Životinjska Farma – Vek Kasnije

Životinjska Farma – Vek Kasnije

“Dvanaest glasova, šest ljudskih i šest svinjskih, urlikalo je na sav glas i svi su bili jednaki. Svim životinjama bilo je sasvim jasno šta se dogodilo u ponašanju svinja. Pogledi životinja koje su stajale pod prozorom klizili su od svinja ka ljudima, od ljudi ka svinjama, pa iznova od svinja ka ljudima i obratno, tako da je bilo nemoguće razaznati razliku između svinja i ljudi.”

Životinjska Farma, Džordž Orvel

Prošao je čitav vek od dešavanja na farmi okrutnog Gospodina Džonsa. Imanje je danas teško prepoznati, od starog poseda ostala je samo ruinirana vetrenjača kao simbol stradanja i borbe životinja koje su za nju položili živote. Šume koje su je okruživale, davno su posečene kako bi ustupile mesto njivama.  Farma je modernizovana, sve je sad digitalno, na dugme, preko aplikacije… Posle fašizma, komunizma, kapitalizma, nastupilo je doba digitalizma. Vremena su se promenila, ali njeni žitelji nisu..

Kako su prinosi bivali veći, svinje su postajale deblje. Kako su se  gojile, ostajalo je sve manje za proždrati, te su na kraju počele jesti sopstvena govna. Govana ima dovoljno, i previse, ali je zato sve manje čistog vazduha, vode i zemlje. Kad ih konačno ponestane, počeće da jedu same sebe.  

Psi koji su  na početku verno čuvali svinje,  pušteni su sa lanca. Od slobode su postali besni. Počeli su lajati iz mržnje, režati iz obesti, ujedati od nemoći. Predugo su bili vezani, nikada do kraja nisu razumeli princip slobode, pa sada, kada je konačno imaju, ne zanju šta da rade sa njom.

Konji i dalje guraju, tegle, nose, trče u krug. Kada otrče poslednji, čeka ih klanica, prečica do konjskog raja. Oduvek su mogli bolje, obećavali više, ali umesto svega toga i dalje ih jašu, jer kad jednom uzjašu, teško ih je otresti sa leđa. Lepi, jaki, puni volje I elana, uvek su se prvi krotili, na vreme.

Ovce su odavno ošišane, a potom im je odrana koža s leđa. Ništa to njima ne znači, baš kao i pre sto godina, pre hiljadama godina, samo da im se poturi šaka sena pred njušku, pa da bar mogu na miru da žvaću. Da žvaću i bleje, jer to je ono što one rade…

Ljudi su ostali budale. Od svega što bi mogli biti, odlučili su se ipak da ostanu budale. O kojem god sistemu maštalii, koliko god da  krvi i napora, volje i želje uložili u njegovo oživljavanje, istog momenta sa istom krvlju i naporom,  voljom i željom ga ubijaju.  Čovek ne treba iznova i iznova da ruši, pa ispočetka da gradi,  treba da menja, da neprestano unapređuje.  Da bi se menjao sistem, potrebe su sistemske promene u svakom pojedincu.  

I tako čovek srlja iz  revolucije u revoluciju, iz socijalne, društvene, tehničke, monetarne, tehnološke, a propušta ključnu - revolucija duha. Takva revolucija bi obezbedila  ljubav, razumevanje, kulturu, jednom rečju svest, a  svest je garant napredka svih ljudi u svim sistemima svih vremena. Duh treba pronači. Ima ga u veri, ima ga u prirodi i ima ga u ljudima, jer ljudi su verujuća priroda, terabajtima udaljena od svoje suštine sa kojom se još nijednom nije pogledala u oči, onako sistemski kolektivno.

Sto godina kasnije i dalje živimo u Orvelovoj Životinjskoj Farmi, a od 1984 sve to i snimamo, kako bi se od tuge smejali, gledajući se. Svinje proždiru dok još uvek imaju šta, psi laju dok imaju na koga, konji vuku dok ne lipsaju, ovce bleje, a čovek uporno bira da ostane budala, umesto konačno da shvati da nije sam na planeti i da se ona ne okreće zbog njega. Ali bolje to možda pričati svinjama, psima, konjima i ovcama, nego ljudima, ionako mu to dođe na isto.