Bravo Narode!

Bravo Narode!

„Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno proživljena nesreća.“- Ivo Andrić.

Najbolji mogući rezultat koji čovek može da izvuče u meču protiv prirode je nerešeno i to posle herojske borbe, defanzivnom taktikom, na domaćem terenu. Naša majka nam sve pruža, iako smo se sebično odmetnuli od nje. Ali kada kažnjava, nemilosrdna je. Danas smo, opet, svedoci njene naravi i snage.

Kakve su nam bile pripreme za meč, nepotrebno je spominjati. Sve što smo imali, a moglo bi nam sada biti od koristi, rashodovano je, zagubljeno, poharano, rasprodato, propalo... Za novo, nemamo para. Zašto nemamo para, nepotrebno je spominjati. Ono što je u ovom trenutku bitno su ljudi. Izgleda da njih, uprkos velikim naporima, nismo uspeli rashodovati, zagubiti, poharati, rasprodati i upropastiti. Možda nam se tako godinama činilo, ali NE! A malo je falilo da nas ubede u sve to.

Meč je počeo silno za goste. Razbili su nas. Međutim, u trenutku kada nismo znali gde se nalazimo, uspeli smo da konsolidujemo redove. Ljudi su se pogledali. Uzeli su džakove, humanitarne pakete, mobilne telefone i tastature u svoje ruke i pokazali zube. Vojska je opet, po ko zna koji put, stala u odbranu Otadžbine. Umetnici, sportisti, estradni radnici, političari usmerili su svoj uticaj i mogućnosti ka potrebama Naroda. Bivše bratske republike, neke od njih i same u vodi do guše, ponovo su progovorile istim, zajedničkim jezikom... Javili su se i naši emigranti iz svih krajeva sveta i podsetili nas da je Domovina jedina koju imamo! Svi zajedno, krenuli smo u kontra napad!

Bravo Narode! Samo sloga Srbina spasava, a bili su nas ubedili u suprotno. Dozvolili smo ih da nas ubede. Ti isti su upirali prstom i vikali nam u lice kako smo netolerantni, kako smo ovakvi, onakvi, najgori. Tih istih nećete nigde sresti ovih dana... Poslednji put kada su se javili poslali su nam „ohrabrujuću“ poruku koja glasi:“Kada se saniraju posledice poplava, stanovništvo će moći da se vrati NORMALNOM životu.“

Možda bolje da mi sami odlučimo šta je normalan život. Kada pošaljemo reke nazad u njihova korita, ostaje nam da počisitimo nered i krenemo da gradimo. Da sagradimo, osvrnemo se iza, osetimo ponos i tako ponosno zakoračimo u nešto za šta se sami dogovorimo da je normalan život..

Morala je katastrofa da se desi, pa da uzmemo sudbinu u svoje ruke. Nemojmo je više nikada ispustiti!

...

Kao dečak upao sam u moćni Dunav. Nisam znao da plivam i dokle god da sam živ imaću u glavi sliku koju sam video dok sam tonuo ka dnu. To je mogao biti moj poslednji kadar... Na sreću nije i to isključivo zahvaljujući starijem burazeru, koji je skočio za mnom u hladnu reku i izvukao me na obalu. Danas sam odličan plivač... Plivajte ljudi, plivajte kao Čavić, plivajte!

Svim dragim ljudima, koji su tragično izgubili živote u nezapamćenoj katastrofi , nek im je večna slava i hvala!