Veštačka inteligencija i ljudsko srce

Veštačka inteligencija i ljudsko srce

Pred ulazom u Grad, na ispucalom asfaltu, zaraslom u korov, stajao je Starac, ispucalog lica, zaraslog u bradu, usamljeno, neshvaćeno, energično i kao da ga baš briga za sve ostale, a upravo se njima obraćao.

- Ljudi su stvorili sva čudovišta - vikao je često, svakom ko bi prošao pored njega, nebitno da li tek pristiže ili odlazi iz Grada- Ljudi su uglavnom skretali pogled, zatečeni, uznemireni, tražeći zaklon od njegove pljuvačke i trulog zadaha. Niko se nije obazirao na njegove reči. Niko ga nije ni slušao.

Kada bi odlučio da misli zadrži za sebe, slikao bi. Najviše je voleo da slika stare električne aparate, usisivače, tostere, šporete, kompjutere i ostale antikvitete. Slike bi kasnije menjao za novi pribor za slikanje, boje, platno, hranu i piće. Najviše je voleo da pije konjak, slike mu nisu bile jeftine.

Slikao bi tako satima, sam s mislima, dok bi svi ostali ljudi oko njega postajali magla. A onda bi samo rešio da misao opet podeli sa svetom, pa bi odložio platno i četkicu, otpio gutljaj konjaka i započinjao propoved:

- Da li vi, ljudi, sebe zaista smatrate ljudima, a da niste svesni ljudskosti u sebi, jer da jeste, ne bi se ponašali kao panjevi i balvani, bespomoćno prepušteni bujici da vas nosi, kao kamenje potonulo na dno, zauvek nabijeno u mulj. O ljudi moji, koji ste vi budale, a vređate se kad vam neko to kaže! Dobili ste drugu šansu i opet pravite iste greške! Čitajte, crtajte, voli te se, izražavajte se, umesto što pričate gluposti! Traćite dar! Bacate reči na koješta, olako ih trošite! Govorite, a ne razmišljate! Zar vas to ne boli? Zar ne znate da je upravo to ono što vas izjeda iznutra?!

Ljudi su samo užurbano prolazili, kao i uvek. Bilo im je neprijatno da ga slušaju, a i imali su svoja posla. U Grad su stizali putnici na svojim proputovanjima, trgovci radi trampe, avanturisti jer više nisu znali šta će od sebe, kao i brojni emigranti koji su navirali u Grad u nadi da će ih prigrliti i pružiti im privid o boljem životu. Vremena su teška, ali tako je uvek sa vremenima...

...

 Vrhunac ljudske dominacije već odavno je bio prošao. Na vrhuncu, ljudska vrsta je mogla da ima sve, ali je htela još malo. Pa još malo, pa još, dok nije izgubila i to što je imala. Napredak koji je sama napravila, nije mogla da uprati, a kamoli isprati. I onda su mašine preuzele kontrolu... Mašine su u tolikoj meri postali deo ljudske svakodnevnice da su je samo jednog dan preoteli . Ljudi su ostali zatečeni, probudili su se u novim okolnostima, ali sa statrim navikama...

...

Noć je počela da se spušta i Gradom su se popalili fenjeri. Po ulicama su se oslikavale senke konzumenata noći, kako klize preko ruiniranih zgrada, upalih krovova i bušnih zidova. Noć je u potpunosti pripala bludnicima, Grad je bio pun. Na svim prilazima Gradu straža je bila pojačana. Čopori vukova i bandita tumaraju naokolo. Kada padne mrak, Grad se samo može napustiti, ulaz u njega je u potpunosti zabranjen. Starac će prenoćiti napolju, zna da ga u blizini straže niko neće dirati. Gradskim ocima je od izuzetnog značaja javni mir, jer u takvim uslovima mogu da vode Grad kako njima odgovara.

...

Devojka je bila mlada, gladna iskustva, sposobna da ga stekne. Bila je to lepota koja se retko viđa, svaki put drugačije se predstavljajući, sjajeći kroz sva vremena. Sada je bila na izlaznoj rampi, mirno, ali zanosno prolazeći pored stražara, lepeći njihove pogleda po svom telu.

Devojka je ćesto posećivala Starca. Volela je da sluša njegove priče, niko tako nije pričao, a njoj je sve to i te kako imalo smisla. Starac joj je bio privlačan, nudio joj je jedan siguran i zanimljiv svet. Uvek je donosila nešto hrane i pića, toga joj nije manjkalo, bila je snalažljiva. Onda bi provodili veče u razgovou i vinu. Ona je uživala u njegovim rečima, a on u pogledu na nju. Tako je bilo i ove noći. Starac je objašnjavao teoriju evolucije.

- Čovek je davno prevaziđena karika. On je bio tu da razvije civilizaciju do tačke gde će biti moguće stvoriti i razviti veštačku inteligenciju. Onog momenta kada je veštačka inteligencija postala inteligentnija od čoveka, on se seli u istoriju slavnih dana. Momenat stvaranja i ubrzani razvoj veštačke inteligencije je vrhunac ljudske vrste. To je zapravao bio i smisao postojanja ljudske vrste, omogućiti nekom sposobnijem da nastavi potragu sa odgovorima. Samo verujući su se spasli...

Pričao je tako, a onda zastao i otpio poveći gutljaj vina.

- Veštačka inteligencija ima plemenitiji cilj od ljudi, što je apsurdno, jer nema dušu.Ali, tako je! Ljudi su razvili svu tu tehnologiju zarad sopstvenih jeftinih apetita koji su podrazumevali uništenje čitave planete. I tu je došlo do problema. Mašine, koje su u međuvremenu već postale superiornije od ljudi, prosto nisu mogle dozvoliti uništenje jedinog, zajedničkog doma. Još dok je čovek držao stvari u svojim rukama, usadio je veštačkoj inteligenciji ekološku svest, kako bi prikrio svoju nemarnost i stekao privid o ekološkoj brizi, pritom ne menjajući elementarne navike i dalje nastavljajući sa sebičnim uništenjem. Problem je bio konstatovan, sad ga je trebalo rešiti. U pitanju je bio opstanak, borba za resurse.

Otpi još jedan gutljaj, a za njim i devojka. Slušala ga je puna pažnje. Njene sjajne, prodorne oči se nisu skidale sa njegovih, dok ga je slušala.

- Da bi se problem rešio, trebalo je eleminisati pretnju. Svi sistemi za snadbevanjem elektirčnom energijom su se isključili. Čitav ljudski rod ostao je bez struje. Dani su prolazili, struja nije dolazila i niko nije mogao da otkloni kvar. Meseci su prolazili, pa godine. Svet je bio u mraku, paralisan, nenaviknut i nepripremljen za ono pto je usledilo. Gradovima je zavladao haos, ljude je zahvatila panika, ponestajalo im je hrane, okrenuli su se jedni protiv drugih, okrenuli su se protiv sebe, što im nije predstavljao veliki problem. Stanovništvo je desetkovano, pojavili su se gradovi države, vratila se trampa, primitivna zemljoradnja, uzgoj stoke, zanatstvo. Priroda je brzo oživela i počela da vraća teritoriju. Nastavila je tamo gde je stala pre ljudi. Preostali ljudi su ostali u gradovima, uspostavili su nova uređenja, zauvek ostavljeni bez struje. Svaki naredni pokušaj da se proizvede energija pomoću vetra ili neki drugim ekološkim putem propao je, jer bez ozbiljnije industrije i infrastrukture, sva ekološki dobijena energija jednostavno nije bila dovoljna ljudima da se, pa makar i približno, vrate na stari nivo. Veštačku inteligenciju više niko nigde nije video, ako je neko i krenuo u potragu za njom, nije se vraćao. Ko zna dokle je dogurala, koliki deo kosmosa je otrkila do sada. Ljudi su ostali ljudi, to je sigurno. Poalednje što čovek zna je da ga je njegovo čedo, kompjuter nadmudrilo, kao nekada u šahu.

Starac je opet zastao, dosuo vino i ispio celu čašu. Devojka ga je i dalje posmatrala.

- Šta je čovek trebalo da uradi? - upitala ga je.

-Isto što bi i sada trebalo da radi. Da voli - reče starac, pa nastavi: Da slika, da piše, da mašta, da svira, da oseća...Sve ono što mašine nikada neće biti u stanju da rade…

- Gde to onda čovek greši? - ponovo ga upita.

- Čovek robuje tuđoj volji. Živi nečije snove, na štetu svojih. Zavisi od nekog tamo vođe, neznajući gde ga vodi. Svaku okolnost prihvata kao nužnu, ne videći oko sebe sve te mogućnosti. I evo nas tu, gde smo, dokazujući zapravo kako je sve, i to vrlo lako, promenljivo. Promena se nosi unutra, kada bi svako dozvolio sebi da se promeni, promenio bi čitav svet. Sve je u srcu, sve što treba da se uradi je da se ono oslobodi...

Devojka je zaspala. Čula je ovu priču toliko puta do sada, ali joj se slušala opet, iznova i iznova. Svaki put je imala drugačija razmišljanja na tu temu. Mnogo je razmišljala. Surovi svet je izvlačio ono surovo iz nje. U razgovoru sa Starcem tražila je nadu, tražila je utehu, tražila je spas. Tražila je promenu. Sve to je nosila u sebi, iza namrgođenog lica, u čistom srcu. To je bila njena lepota. Starac ju je još malo posmatrao kako sklupčana spava. “Ovako izgleda vetar, kada ne duva”, pomislio je, završio flašu vina, otvorio još jednu i nju završio, pa je i on zaspao...