča kako promiču kroz mene. Sve su u žurbi, sve idu svojim putem sa jasnim ciljem ka kom su se uputile. Haotična harmonija. Ne trebaju godine da shvatite kako ovaj grad diše. Dovoljno je da zakoračite na njegovu teritoriju i pustite da vas asfalt nosi. Ostrvo Menhetn. Centar sveta. 

 

Uputili smo se ka najjeftinijem hostelu koji smo mogli da pronađemo. Uskoro smo saznali i mogući razlog tome. Nalazi se u Harlemu, istorijskom, crnačkom kraju Menhetna. Sumnju nam je dodatno podgrejao crni tapkaroš na jednoj zabačenoj stanici metroa. Pružio nam je uslugu vodiča objasnivši nam gde treba da izađemo iz voza, zatim nam je svojom karticom omogućio ulazak na peron, a onda ljubazno zatražio nešto zelenih za učinjenu uslugu. U svakom slučaju, ispalo je fer i pošteno.

U hostelskoj sobi zatekli smo, pa zanimljive, cimere. Džej Džeja, egzotičnog gej igrača iz Hondurasa. Upravo se spremao za napornu noć u kojoj je imao da odradi dva kluba. U prvom je, kako kaže, igrao za pare, a u drugom iz zadovoljstva. I dok se spremao za akciju nije propustio da naparfemiše sektor ispod gaća u bojama zastave slobode i prilike za sve. Američke zastave. Tu je bio i drugi lik istog ukusa. Tajvanac. Taj i da hoće, ne bi mogao da igra za pare, ali je ipak pokušao pozivajući mog saputnika da ide s njim na žurku. Ovaj je, opet, naivno upitao:“Kakva muzika se pušta?“. A ja sam se mogao ugušiti ispod pokrivača. Treći lik bio je iz Tunisa. Diplomirani arheolog, iskrcan na obalu obećane zemlje, spreman da radi bilo šta. I sada treba zaspati ili bolje ne. A da sam i hteo ne bih mogao. Kaže Tunižanin, ima čvrst san, ni rat ga ne bi mogao probuditi. Da je rat stvarno počeo, zaraćene strane ne bi čule koja na koju puca od Arapinovog hrkanja. Vojnici bi se zapitali: „Ko ovde koga zajebava?“ To sam i ja pomislio...

Svanuo je novi dan. Maglovit i kišovit. I kako provesti vreme na Menhetnu, bez para? Šetnja. I to ponoviti naredna dva dana.

Evropski kvalitet, američka ambalaža. Kanjon od betona i čelika ispresecan rekom žutih taksija. Pravilno zamršene ulice, Tajms skver – električna oaza, Brodvej – pozorišna prestonica, Central park – pripitomljena priroda u urbanoj divljini, Vol strit i Ujedinjene nacije– proročišta sudbine sveta, pijaca na Junion skveru, nedaleko od čuvene zgrade-pegle, Empajer stejt – mesto gde je King Kong visio, dve rupe u zemlji – mesto gde su Bliznakinje visile, a tada (2009.) iza paravana tajanstveno gradilište. Nedaleko odatle, privremni svetski trgovinski centar, a masa ljudi juri u njega i iz njega, ako ti znaju gde idu. Zatim, tu je i štek ispod Bruklinskog mosta koji spaja obale Menhetna i Bruklina više od 130 godina. Naravno, jedan od simbola je i čuveni njujorški metro, vid transporta bez kojeg život u ovom gradu prosto ne bi bio moguć. Iz tog razloga u jednom vagonu možete sresti Vol Strit huligane, presvučene u skupa odela i s aktovkama u rukama, simbolima svog usranog razloga bitisanja, bele, crne, žute, braonske pripadnike srednje klase, prosjake, turiste, nemotivisanu omladinu, umetničke njuške, rastamane, muslimane, tradicionalne Jevreje...

Oblakoderi različitih stilova, iz različitih epoha i od različitih materijala neodoljivo stoje jedni uz druge. Možda bi na nekom drugom mestu ova arhitektonska pojava pretstavljala ruglo, ali ovde pretstavlja uspešan primer suživota. Isto je i sa njihovim stanarima.

I posle četiri dana šetanja...toliko sam pokisao da je zeleni duks pustio boju po mojoj omiljenoj majici i nikada se to nije sapralo. Majicu imam i dan danas, ali je nosim samo kada me neko pozove na mobu...